GLAVA 12
Skela
– Čekaj, jesi li siguran u ovo što radimo? – upita nervozno brkati službenik.
– Daj više ućuti! Otvaraj te kutije i pakuj ovo! – zapovedi drugi, omalen, zadrigao sa rakijskim podočnjacima do pola obraza.
– Joj, na vojni ćemo sud za ovu glupost! – reče zabrinuto, ali ubrza pakovanje.
– Jel’ znaš ti, majmune, koliko ovde ima novca? – ščepa za rever brkatog.
– Ne znam. Ima pet hiljada skoro sigurno. Što?
– Glupanderu! – nasmeja se. – Stotinu hiljada dinara je u ovim kutijama! Zato brže pakuj! I pamti dobro, ove kutije na kojima je nalepnica zalepljena, one idu na kraj skele.
– Što na kraj?
– Pa ti si stvarno glup! Kad skela naleti na kamen, plitka je voda, majku mu, te kutije prve lete u vodu...
– A-ha! – klimnu glavom sa oduševljenjem – I to znači...
– To znači, plate za vojsku odoše u vodu! Op-buć! Ko zna da su bile prazne? Niko! Molim lepo!
– Joj, kakav si ti genijalac! – zaključi brka, srećan što ima tako pametnog saradnika uz sebe.
– Slušaj, za ovo znamo ti i ja i niko više. Ako nam kojim slučajem pošalju još nekoga na skelu da obezbeđuje tovar, ti i ja napred, taj neko pozadi, pa šta mu bog da kad krenu kutije!
– Uh, valjda neće!
– Kako ide, gospodo? – prekide ih otpravnik pošte. Obojica zastadoše sa pakovanjem, zbunjeni. – Mislio sam da je sve već upakovano i spremno za prevoz i pretovar na skeli.
– Nije, evo još malo – uzvrati drčno debeljan, pokušavajući da prikrije svežnje novčanica.
– Mislio sam da su ti paketi iz vunovlačare već gotovi. Jel’ na vojnima pečat? – zainteresovano će otpravnik.
– Jeste, šefe, bez brige.
– Nema brige. Proveravam samo. Poslaću vam onog malog, novog sa tečaja. Nek vam se nađe. Imaće dosta ovih džakova i vojnih sanduka da se utovari. Čuvajte leđa dok možete!
– Pa i ne morate. Mislim, ako želite. Hladno je napolju, a mali je nov. Šta znam, razboleće se.
– Neka, neka. Mora da se čeliči! Šta će da mu fali!? Isprskaće ga kojekude Morava kad budete na skeli i šta onda? Ništa!
– U redu! Kako vi kažete. Recite mu da ne kasni. Mi krećemo za desetak minuta!
– Stiže mali za minut! U zdravlje! Do viđenja! – pozdravi ih otpravnik.
– Do viđenja! – pa se okrete ka saradniku lopuži koji je samo ćutao na ćošku skele i gladio brke: – A ti, tetko jedna, šta si se ućutao? Umalo da nas otkrije! Brzo otvaraj poslednji vojni sanduk i prebacuj novce u druge kutije.
– Sad me tek hvata strah. Šta ćemo ako nas neko uhvati?
– Prekini više! Klinac samo što nije stigao.
– Zdravo, ljudi! – pojavi se službenik pošte sa tečaja, nešto mlađi muškarac i zbuni se hladnim dočekom.
– Zdravo, mali! Slušaj, pakuj ove vojne sanduke na tovar. Kako ih rasporedimo sad, tako moraju biti i na skeli. Jesi li razumeo? – odsečno nastupi brkati službenik, kao da je želeo da nadomesti brbljanjem za pređašnju ćutnju.
– Jesam, jesam, ne brinite! Uh, pa ovo i nije toliko teško kao što izgleda, hm?
– Kakvi nije, nego si ti mlad i jak. Na ove stare kosti – pokaza na sebe prvo, a onda potapša po leđima debelog, koji samo pogledom pratiše razgovor sa pridošlicom – sve je i teško i mučno i nema mu kraja.
Nakon utovara svih paketa, kutija i vojnih sanduka, vagon krenu ka Moravi. Nepunih petnaestak minuta kasnije stigoše na reku. Kraj novembra meseca, temperatura ispod nule, a na Moravi se led ponegde već uhvatio. Vetar neumorno šiba i para ravnicu i obale reke. Sneg već danima provejava, ulice puste, neko bi rekao da selo odiše zimskom idilom, ali je daleko od toga. Napolje izlazi samo ko mora da obavi kakav posao ili je lud, trećeg nema. Unaokolo, pustoš, nigde nikoga, samo tri promrzla službenika državne pošte polako pretovaraju pošiljke iz vagona na skelu.
– Je li, mali, i dalje misliš da su sanduci laki? – zajedljivo će brkati.
– U pravu si bio. Kakvi laki, sve mi se ruke otegoše do zemlje. Ajde malo da se zamenimo, pa da ja ubacujem te pakete iz vunovlačare ili...
– Ja to radim. Radi to tamo šta ti je rečeno! – tek se sada uključi i debeli u razgovor.
– Izvini, činilo mi se kô da si, ne daj bože, mutav, al’ sad vidim da nisi – bez bojazni nastupi pridošlica, na šta se brkati glasno nasmeja.
– Ja mutav! He, mali, ne igraj se životom! Ubacuj taj poslednji i ostani sa te strane. Nas dvojica ćemo ovamo, napred. U redu? – mlateći rukama mu objasni i pokaza gde da stoji.
– Naravno. Držim sve pod kontrolom.
– Čekaj, ti ćeš sad da nateraš ovo na onaj kamen onamo? – upita brkati tiho.
– Tiše! Jeste, vidiš ono kao brežuljak na polovici reke. Jel’ vidiš? – potvrdno klimnu glavom. – Kad čuješ dum-dum odozdo, ti iz sve snage gurni ovaj paket sa strane. Kad on krene da pada, krenuće i ostali, a sa njima i hiljade i hiljade dinara, ali ne u Moravu, nego u naš džepić!
– Ajde, zateži sajlu! – povika brkati uzbuđeno.
– Budi spreman kad ti kažem!
U trenucima kada se skela približavala najplićem delu reke, začu se pucketanje kamenja ispod skele, debeli mu dade znak i on iz sve snage gurnu vojničke sanduke.
– To! – sa oduševljenjem povika brkati, a zatim brzo prekri usta rukom, u strahu da ga mladi službenik s druge strane nije čuo. – Čoveče, pa ovo sve pada! Gledaj kako lome led ovi sanduci! – reče gledajući na kraj skele gde sanduci padaju na tanak led u Moravu, lome ga i nestaju u vodi.
– Joj mene! Nema malog! Pa on tačno ništa ne gleda!
– Ček! Kako, bre, nema? Mora da je onde negde iza! Kako mu je ime? Mali! Ej, mali! – glasno povika brkati, pljuckajući dlake svojih dugih brka koje mu upadahu u usta.
– Alo, momak, jesi li tu? Pazi na ove sanduke – ni jedan ni drugi ne dobiše odgovor sa druge strane.
– A joj, gde je, bre, dete, čoveče?
– Nema ga – preskoči debeli nekoliko većih paketa i umalo i on ne pade u Moravu, ali ipak nekako dođe do drugog kraja skele. – Nema ga, majke mi! – zabrinuto gleda okolo skele u vodu po kojoj još plutaju vojni paketi.
– Čoveče, šta ćemo sad da radimo?
– Ne sekiraj se ništa. Reći ćemo da nije ni krenuo sa nama. Pomogao nam je dosta na utovaru, strah ga je bilo od vode, tako ćemo da kažemo, pa smo mu rekli da ostane kod vagona.
– Ma nema, nema šta. Pa ti si čist genije! – na sekund razdraganog lica i srećan, na sekund opet zabrinuto gleda okolo skele hoće li mladi službenik odnekud isplivati. – Ali, kako ćemo...
– Drži sajlu i čekrk i zaveži već jednom! Nemamo vremena za gubljenje. Zasad, sve je po planu. I ne pišaj u gaće kad te pitaju šta je i kako je bilo nego pamti, mali je ostao kod vagona da odmori, strah ga je bilo preko Morave, kraj.
GLAVA 13
Sudnji dan
Za treći dan aukcijske prodaje bila je zakazana licitacija zlatnog krsta. To je bila poslednja aukcija za 1980. godinu i predstavljala je praktično krunu svetskih zbivanja na tržištu antikviteta. Boldrik se prijavio za nekoliko licitacija, čisto da ne skrene pažnju previše da ga samo taj krst interesuje. Velikim svetskim kolekcionarima je njegovo ime bilo jako dobro poznato, pa je zato želeo da što bolje prikrije šta će biti njegova glavna kupovina i na taj način izbegne nekog novog konkurenta. Prvo veliko, donekle i neprijatno iznenađenje za Boldrika, bila je promena načina nadmetanja za kupovinu krsta. Pošto se aukcijsko izlaganje i nadmetanje izuzetno odužilo u prva dva dana, svi predmeti koji su predviđeni za predstavljanje i prodaju trećeg dana će biti prodavani po principu tenderske prodaje. Ponuda u kovertu, pa ko da više. Boldrik, lično, to nije voleo. Jasno mu je bilo da na taj način pojedini predmeti mogu otići ispod cene, kako se to kaže, ali isto tako se ti predmeti mogu i izgubiti za samo par maraka razlike. Odlučio je da će o cifri razmisliti ujutru, na sam dan prodaje.
Prvog dana otkupio je za 7.300 američkih dolara Čerčilov prsten sa potpisivanja Teheranskog sporazuma iz 1943. godine. Prijavio se za još jednu licitaciju tog dana, ali se uspavao i propustio je. I dalje ga je mučila nesanica i jedan san, koji se iz dana u dan ponavljao i iznova ga budio. U snu, ispred njega, nalazio bi se njegov otac sa odsečenom desnom rukom, a on sam bi držao okrvavljeni mač. Zatim, on bi se zatrčao i skočio u duboku provaliju koja se nalazila iza leđa njegovog oca, kako bi dohvatio zlatni krst. Svaki trenutak oklevanja pre skoka učinio je da krst dodatno potone u bezdan. Otac je sve vreme dovikivao: Bogomdani sine, vrati krst gde mu je mesto, sve ti je oprošteno! Grudi jedva uspevaju da isprate otkucaje njegovog srca. Iz sna u san, mač je bio sve krvaviji, provalija sve dublja, a odzvanjanje glasa njegovog oca sve glasnije i nepodnošljivije. Ništa mu nije bilo jasno, a opet sve je bilo tako jednostavno. Rešio je da noć pred aukciju ne spava kako bi izbegao isti san. Pokušao je da telefonira nekim poznanicima iz aukcijske komisije kako bi saznao nešto o ostalim ponuđačima. Ko su, sa koliko novca raspolažu, jesu li kolekcionari ili nova lica. I sam je znao da će do tih informacija teško doći. Jasno su propisana pravila o zaštiti identiteta ponuđača kojima se sprečava mogućnost da neko eventualno vrši pritisak ili preti nekom od učesnika u nadmetanju. Mučilo ga je to. Silne novce bi dao samo da sazna ko su ta trojica koji će uz njega ući u nadmetanje za krst. Sate je proveo pred ogledalom pričajući sam sa sobom. Da je to neko mogao videti, pomislio bi da je potpuni ludak. Vreme je sporo teklo, tek četiri ujutro. U Medison Skver Gardenu mora biti već oko deset jer je to najranije vreme kada se krst može pojaviti po programu. Boldrik je već oko šest obukao unapred odabranu odevnu kombinaciju. Bež sako, obična bela košulja ne tako perfektno opeglana, karirane pantalone na ivicu i kožne cipele sa blagom potpeticom koje mu je Greta kupila tokom boravka u Italiji. Nije više mogao da sedi u sivoj hotelskoj sobi. Ostavio je ključ na recepciji i krenuo da prošeta obližnjim kvartom. Sve radnje su već bile otvorene, što ga je prijatno iznenadilo. Razgledao je uglavnom izloge juvelirnica i galerija na koje je naišao, ali ni u jednu nije ulazio niti se preterano zadržavao ispred izloga. Oko devet sati stigao je ispred mesta gde će biti aukcija održana. Tek tad je shvatio da je u svom lutajućem ludilu prepešačio čitavih osam kilometara koliko je hotel bio udaljen od Medison Skver Gardena. Prodaja je već krenula, tako da je u dvorani i oko dvorane već bilo mnogo ljudi. Ušao je unutra i pogledao u tekući program prodaje. Krst će biti izložen ipak nešto posle deset. Registrovao se i dobio omanji kartončić na kojem su bili ispisani njegovi osnovni podaci i šifra predmeta za koji se nadmeće. Ulazi u dvoranu i nakon desetak minuta lutanja uspeva da nađe slobodno mesto. Doduše, bilo je dosta slobodnih mesta, ali je Boldrik želeo da bude što bliže samim eksponatima. U nekoliko navrata na prethodnim aukcijama je propuštao izuzetne predmete samo zato što se, ili zapričao sa osobom do sebe ili jednostavno zbog udaljenosti, lošeg svetla ili ugla u kojem je sedeo, nije video predmet u celosti.
Približavao se predmet T002-10. Blagi nemir u stomaku je tinjao, srce je ubrzano lupalo. Počeo je da se preznojava, a bledo lice primeti jedna poslužiteljka.
– Gospodine, da li je sa Vama sve u redu? Želite li nešto da se osvežite?
– Čašu vode, bio bih Vam zahvalan!
– Izvolite! Šta god da Vam zatreba, samo podignite ruku i ja sam tu, Vama na raspolaganju.
– Zahvaljujem, lepotice, vrlo ste ljubazni.
Nije do sada imao problema sa zdravljem. U Njujork je doputovao sam jer je tako zahtevao, mada bi mu sada dobrodošla topla, nežna i meka Gretina ruka. Osećao se izuzetno nemoćno. Činilo mu se da ga izdaje leva strana lica. Neprestano je opipavao rukom tu stranu, ali jednostavno, izgubio je svaki osećaj. Sa razglasa oglasiše da je predmet T002-10 sledeći na prodaju. Zvanični voditelj počinje da iščitava informacije.
– Krst je sačinjen od čistog, dvadesetčetvorokaratnog zlata, zemlja porekla Jugoslavija. U toku rata, zbog bezbednosti, nemačka vojska je trans...
Boldrik već nije mogao da prati voditelja, pa je još jednom zatražio pređašnju poslužiteljku i zamolio je da, kad bude vreme, podigne visoko ruku umesto njega kako bi dobio kovertu za ispisivanje ponude. Kad radnici otkriše krst, više nije imao nikakve sumnje. Prekrsti se, pogleda uvis i skoro zaplaka. Do tančina uglancan, masivna pojava krsta zapanji sve prisutne u Medison Skver Gardenu. Krst je blistao i očaravao svojom lepotom, bili reflektori upereni u njega ili ne.
– Makar umro sutra, Bože, stoj danas uz mene! – molećivim tonom na srpskom jeziku progovori Boldrik. Seća se svake osobe, svakog lica, koja su pomagala svojevremeno da se krst postavi na crkvu. Seti se kako je srećan bio što su njega zadužili da pomaže prilikom gašenja kreča koji je kasnije korišćen za sređivanje spoljnjih zidova crkve. Seća se da je jedino on imao priliku da dotakne krst pre nego što su ga radnici popeli na kupolu. Sve je bilo jasno kao dan.
– Izvinite, gospodine, nisam Vas razumela. Treba li Vam nešto? – zbunjeno ga upita poslužiteljka.
– Oh, izvinite. Često putujem, pa smetnem s uma oficijelni jezik. Čas Nemačka, čas Francuska...
– Nije nikakav problem. Srećan ste vi čovek, gospodine, čim možete priuštiti tolika putovanja.
– Molimo, svi zainteresovani, podignite ruku – prekide sve razgovore u sali glas sa razglasa.
Četiri ruke visoko podignute. Od toga dve poslužiteljke prijavljuju kupce. Zainteresovani dobiše po kovertu i pet minuta vremena da upišu svoju ponudu. Od trenutka kad dobi kovertu, Boldrik dođe sebi. Njegov kockarski instinkt ga je vodio u ovakvim situacijama. Ponekad. Diže pogled i dobro osmotri. Govorio je sebi:
– Znači, biće četiri ponude. Jedni su sto posto iz srpske zajednice ovde u Americi. Jedan je verski fanatik, neki mistik. Jedan je prolupala belosvetska budala, znači, to sam ja i onaj pogureni onamo, ko bi ga znao...
Isti onaj glas iz snova mu se ponovo javi. Vreme je polako isticalo. On upisa jedinicu, pa 4-5 nula. Pogleda poslužiteljku čije zaprepašćeno lice mu je reklo sve.
– Mnogo je!
Sat je odbrojavao poslednje sekunde, pomisli da prepravi cifru, pa odustade.
– Nek ide život! – Boldrik pogleda poslužiteljku koja u čudu i dalje, uzima kovertu i odnosi komisiji na uvid.
– Dostavljene su četiri ponude, molim vas za malo strpljenja i pažnje!
U ovakvim situacijama komisiji je potrebno nekih par minuta da proveri sve relevantne podatke i predstavi listu sa dostavljenim ponudama. Kod iščitavanja ponuđenih svota novca, kreće se od najniže ka najvišoj, s tim što se na početku čitaju neregularne, diskvalifikovane ponude. U jednom trenutku istupi predsedavajući član komisije i prinese izveštaj voditelju.
– Za predmet T002-10 dobili smo četiri ponude – sa razglasa se konačno prolomi jasan glas voditelja aukcije. – Komisija je ustanovila da nema nikakvih nepravilnosti i da su ponuđači legitimni i prošli su sve prethodne imovinske provere. Ne bih da vam previše golicam maštu, ali čini mi se da prisustvujemo rekordnoj prodaji na ovogodišnjoj aukciji! – gromoglasne ovacije iz publike – Prvi ponuđač je Stevan Prodanović, čovek iz sveta nauke Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Magistrirao u Ljubljani, a doktorske studije završio na jednom od najprestižnijih univerziteta, ovde, u Americi. Doktorant sa Em-Aj-Tija, molim Vas jedan aplauz. – svetlo reflektora se uperi prema Stevi.
– Šta će on ovde? Čekaj, Stevo, baš Stevo Prodanović? – Boldrik se umalo ne onesvesti. – Stevo, školski moj, urazumi se, Bogdane, Boldriče, ko si već! Čekaj, bože Stevo? Ovo je nemoguće! – uspravi se Boldrik kako bi bolje pogledao Stevu dok su još svetla reflektora uperena u tom smeru i još više se zabezeknu jer je Stevino lice gotovo isto kao jedno koje se pojavljuje u njegovim snovima.
– Ponuda je teška 12.000 američkih dolara – nastavio je voditelj.
Ceo auditorijum se zaprepasti od čuda. Sporadično se moglo čuti – Za šta? Za običan krst? Krst je zaista očaravajući, ali to zlato ne vredi toliko.
Stevo je bio vidno razočaran jer mu je bilo jasno da je njegova ponuda najslabija.
– Ko su, bre, ti kapitalisti? Kolike ste novce ponudili Rokfeleri, majku vam vašu? A lepo sam hteo 20.000 dolara da ponudim. Stipsa, stipsa!
O njemu se nije znalo mnogo. Ni u aukcijskim krugovima, niti u davno zaboravljenom selu. Ono najbitnije, voditelj je već rekao. Ženio se dva puta, ali nema dece. Istraživanja koja je sprovodio na bostonskom univerzitetu su bila izuzetno pomno praćenja jer je njegov doprinos protetici i robotici bio zaista nemerljiv. Izuzetno poštovan i cenjen od kolega i ljudi kojima su njegovi izumi i dostignuća promenili život nakon različitih tragedija. Što se njegovog kretanja tiče, drastični pomak nije ostvaren. S godinama, malo se i olenjio, tako da je više provodio u kolicima nego što se trudio da koristi štake i prošeta kad ima prilike. Činilo se da napušta dvoranu, ali je ipak odlučio da ostane i vidi gde će krst završiti.
S druge strane, Boldrik nije imao vremena za dublje razmišljanje, ponovo mu se pred očima priviđao ustaljeni san, ali se trže čim je voditelj nastavio da iščitava narednog ponuđača. – Stevo, čoveče, Stevo... – ponavljao je u sebi, i dalje u neverici, boreći se između jave i sna.
– Drugi ponuđač – nastavi voditelj – tačnije ponuđači, otac i sin, predstavnici organizacije American Serbs, (Boldrik: Znao sam!) gospoda Jugoslav i Gavrilo Damjanović. Njihova ponuda je teška neverovatnih, astronomskih 90.000 američkih dolara.
Pokloniše se, a da nisu ni ustali, samozvani otac i sin. Kad ih obasja svetlo reflektora, kiselo se nasmejaše kao neko ko je ponudio previše, a opet premalo i preračunao se. Njihovi unezvereni pogledi jasno su ukazivali da je kod njih veći problem Stevo od tog što krst nisu kupili. Gavrilo je goreo u obrazima i jako čudno cimao glavom u stranu, da ga neko slučajno bocne iglom, čini se da bi eksplodirao. Zna Gavrilo, pamti onaj poslednji Stevin pogled. Pamti staru kuću, pamti šta je rekao Stojanu tada i ko ga je držao na nišanu. Pamti!
– Gavrilo, šta ćemo sa bogaljom – procedi kroz zube Jugoslav – brzo misli! Šta ćemo sa bogaljom? Otkriće nas!
– Ne znam, pusti me da razmislim! – disao je duboko i brzo, a pri svakom izdisaju bi se stresao od glave do pete, kao da je go na januarskom mrazu, u cik zore, podno rodnih crnogorskih planina.
Boldrik primeti da Stevo kao kobac gleda prema sklepanom dvojcu otac-sin.
– Trišo, gde si došao. Bože, šta je ovo? Gavrilo Crnogorac? Stevin brat? Ovo nešto nije u redu! Koja je ovo farsa? Koja je ovo nameštaljka? Ko koga ovde farba, čoveče? Šta mi je ovo trebalo? Jugo dug? – Boldrik više nije bio sposoban da izvede bilo kakav zaključak. Zdravo rezonovanje u ovom trenutku je bilo misaona imenica dve galaksije udaljena od Boldrikovog mesta postojanja. Povrh svega, on nije ni znao kakva su zlodela počinili Jugoslav i Gavrilo za vreme njegovog lutanja i robovanja u zaraćenoj Evropi. Gavrilovo lice ga je nedvosmisleno podsećalo na Luciferovo iz sna. – Pomozi, bože! Sad je pedeset-pedeset! Hajde!
– Treća ponuda, jedan od najpoznatijih nemačkih industrijalaca i kolekcionara – poče voditelj aukcije.
– Što se živote poigra sa mnom? Šta je ovo? Ko su ovi ljudi? Da li sam ja lud? Majko moja! – nastavi naglas Boldrik. Istog trenutka, hladan znoj obli iznova Boldrikovo čelo. Krst postade tako daleko, dalje nego svih ovih godina. Kao neboder kula od karata, sruči se čitav život pred njim. Zavodeniše mu, kao noć tamne oči, a glava klonu. Kao u snu, krst krenu da pada u provaliju. Kao u snu, on i dalje stoji u mestu i ne čini apsolutno ništa da to spreči. Kao u snu, reka krvi poče da vlaži njegove skute i stopala. Kao u snu, jedinog krivca pronalazi upravo u samom sebi. Kao u snu, sve bi kao u snu. – Neka me neko probudi iz ovog košmara, kad vas molim!
– Izvinite, nisam vas razumela! – veoma ljubazno će poslužiteljka, a to Boldrika naglo trgnu iz bunila, sav zadihan jedva uspe da bilo šta odgovori.
– Ništa, ništa. Zapravo, može li čaša vode? Molim Vas.
– Izvolite. Jeste li dobro? – upita, ali ne dobi odgovor. Sva Boldrikova pažnja ponovo beše usmerena ka voditelju licitacije koji pročita njegovo ime.
– ...ponudio je neverovatnih sto hiljada američkih dolara. – Kroz masu prasnu aplauz, u prva dva dana nijedan predmet nije prodat za više od trideset hiljada dolara.
– Drtina švapska! – pomisli Stevo. – Malo im je što su ga jednom oteli, kako su ga oteli, te sad hoće opet! Izvinite! Koja je procedura za onog ko dobije aukciju? – pozva poslužiteljku ne skidajući pogled sa Jugoslava i Gavrila.
– Izlazi na podijum kod voditelja, dobija priznanicu, a onda u trezoru na 29. aveniji podiže svoj paket. Vreme preuzimanja i tačan broj trezora nikome nisu poznati zbog bezbednosti kupca. Želite li još nešto?
– Ne, ništa, hvala Vam! – nastavi Stevo da pilji u onu dvojicu.
– Eto, Gavrilo, dobiće ga neka belosvetska budala. Kao da na trenutak zaboravi na Stevu, pa se trže. – Šta ćemo da radimo sa kljakavim? Ne skida oči sa nas!
– Pratićemo ga i koknuti u gužvi! To nam bar nije strano – procedi kroz zube Gavrilo.
– Ti si lud! Nit imamo po dva’es godina, nit je ovo rat. Nije ti ovo Moravište i vrbaci, idiote!
– Ćuti, ćuti, ajde ućuti već jednom!
– Ponuda, pobednička ponuda, verovali ili ne, teška je – nastavi po predviđenom da čita voditelj akucije – sto hiljada i jedan američki dolar! – masa proključa, neočekivano svi su prisustvovali istorijskom nadmetanju. Svi su sa zaprepašćenjem i stojećim ovacijama čekali da čuju ko je taj genijalni kupac i pobednik nadmetanja.
– Crkni, Trišo, crkni već jednom! U zemlju propadni! – Boldrikove ruke počeše nekontrolisano da se tresu, ponovo oseti da mu leva strana lica trne, pa sklopi oči. Graške znoja su kiptele niz slepoočnice i obraze. Neboder kula od karata koja se već jednom sručila pred njegovim očima na zemlju, krenu da propada i nestaje u provaliji koja je već uveliko odvukla krst. Tlo je nestajalo pred Boldrikovim nogama, reka suza nekontrolisano je tekla. Nije bilo više ni vremena, a ni mesta za novo buđenje iz košmara. Zaglušujuća buka večnog aplauza kao nebrojeno gromova pucala je nad nesrećnikom.
– Pišljivi dolar! – nije krio razočaranje Gavrilo, gledajući prema Stevi suznih očiju.
– Stigla nam je od uspešnog američkog... – masa se neznatno utiša i voditeljev glas sa razglasa nastavi.
– Amer, znao sam! – nastavi nizom psovki Jugoslav.
– Prati kljakavog, pusti Amera. Ovaj zvera u nas! – na trenutak srce da mu pukne, a na trenutak se budi hladnokrvni ubica u Gavrilu.
– Bože, pogledaj me, daj mi noge sada! Daj mi da raskrstim sa ovim bratoubicama! – vrištao je u sebi Stevo, željan kazne za Jugoslava i Gavrila.
– ...brokera, Larsa Mejsera. Molimo gospodina Mejsera da nam se pridruži ovde na podijumu!
– Lars, Lars Mejser? – ispusti Stevo čašu sa vodom. – Da li je on to rekao Lars Mejser? – upita nervozno poslužiteljku koju uplašiše Stevine razrogačene oči.
– Sigurna sam da jeste!
Takođe i gospodin koji je sedeo do njega mu to potvrdi. Lars je sedeo neposredno iza i primetio je Stevu te mu s blagim osmehom na licu klimnu glavom.
– Zar je...? Gledao je mene, tačno je gledao mene! To je čovek kom sam pisao godinama. To je on! On to zna, zato je i gledao u mene. To je taj Lars. Urazumi se, Stevane. Joj, bože, vrati mi moje noge! Daj mi ih sada, pa me uzimaj sutra k sebi ako ti je drago!
– Ode mi svetinja za jedan mrtvi američki dolar! Alo, Lars – jedva izgovori Triša, a Lars samo što beše uzeo priznanicu i sišao sa podijuma. – Gospodine Lars! – obrati mu se na engleskom jeziku, ali zbog već ukočene vilice to zvučaše veoma nerazumljivo.
– Možete i na nemačkom ako vam je tako lakše, gospodine... – uzvrati Lars.
– Mat, Boldrik Mat, gospodine Lars. Drago mi je – pruži ruku koja se nesnosno tresla od ramena do malog prsta. Kao da se nalazio u rascepu između dva paralelna univerzuma, više nije mogao razaznati šta je san, a šta java. Na trenutak pred njim je stajao Lars, a iza radnici aukcijske kuće koji sklanjaše krst sa podijuma, a onda, na treptaj oka, mač i ruke do laktova oblivene očevom krvlju i krst koji zauvek nestaje u prokletoj provaliji. – Ali kako baš taj jedan dolar? Ja noćima, gospodine Lars, sanjam ovaj krst i... – krete da klekne pred Larsom koji ga zadrža.
Lars primeti da je Boldrik osoba jako potresena izgubljenom aukcijom, nerazumljivo i zbunjeno govori, te požele da se što pre skloni od njega.
– Izvinite na trenutak, mogu li?
– U redu je, čekam vas, naravno! Oče, izvini! Arhangele Mihajlo, ti svemoćni prinče anđela i glavnokomandujući nebeske armije, ja sam samo tebe molio, danas da budeš uz mene, samo danas, a ti me izdade – zatvori oči i podiže čelo ka nebu.
– Ti si mene, bogomdani smtrniče, izdao u svakoj bitki do sada. Iznova i iznova, imao si priliku da postaneš veliki – ukaza se silueta arhangela Mihajla na tavanici.
– Rođen si, od oca i majke, sazdan da budeš pobednik, a od života si malo uzeo. Poleteo si, a zaboravio si svoje gnezdo i mesto gde su ti se razvila krila. Nauči iskreno da veruješ, bogomdani smrtniče, pa će okeani pred tobom postati bare, a bezdani i ambisi – proplanci sa prolećnim milozvukom ptica i nepreglednim pogledom na blagorodne doline.
Dok Boldrik i dalje nepomično gleda u tavanicu Medison Skver Gardena, Lars Mejser prilazi Stevi koji ga je posmatrao širom otvorenih očiju. Kako mu Lars pruži ruku, on ostade skamenjen. Stevo je pred sobom imao čoveka kojem je definitivno, veoma davno, pisao i slao pisma različitih sadržina u potrazi za odgovorima. Čovek, za kog je mislio da je nemački oficir, pa otpravnik pošte ili carinik. Čovek, čije su mu oči izgledale neverovatno poznato.
– Stevo, druže – progovori Lars tečnim srpskim jezikom, čučnu pored Stevinih kolica, sede i zagrli ga. – Sećaš li se Grginih dvadeset dinara? Zbog njih smo ovde.
– Bože, oči nikad ne stare.
To su bile poslednje reči koje je Stevo izgovorio. Previše je ovo bilo za njega. Gavrilo, brat Gavrilo, dobri Gavrilo, Jugoslav, Lars. Živeo je uvek povučeno i tiho, verovao u pravdu i ideale. Glas razuma uvek i svuda, ali ne i ovog tela, kog duša upravo napušta. Molio je Boga da mu pokaže put, dâ odgovor o njegovom jedinom pravom prijatelju i to je ovog dana naizgled i dobio. Kao na filmskoj traci, smenjivali su se kadrovi pred očima i jednog i drugog. Lars pokuša da kaže i objasni sve, ali to nemade ko da čuje. Hitna pomoć je ubrzo došla i prevezla Stevu u bolnicu. Stevo je iste noći preminuo u bolnici u Njujorku od posledica teškog srčanog udara. U onoj uzrujanoj masi, Boldrik i Lars se nisu ponovo sreli. Lars je kolima hitne pomoći stigao do bolnice i bio sa Stevom do samog kraja. U momentima kada su bolnički aparati pokazivali određene znake života, Lars je govorio Stevi u nadi da će ga čuti.
– Izdrži, ljudino, izdrži, druže moj – očajno ga je dozivao – čim ovo prođe, pakujemo se i pravac u selo. Kô nekad. Nema više pentranja po orasima, uzimamo čamac, tvoja stara će nam spremiti mekike, pa ti i ja, udri, uz i niz Moravu. Znaš da smo maštali o tome, sećaš se? Sve ćemo nadoknaditi, druže, samo se drži, ništa ovo nije. Krst vraćamo gde mu je mesto, ja vraćam Grgi dvadeset dinara i više nikad ne napuštamo selo, ma šta se dogodilo.
Kao što je Stevo godinama posećivao Ljupčetov grob i držao istovetne monologe, tako je sada Lars činio isto nad krevetom umirućeg prijatelja. Vrlo rano su ih životni putevi rastavili, uništili snove o zajedničkom odrastanju i večnom prijateljstvu. Kao dve mlade vrbe nakrivljene i isprepletane jedna u drugu, presadiš li jednu samo korak dalje, njihove se krošnje više nikad ne ukrstiše. Nastaviti život gde se nekada davno stalo, za to Stevo, nažalost, nije bio kadar. Do zadnjeg daha, Lars nije skidao pogleda sa Stevinih, širom otvorenih očiju. Ta iskra koja se lomila i palila u Stevinim očima na svaku Larsovu reč te noći, nažalost je utihnula nešto posle tri sata ujutru narednog dana. U Larsovoj čitulji par dana kasnije u posveti je pisalo:
Sve smrti te ubiti neće,
Kao što sam, i ti si verov`o,
Kukavički me vreme skrilo,
Čuvaj mi Sonju i ne čekaj me! Dosta je bilo!
Deset godina nakon ovih njujorških noći, Jugoslavija se sprema za novi rat. Jugoslav i Gavrilo su stvorili poslovnu imperiju sa svojim lancem restorana „The Great Patriot“ u Americi i Kanadi. Lars se ubrzo nakon kupovine crkvenog krsta povukao iz posla sa nekretninama. Preminuo je, kao i Stevo, od posledica srčanog udara, na dan kada je trebalo da poleti za Jugoslaviju. Od izvršitelja testamenta tražio je da dopremi krst u selo, gde mu je i mesto, u slučaju da se njemu nešto nepredviđeno dogodi. U pronađenom rukopisu na noćnom stočiću u njegovoj spavaćoj sobi, na samom kraju, stajalo je: ...da mi je još jednom videti majku i sjaj krsta kao nekad.
Boldrik je po povratku u Nemačku ispričao Greti sve o sebi. U početku, Greta nije mogla da prihvati te činjenice. Bolelo je što ju je neko koga voli i ko ju je voleo, ipak držao u zabludi svih godina zajedničkog života. Isprva je želela razvod, ali se kasnije predomislila i u razgovoru sa decom odlučila da ostane i oprosti mu. Život iznova im nikako nije išao od ruke. Greta se trudila, davala sve od sebe, ali uzalud. Nije bilo sna za Boldrika i to ga je najviše mučilo. Krst je svake noći, sve jače blještao iz jaruge, mač u njegovim rukama je bio sve krvaviji. Reka krvi gotovo ga je davila iznova i iznova, i vukla sa nevernicima u jarugu. U trenucima potpunog nervnog rastrojstva, govorio je da će se ubiti, a sve češće je u napadima kašlja nakon buđenja u sred noći ispljuvavao krv. Nestao je ranog septembarskog jutra 1984. godine, a poslednji put je viđen kako se ukrcava na voz za Budimpeštu. Greta je pokušavala narednih godina na razne načine da ga pronađe, stupi ponovo u kontakt sa njim, ako je još živ, ali bezuspešno. Prema nemačkim zakonima, formalno je sahranjen 1994. u Hamburgu gde su Greta i deca ostali da žive. Selena studira slavistiku i posetila je selo i crkvu o kojoj je otac govorio pre nestanka. A krst, zlatni krst, nikada nije napustio Ameriku. Februara 2016, prilikom diplomatske posete Sjedinjenim Državama imao sam priliku da posle dugo godina vidim opet taj krst. Krasio je portu crkve Svetog Save na Menhetnu. Pomenuto zdanje je do temelja izgorelo maja meseca iste godine nakon Svete vaskršnje liturgije.