ПРОЗОР, ТЕЛЕФОНСКИ АПАРАТ И ЗВУК ПРАЗНОГ ВРЕМЕНА
Тишина је одзвањала кроз прозор, попут невремена спремног да опустоши град. То је дан, увек трећа субота, у месецу гашења пролећа... Понавља се годинама, деценијама, и увек је скоро исто, са малим неприметним разликама у бојама. И кућа је иста, кућа која стоји нетакнута у рушевини.
У једном таквом дану, некада, у једном влажном, ромињавом касном подневу, осенчена дугом преливеном преко кровова, она је стајала, као сведок почетка краја или краја почетка.
Станар... Он је ту... нестао …, одлазио и враћао се, увек у исто време , у трећој суботи … Конфузна, збркана, хаотична, ма свакаква је прича.
Кроз разбијено окно улазних врата вијорили су се трагови покидане одеће. Знак, да се неко, ту провукао кроз тунел времена, не скидајући катанац са браве, ушуњао се и... Трећа субота месеца гашења пролећа започињала је, по ко зна који, поновљени пут...
Није било никога у полумраку кишног предвечерја, јер траг би се осликавао. Прозорско окно осветлило би човека, сенку или било шта, али никога није било. Заборављени телефонски апарат, скривен из прошлог рата, био је на старом месту, нетакнут, само уредно годишње једном обрисан, као знак...
Није се чуо ни звук празног времена. Он је трећи симбол. Све је стајало у неприродном поретку пркосећи рађању варварских зидина. Ништа није било као... када је остављено, осим...
Прозор, телефонски апарат и звук празног времена... Ух..., експонати умрлог времена? Бедем варварском надирању!? Трећа је субота, месеца гашења...
