detalj slike: KRK Art

GLAVA 12

 

Skela

 

 

– Če­kaj, je­si li si­gu­ran u ovo što ra­di­mo? – upi­ta ner­vo­zno br­ka­ti slu­žbe­nik.

– Daj vi­še uću­ti! Otva­raj te ku­ti­je i pa­kuj ovo! – za­po­ve­di dru­gi, oma­len, za­dri­gao sa ra­kij­skim pod­oč­nja­ci­ma do po­la obra­za.

– Joj, na voj­ni će­mo sud za ovu glu­post! – re­če za­bri­nu­to, ali ubr­za pa­ko­va­nje.

– Jel’ znaš ti, maj­mu­ne, ko­li­ko ov­de ima nov­ca? – šče­pa za re­ver br­ka­tog.

– Ne znam. Ima pet hi­lja­da sko­ro si­gur­no. Što?

– Glu­pan­de­ru! – na­sme­ja se. – Sto­ti­nu hi­lja­da di­na­ra je u ovim ku­ti­ja­ma! Za­to br­že pa­kuj! I pam­ti do­bro, ove ku­ti­je na ko­ji­ma je na­lep­ni­ca za­le­plje­na, one idu na kraj ske­le.

– Što na kraj?

– Pa ti si stvar­no glup! Kad ske­la na­le­ti na ka­men, plit­ka je vo­da, maj­ku mu, te ku­ti­je pr­ve le­te u vo­du...

– A-ha! – klim­nu gla­vom sa odu­še­vlje­njem – I to zna­či...

– To zna­či, pla­te za voj­sku odo­še u vo­du! Op-buć! Ko zna da su bi­le pra­zne? Ni­ko! Mo­lim le­po!

– Joj, ka­kav si ti ge­ni­ja­lac! – za­klju­či br­ka, sre­ćan što ima ta­ko pa­met­nog sa­rad­ni­ka uz se­be.

– Slu­šaj, za ovo zna­mo ti i ja i ni­ko vi­še. Ako nam ko­jim slu­ča­jem po­ša­lju još ne­ko­ga na ske­lu da obez­be­đu­je to­var, ti i ja na­pred, taj ne­ko po­za­di, pa šta mu bog da kad kre­nu ku­ti­je!

– Uh, valj­da ne­će!

– Ka­ko ide, go­spo­do? – pre­ki­de ih ot­prav­nik po­šte. Obo­ji­ca za­sta­do­še sa pa­ko­va­njem, zbu­nje­ni. – Mi­slio sam da je sve već upa­ko­va­no i sprem­no za pre­voz i pre­to­var na ske­li.

– Ni­je, evo još ma­lo – uz­vra­ti drč­no de­be­ljan, po­ku­ša­va­ju­ći da pri­kri­je sve­žnje nov­ča­ni­ca.

– Mi­slio sam da su ti pa­ke­ti iz vu­no­vla­ča­re već go­to­vi. Jel’ na voj­ni­ma pe­čat? – za­in­te­re­so­va­no će ot­prav­nik.

– Je­ste, še­fe, bez bri­ge.

– Ne­ma bri­ge. Pro­ve­ra­vam sa­mo. Po­sla­ću vam onog ma­log, no­vog sa te­ča­ja. Nek vam se na­đe. Ima­će do­sta ovih dža­ko­va i voj­nih san­du­ka da se uto­va­ri. Ču­vaj­te le­đa dok mo­že­te!

– Pa i ne mo­ra­te. Mi­slim, ako že­li­te. Hlad­no je na­po­lju, a ma­li je nov. Šta znam, raz­bo­le­će se.

– Ne­ka, ne­ka. Mo­ra da se če­li­či! Šta će da mu fa­li!? Is­pr­ska­će ga ko­je­ku­de Mo­ra­va kad bu­de­te na ske­li i šta on­da? Ni­šta!

– U re­du! Ka­ko vi ka­že­te. Re­ci­te mu da ne ka­sni. Mi kre­će­mo za de­se­tak mi­nu­ta!

– Sti­že ma­li za mi­nut! U zdra­vlje! Do vi­đe­nja! – po­zdra­vi ih ot­prav­nik.

– Do vi­đe­nja! – pa se okre­te ka sa­rad­ni­ku lo­pu­ži ko­ji je sa­mo ću­tao na ćo­šku ske­le i gla­dio br­ke: – A ti, tet­ko jed­na, šta si se uću­tao? Uma­lo da nas ot­kri­je! Br­zo otva­raj po­sled­nji voj­ni san­duk i pre­ba­cuj nov­ce u dru­ge ku­ti­je.

– Sad me tek hva­ta strah. Šta će­mo ako nas ne­ko uhva­ti?

– Pre­ki­ni vi­še! Kli­nac sa­mo što ni­je sti­gao.

– Zdra­vo, lju­di! – po­ja­vi se slu­žbe­nik po­šte sa te­ča­ja, ne­što mla­đi mu­ška­rac i zbu­ni se hlad­nim do­če­kom.

– Zdra­vo, ma­li! Slu­šaj, pa­kuj ove voj­ne san­du­ke na to­var. Ka­ko ih ras­po­re­di­mo sad, ta­ko mo­ra­ju bi­ti i na ske­li. Je­si li raz­u­meo? – od­seč­no na­stu­pi br­ka­ti slu­žbe­nik, kao da je že­leo da na­do­me­sti br­blja­njem za pre­đa­šnju ćut­nju.

– Je­sam, je­sam, ne bri­ni­te! Uh, pa ovo i ni­je to­li­ko te­ško kao što iz­gle­da, hm?

– Ka­kvi ni­je, ne­go si ti mlad i jak. Na ove sta­re ko­sti – po­ka­za na se­be pr­vo, a on­da po­tap­ša po le­đi­ma de­be­log, ko­ji sa­mo po­gle­dom pra­ti­še raz­go­vor sa pri­do­šli­com – sve je i te­ško i muč­no i ne­ma mu kra­ja.

Na­kon uto­va­ra svih pa­ke­ta, ku­ti­ja i voj­nih san­du­ka, va­gon kre­nu ka Mo­ra­vi. Ne­pu­nih pet­na­e­stak mi­nu­ta ka­sni­je sti­go­še na re­ku. Kraj no­vem­bra me­se­ca, tem­pe­ra­tu­ra is­pod nu­le, a na Mo­ra­vi se led po­ne­gde već uhva­tio. Ve­tar ne­u­mor­no ši­ba i pa­ra rav­ni­cu i oba­le re­ke. Sneg već da­ni­ma pro­ve­ja­va, uli­ce pu­ste, ne­ko bi re­kao da se­lo odi­še zim­skom idi­lom, ali je da­le­ko od to­ga. Na­po­lje iz­la­zi sa­mo ko mo­ra da oba­vi ka­kav po­sao ili je lud, tre­ćeg ne­ma. Una­o­ko­lo, pu­stoš, nig­de ni­ko­ga, sa­mo tri pro­mr­zla slu­žbe­ni­ka dr­žav­ne po­šte po­la­ko pre­to­va­ra­ju po­šilj­ke iz va­go­na na ske­lu.

– Je li, ma­li, i da­lje mi­sliš da su san­du­ci la­ki? – za­je­dlji­vo će br­ka­ti.

– U pra­vu si bio. Ka­kvi la­ki, sve mi se ru­ke ote­go­še do ze­mlje. Aj­de ma­lo da se za­me­ni­mo, pa da ja uba­cu­jem te pa­ke­te iz vu­no­vla­ča­re ili...

– Ja to ra­dim. Ra­di to ta­mo šta ti je re­če­no! – tek se sa­da uklju­či i de­be­li u raz­go­vor.

– Iz­vi­ni, či­ni­lo mi se kô da si, ne daj bo­že, mu­tav, al’ sad vi­dim da ni­si – bez bo­ja­zni na­stu­pi pri­do­šli­ca, na šta se br­ka­ti gla­sno na­sme­ja.

– Ja mu­tav! He, ma­li, ne igraj se ži­vo­tom! Uba­cuj taj po­sled­nji i osta­ni sa te stra­ne. Nas dvo­ji­ca će­mo ova­mo, na­pred. U re­du? – mla­te­ći ru­ka­ma mu ob­ja­sni i po­ka­za gde da sto­ji.

– Na­rav­no. Dr­žim sve pod kon­tro­lom.

– Če­kaj, ti ćeš sad da na­te­raš ovo na onaj ka­men ona­mo? – upi­ta br­ka­ti ti­ho.

– Ti­še! Je­ste, vi­diš ono kao bre­žu­ljak na po­lo­vi­ci re­ke. Jel’ vi­diš? – po­tvrd­no klim­nu gla­vom. – Kad ču­ješ dum-dum od­o­zdo, ti iz sve sna­ge gur­ni ovaj pa­ket sa stra­ne. Kad on kre­ne da pa­da, kre­nu­će i osta­li, a sa nji­ma i hi­lja­de i hi­lja­de di­na­ra, ali ne u Mo­ra­vu, ne­go u naš dže­pić!

– Aj­de, za­te­ži saj­lu! – po­vi­ka br­ka­ti uz­bu­đe­no.

– Bu­di spre­man kad ti ka­žem!

U tre­nu­ci­ma ka­da se ske­la pri­bli­ža­va­la naj­pli­ćem de­lu re­ke, za­ču se puc­ke­ta­nje ka­me­nja is­pod ske­le, de­be­li mu da­de znak i on iz sve sna­ge gur­nu voj­nič­ke san­du­ke.

– To! – sa odu­še­vlje­njem po­vi­ka br­ka­ti, a za­tim br­zo pre­kri usta ru­kom, u stra­hu da ga mla­di slu­žbe­nik s dru­ge stra­ne ni­je čuo. – Čo­ve­če, pa ovo sve pa­da! Gle­daj ka­ko lo­me led ovi san­du­ci! – re­če gle­da­ju­ći na kraj ske­le gde san­du­ci pa­da­ju na ta­nak led u Mo­ra­vu, lo­me ga i ne­sta­ju u vo­di.

– Joj me­ne! Ne­ma ma­log! Pa on tač­no ni­šta ne gle­da!

– Ček! Ka­ko, bre, ne­ma? Mo­ra da je on­de ne­gde iza! Ka­ko mu je ime? Ma­li! Ej, ma­li! – gla­sno po­vi­ka br­ka­ti, pljuc­ka­ju­ći dla­ke svo­jih du­gih br­ka ko­je mu upa­da­hu u usta.

– Alo, mo­mak, je­si li tu? Pa­zi na ove san­du­ke – ni je­dan ni dru­gi ne do­bi­še od­go­vor sa dru­ge stra­ne.

– A joj, gde je, bre, de­te, čo­ve­če?

– Ne­ma ga – pre­sko­či de­be­li ne­ko­li­ko ve­ćih pa­ke­ta i uma­lo i on ne pa­de u Mo­ra­vu, ali ipak ne­ka­ko do­đe do dru­gog kra­ja ske­le. – Ne­ma ga, maj­ke mi! – za­bri­nu­to gle­da oko­lo ske­le u vo­du po ko­joj još plu­ta­ju voj­ni pa­ke­ti.

– Čo­ve­če, šta će­mo sad da ra­di­mo?

– Ne se­ki­raj se ni­šta. Re­ći će­mo da ni­je ni kre­nuo sa na­ma. Po­mo­gao nam je do­sta na uto­va­ru, strah ga je bi­lo od vo­de, ta­ko će­mo da ka­že­mo, pa smo mu re­kli da osta­ne kod va­go­na.

– Ma ne­ma, ne­ma šta. Pa ti si čist ge­ni­je! – na se­kund raz­dra­ga­nog li­ca i sre­ćan, na se­kund opet za­bri­nu­to gle­da oko­lo ske­le ho­će li mla­di slu­žbe­nik od­ne­kud is­pli­va­ti. – Ali, ka­ko će­mo...

– Dr­ži saj­lu i če­krk i za­ve­ži već jed­nom! Ne­ma­mo vre­me­na za gu­blje­nje. Za­sad, sve je po pla­nu. I ne pi­šaj u ga­će kad te pi­ta­ju šta je i ka­ko je bi­lo ne­go pam­ti, ma­li je ostao kod va­go­na da od­mo­ri, strah ga je bi­lo pre­ko Mo­ra­ve, kraj.

 

 

GLAVA 13

 

Sudnji dan

 

 

Za tre­ći dan auk­cij­ske pro­da­je bi­la je za­ka­za­na li­ci­ta­ci­ja zlat­nog kr­sta. To je bi­la po­sled­nja auk­ci­ja za 1980. go­di­nu i pred­sta­vlja­la je prak­tič­no kru­nu svet­skih zbi­va­nja na tr­ži­štu an­ti­kvi­te­ta. Bol­drik se pri­ja­vio za ne­ko­li­ko li­ci­ta­ci­ja, či­sto da ne skre­ne pa­žnju pre­vi­še da ga sa­mo taj krst in­te­re­su­je. Ve­li­kim svet­skim ko­lek­ci­o­na­ri­ma je nje­go­vo ime bi­lo ja­ko do­bro po­zna­to, pa je za­to že­leo da što bo­lje pri­kri­je šta će bi­ti nje­go­va glav­na ku­po­vi­na i na taj na­čin iz­beg­ne ne­kog no­vog kon­ku­ren­ta. Pr­vo ve­li­ko, do­ne­kle i ne­pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje za Bol­dri­ka, bi­la je pro­me­na na­či­na nad­me­ta­nja za ku­po­vi­nu kr­sta. Po­što se auk­cij­sko iz­la­ga­nje i nad­me­ta­nje iz­u­zet­no odu­ži­lo u pr­va dva da­na, svi pred­me­ti ko­ji su pred­vi­đe­ni za pred­sta­vlja­nje i pro­da­ju tre­ćeg da­na će bi­ti pro­da­va­ni po prin­ci­pu ten­der­ske pro­da­je. Po­nu­da u ko­ver­tu, pa ko da vi­še. Bol­drik, lič­no, to ni­je vo­leo. Ja­sno mu je bi­lo da na taj na­čin po­je­di­ni pred­me­ti mo­gu oti­ći is­pod ce­ne, ka­ko se to ka­že, ali isto ta­ko se ti pred­me­ti mo­gu i iz­gu­bi­ti za sa­mo par ma­ra­ka raz­li­ke. Od­lu­čio je da će o ci­fri raz­mi­sli­ti uju­tru, na sam dan pro­da­je.

Pr­vog da­na ot­ku­pio je za 7.300 ame­rič­kih do­la­ra Čer­či­lov pr­sten sa pot­pi­si­va­nja Te­he­ran­skog spo­ra­zu­ma iz 1943. go­di­ne. Pri­ja­vio se za još jed­nu li­ci­ta­ci­ju tog da­na, ali se uspa­vao i pro­pu­stio je. I da­lje ga je mu­či­la ne­sa­ni­ca i je­dan san, ko­ji se iz da­na u dan po­na­vljao i iz­no­va ga bu­dio. U snu, is­pred nje­ga, na­la­zio bi se nje­gov otac sa od­se­če­nom de­snom ru­kom, a on sam bi dr­žao okr­va­vlje­ni mač. Za­tim, on bi se za­tr­čao i sko­čio u du­bo­ku pro­va­li­ju ko­ja se na­la­zi­la iza le­đa nje­go­vog oca, ka­ko bi do­hva­tio zlat­ni krst. Sva­ki tre­nu­tak okle­va­nja pre sko­ka uči­nio je da krst do­dat­no po­to­ne u bez­dan. Otac je sve vre­me do­vi­ki­vao: Bo­gom­da­ni si­ne, vra­ti krst gde mu je me­sto, sve ti je opro­šte­no! Gru­di je­dva uspe­va­ju da is­pra­te ot­ku­ca­je nje­go­vog sr­ca. Iz sna u san, mač je bio sve kr­va­vi­ji, pro­va­li­ja sve du­blja, a od­zva­nja­nje gla­sa nje­go­vog oca sve gla­sni­je i ne­pod­no­šlji­vi­je. Ni­šta mu ni­je bi­lo ja­sno, a opet sve je bi­lo ta­ko jed­no­stav­no. Re­šio je da noć pred auk­ci­ju ne spa­va ka­ko bi iz­be­gao isti san. Po­ku­šao je da te­le­fo­ni­ra ne­kim po­zna­ni­ci­ma iz auk­cij­ske ko­mi­si­je ka­ko bi sa­znao ne­što o osta­lim po­nu­đa­či­ma. Ko su, sa ko­li­ko nov­ca ras­po­la­žu, je­su li ko­lek­ci­o­na­ri ili no­va li­ca. I sam je znao da će do tih in­for­ma­ci­ja te­ško do­ći. Ja­sno su pro­pi­sa­na pra­vi­la o za­šti­ti iden­ti­te­ta po­nu­đa­ča ko­ji­ma se spre­ča­va mo­guć­nost da ne­ko even­tu­al­no vr­ši pri­ti­sak ili pre­ti ne­kom od uče­sni­ka u nad­me­ta­nju. Mu­či­lo ga je to. Sil­ne nov­ce bi dao sa­mo da sa­zna ko su ta tro­ji­ca ko­ji će uz nje­ga ući u nad­me­ta­nje za krst. Sa­te je pro­veo pred ogle­da­lom pri­ča­ju­ći sam sa so­bom. Da je to ne­ko mo­gao vi­de­ti, po­mi­slio bi da je pot­pu­ni lu­dak. Vre­me je spo­ro te­klo, tek če­ti­ri uju­tro. U Me­di­son Skver Gar­de­nu mo­ra bi­ti već oko de­set jer je to naj­ra­ni­je vre­me ka­da se krst mo­že po­ja­vi­ti po pro­gra­mu. Bol­drik je već oko šest obu­kao una­pred oda­bra­nu odev­nu kom­bi­na­ci­ju. Bež sa­ko, obič­na be­la ko­šu­lja ne ta­ko per­fekt­no ope­gla­na, ka­ri­ra­ne pan­ta­lo­ne na ivi­cu i ko­žne ci­pe­le sa bla­gom pot­pe­ti­com ko­je mu je Gre­ta ku­pi­la to­kom bo­rav­ka u Ita­li­ji. Ni­je vi­še mo­gao da se­di u si­voj ho­tel­skoj so­bi. Osta­vio je ključ na re­cep­ci­ji i kre­nuo da pro­še­ta obli­žnjim kvar­tom. Sve rad­nje su već bi­le otvo­re­ne, što ga je pri­jat­no iz­ne­na­di­lo. Raz­gle­dao je uglav­nom iz­lo­ge ju­ve­lir­ni­ca i ga­le­ri­ja na ko­je je na­i­šao, ali ni u jed­nu ni­je ula­zio ni­ti se pre­te­ra­no za­dr­ža­vao is­pred iz­lo­ga. Oko de­vet sa­ti sti­gao je is­pred me­sta gde će bi­ti auk­ci­ja odr­ža­na. Tek tad je shva­tio da je u svom lu­ta­ju­ćem lu­di­lu pre­pe­ša­čio či­ta­vih osam ki­lo­me­ta­ra ko­li­ko je ho­tel bio uda­ljen od Me­di­son Skver Gar­de­na. Pro­da­ja je već kre­nu­la, ta­ko da je u dvo­ra­ni i oko dvo­ra­ne već bi­lo mno­go lju­di. Ušao je unu­tra i po­gle­dao u te­ku­ći pro­gram pro­da­je. Krst će bi­ti iz­lo­žen ipak ne­što po­sle de­set. Re­gi­stro­vao se i do­bio oma­nji kar­ton­čić na ko­jem su bi­li is­pi­sa­ni nje­go­vi osnov­ni po­da­ci i ši­fra pred­me­ta za ko­ji se nad­me­će. Ula­zi u dvo­ra­nu i na­kon de­se­tak mi­nu­ta lu­ta­nja uspe­va da na­đe slo­bod­no me­sto. Do­du­še, bi­lo je do­sta slo­bod­nih me­sta, ali je Bol­drik že­leo da bu­de što bli­že sa­mim eks­po­na­ti­ma. U ne­ko­li­ko na­vra­ta na pret­hod­nim auk­ci­ja­ma je pro­pu­štao iz­u­zet­ne pred­me­te sa­mo za­to što se, ili za­pri­čao sa oso­bom do se­be ili jed­no­stav­no zbog uda­lje­no­sti, lo­šeg sve­tla ili ugla u ko­jem je se­deo, ni­je vi­deo pred­met u ce­lo­sti.

Pri­bli­ža­vao se pred­met T002-10. Bla­gi ne­mir u sto­ma­ku je ti­njao, sr­ce je ubr­za­no lu­pa­lo. Po­čeo je da se pre­zno­ja­va, a ble­do li­ce pri­me­ti jed­na po­slu­ži­telj­ka.

– Go­spo­di­ne, da li je sa Va­ma sve u re­du? Že­li­te li ne­što da se osve­ži­te?

– Ča­šu vo­de, bio bih Vam za­hva­lan!

– Iz­vo­li­te! Šta god da Vam za­tre­ba, sa­mo po­dig­ni­te ru­ku i ja sam tu, Va­ma na ras­po­la­ga­nju.

– Za­hva­lju­jem, le­po­ti­ce, vr­lo ste lju­ba­zni.

Ni­je do sa­da imao pro­ble­ma sa zdra­vljem. U Nju­jork je do­pu­to­vao sam jer je ta­ko zah­te­vao, ma­da bi mu sa­da do­bro­do­šla to­pla, ne­žna i me­ka Gre­ti­na ru­ka. Ose­ćao se iz­u­zet­no ne­moć­no. Či­ni­lo mu se da ga iz­da­je le­va stra­na li­ca. Ne­pre­sta­no je opi­pa­vao ru­kom tu stra­nu, ali jed­no­stav­no, iz­gu­bio je sva­ki ose­ćaj. Sa raz­gla­sa ogla­si­še da je pred­met T002-10 sle­de­ći na pro­da­ju. Zva­nič­ni vo­di­telj po­či­nje da iš­či­ta­va in­for­ma­ci­je.

– Krst je sa­či­njen od či­stog, dva­de­set­če­tvo­ro­ka­rat­nog zla­ta, ze­mlja po­re­kla Ju­go­sla­vi­ja. U to­ku ra­ta, zbog bez­bed­no­sti, ne­mač­ka voj­ska je trans...

Bol­drik već ni­je mo­gao da pra­ti vo­di­te­lja, pa je još jed­nom za­tra­žio pre­đa­šnju po­slu­ži­telj­ku i za­mo­lio je da, kad bu­de vre­me, po­dig­ne vi­so­ko ru­ku ume­sto nje­ga ka­ko bi do­bio ko­ver­tu za is­pi­si­va­nje po­nu­de. Kad rad­ni­ci ot­kri­še krst, vi­še ni­je imao ni­ka­kve sum­nje. Pre­kr­sti se, po­gle­da uvis i sko­ro za­pla­ka. Do tan­či­na uglan­can, ma­siv­na po­ja­va kr­sta za­pa­nji sve pri­sut­ne u Me­di­son Skver Gar­de­nu. Krst je bli­stao i oča­ra­vao svo­jom le­po­tom, bi­li re­flek­to­ri upe­re­ni u nje­ga ili ne.

– Ma­kar umro su­tra, Bo­že, stoj da­nas uz me­ne! – mo­le­ći­vim to­nom na srp­skom je­zi­ku pro­go­vo­ri Bol­drik. Se­ća se sva­ke oso­be, sva­kog li­ca, ko­ja su po­ma­ga­la svo­je­vre­me­no da se krst po­sta­vi na cr­kvu. Se­ti se ka­ko je sre­ćan bio što su nje­ga za­du­ži­li da po­ma­že pri­li­kom ga­še­nja kre­ča ko­ji je ka­sni­je ko­ri­šćen za sre­đi­va­nje spolj­njih zi­do­va cr­kve. Se­ća se da je je­di­no on imao pri­li­ku da do­tak­ne krst pre ne­go što su ga rad­ni­ci po­pe­li na ku­po­lu. Sve je bi­lo ja­sno kao dan.

– Iz­vi­ni­te, go­spo­di­ne, ni­sam Vas raz­u­me­la. Tre­ba li Vam ne­što? – zbu­nje­no ga upi­ta po­slu­ži­telj­ka.

– Oh, iz­vi­ni­te. Če­sto pu­tu­jem, pa smet­nem s uma ofi­ci­jel­ni je­zik. Čas Ne­mač­ka, čas Fran­cu­ska...

– Ni­je ni­ka­kav pro­blem. Sre­ćan ste vi čo­vek, go­spo­di­ne, čim mo­že­te pri­u­šti­ti to­li­ka pu­to­va­nja.

– Mo­li­mo, svi za­in­te­re­so­va­ni, po­dig­ni­te ru­ku – pre­ki­de sve raz­go­vo­re u sa­li glas sa raz­gla­sa.

Če­ti­ri ru­ke vi­so­ko po­dig­nu­te. Od to­ga dve po­slu­ži­telj­ke pri­ja­vlju­ju kup­ce. Za­in­te­re­so­va­ni do­bi­še po ko­ver­tu i pet mi­nu­ta vre­me­na da upi­šu svo­ju po­nu­du. Od tre­nut­ka kad do­bi ko­ver­tu, Bol­drik do­đe se­bi. Nje­gov koc­kar­ski in­stinkt ga je vo­dio u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma. Po­ne­kad. Di­že po­gled i do­bro osmo­tri. Go­vo­rio je se­bi:

– Zna­či, bi­će če­ti­ri po­nu­de. Jed­ni su sto po­sto iz srp­ske za­jed­ni­ce ov­de u Ame­ri­ci. Je­dan je ver­ski fa­na­tik, ne­ki mi­stik. Je­dan je pro­lu­pa­la be­lo­svet­ska bu­da­la, zna­či, to sam ja i onaj po­gu­re­ni ona­mo, ko bi ga znao...

Isti onaj glas iz sno­va mu se po­no­vo ja­vi. Vre­me je po­la­ko is­ti­ca­lo. On upi­sa je­di­ni­cu, pa 4-5 nu­la. Po­gle­da po­slu­ži­telj­ku či­je za­pre­pa­šće­no li­ce mu je re­klo sve.

– Mno­go je!

Sat je od­bro­ja­vao po­sled­nje se­kun­de, po­mi­sli da pre­pra­vi ci­fru, pa od­u­sta­de.

– Nek ide ži­vot! – Bol­drik po­gle­da po­slu­ži­telj­ku ko­ja u ču­du i da­lje, uzi­ma ko­ver­tu i od­no­si ko­mi­si­ji na uvid.

– Do­sta­vlje­ne su če­ti­ri po­nu­de, mo­lim vas za ma­lo str­plje­nja i pa­žnje!

U ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma ko­mi­si­ji je po­treb­no ne­kih par mi­nu­ta da pro­ve­ri sve re­le­vant­ne po­dat­ke i pred­sta­vi li­stu sa do­sta­vlje­nim po­nu­da­ma. Kod iš­či­ta­va­nja po­nu­đe­nih svo­ta nov­ca, kre­će se od naj­ni­že ka naj­vi­šoj, s tim što se na po­čet­ku či­ta­ju ne­re­gu­lar­ne, dis­kva­li­fi­ko­va­ne po­nu­de. U jed­nom tre­nut­ku is­tu­pi pred­se­da­va­ju­ći član ko­mi­si­je i pri­ne­se iz­ve­štaj vo­di­te­lju.

– Za pred­met T002-10 do­bi­li smo če­ti­ri po­nu­de – sa raz­gla­sa se ko­nač­no pro­lo­mi ja­san glas vo­di­te­lja auk­ci­je. – Ko­mi­si­ja je usta­no­vi­la da ne­ma ni­ka­kvih ne­pra­vil­no­sti i da su po­nu­đa­či le­gi­tim­ni i pro­šli su sve pret­hod­ne imo­vin­ske pro­ve­re. Ne bih da vam pre­vi­še go­li­cam ma­štu, ali či­ni mi se da pri­su­stvu­je­mo re­kord­noj pro­da­ji na ovo­go­di­šnjoj auk­ci­ji! – gro­mo­gla­sne ova­ci­je iz pu­bli­ke – Pr­vi po­nu­đač je Ste­van Pro­da­no­vić, čo­vek iz sve­ta na­u­ke So­ci­ja­li­stič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Ma­gi­stri­rao u Lju­blja­ni, a dok­tor­ske stu­di­je za­vr­šio na jed­nom od naj­pre­sti­žni­jih uni­ver­zi­te­ta, ov­de, u Ame­ri­ci. Dok­to­rant sa Em-Aj-Ti­ja, mo­lim Vas je­dan apla­uz. – sve­tlo re­flek­to­ra se upe­ri pre­ma Ste­vi.

– Šta će on ov­de? Če­kaj, Ste­vo, baš Ste­vo Pro­da­no­vić? – Bol­drik se uma­lo ne one­sve­sti. – Ste­vo, škol­ski moj, ura­zu­mi se, Bog­da­ne, Bol­dri­če, ko si već! Če­kaj, bo­že Ste­vo? Ovo je ne­mo­gu­će! – us­pra­vi se Bol­drik ka­ko bi bo­lje po­gle­dao Ste­vu dok su još sve­tla re­flek­to­ra upe­re­na u tom sme­ru i još vi­še se za­be­zek­nu jer je Ste­vi­no li­ce go­to­vo isto kao jed­no ko­je se po­ja­vlju­je u nje­go­vim sno­vi­ma.

– Po­nu­da je te­ška 12.000 ame­rič­kih do­la­ra – na­sta­vio je vo­di­telj.

Ceo audi­to­ri­jum se za­pre­pa­sti od ču­da. Spo­ra­dič­no se mo­glo ču­ti – Za šta? Za obi­čan krst? Krst je za­i­sta oča­ra­va­ju­ći, ali to zla­to ne vre­di to­li­ko.

Ste­vo je bio vid­no raz­o­ča­ran jer mu je bi­lo ja­sno da je nje­go­va po­nu­da naj­sla­bi­ja.

– Ko su, bre, ti ka­pi­ta­li­sti? Ko­li­ke ste nov­ce po­nu­di­li Rok­fe­le­ri, maj­ku vam va­šu? A le­po sam hteo 20.000 do­la­ra da po­nu­dim. Stip­sa, stip­sa!

 O nje­mu se ni­je zna­lo mno­go. Ni u auk­cij­skim kru­go­vi­ma, ni­ti u dav­no za­bo­ra­vlje­nom se­lu. Ono naj­bit­ni­je, vo­di­telj je već re­kao. Že­nio se dva pu­ta, ali ne­ma de­ce. Is­tra­ži­va­nja ko­ja je spro­vo­dio na bo­ston­skom uni­ver­zi­te­tu su bi­la iz­u­zet­no pom­no pra­će­nja jer je nje­gov do­pri­nos pro­te­ti­ci i ro­bo­ti­ci bio za­i­sta ne­mer­ljiv. Iz­u­zet­no po­što­van i ce­njen od ko­le­ga i lju­di ko­ji­ma su nje­go­vi iz­u­mi i do­stig­nu­ća pro­me­ni­li ži­vot na­kon raz­li­či­tih tra­ge­di­ja. Što se nje­go­vog kre­ta­nja ti­če, dra­stič­ni po­mak ni­je ostva­ren. S go­di­na­ma, ma­lo se i ole­njio, ta­ko da je vi­še pro­vo­dio u ko­li­ci­ma ne­go što se tru­dio da ko­ri­sti šta­ke i pro­še­ta kad ima pri­li­ke. Či­ni­lo se da na­pu­šta dvo­ra­nu, ali je ipak od­lu­čio da osta­ne i vi­di gde će krst za­vr­ši­ti.

S dru­ge stra­ne, Bol­drik ni­je imao vre­me­na za du­blje raz­mi­šlja­nje, po­no­vo mu se pred oči­ma pri­vi­đao usta­lje­ni san, ali se tr­že čim je vo­di­telj na­sta­vio da iš­či­ta­va na­red­nog po­nu­đa­ča. – Ste­vo, čo­ve­če, Ste­vo... – po­na­vljao je u se­bi, i da­lje u ne­ve­ri­ci, bo­re­ći se iz­me­đu ja­ve i sna.

– Dru­gi po­nu­đač – na­sta­vi vo­di­telj – tač­ni­je po­nu­đa­či, otac i sin, pred­stav­ni­ci or­ga­ni­za­ci­je Ame­ri­can Serbs, (Bol­drik: Znao sam!) go­spo­da Ju­go­slav i Ga­vri­lo Da­mja­no­vić. Nji­ho­va po­nu­da je te­ška ne­ve­ro­vat­nih, astro­nom­skih 90.000 ame­rič­kih do­la­ra.

Po­klo­ni­še se, a da ni­su ni usta­li, sa­mo­zva­ni otac i sin. Kad ih oba­sja sve­tlo re­flek­to­ra, ki­se­lo se na­sme­ja­še kao ne­ko ko je po­nu­dio pre­vi­še, a opet pre­ma­lo i pre­ra­ču­nao se. Nji­ho­vi une­zve­re­ni po­gle­di ja­sno su uka­zi­va­li da je kod njih ve­ći pro­blem Ste­vo od tog što krst ni­su ku­pi­li. Ga­vri­lo je go­reo u obra­zi­ma i ja­ko čud­no ci­mao gla­vom u stra­nu, da ga ne­ko slu­čaj­no boc­ne iglom, či­ni se da bi eks­plo­di­rao. Zna Ga­vri­lo, pam­ti onaj po­sled­nji Ste­vin po­gled. Pam­ti sta­ru ku­ću, pam­ti šta je re­kao Sto­ja­nu ta­da i ko ga je dr­žao na ni­ša­nu. Pam­ti!

– Ga­vri­lo, šta će­mo sa bo­ga­ljom – pro­ce­di kroz zu­be Ju­go­slav – br­zo mi­sli! Šta će­mo sa bo­ga­ljom? Ot­kri­će nas!

– Ne znam, pu­sti me da raz­mi­slim! – di­sao je du­bo­ko i br­zo, a pri sva­kom iz­di­sa­ju bi se stre­sao od gla­ve do pe­te, kao da je go na ja­nu­ar­skom mra­zu, u cik zo­re, pod­no rod­nih cr­no­gor­skih pla­ni­na.

Bol­drik pri­me­ti da Ste­vo kao ko­bac gle­da pre­ma skle­pa­nom dvoj­cu otac-sin.

– Tri­šo, gde si do­šao. Bo­že, šta je ovo? Ga­vri­lo Cr­no­go­rac? Ste­vin brat? Ovo ne­što ni­je u re­du! Ko­ja je ovo far­sa? Ko­ja je ovo na­me­štalj­ka? Ko ko­ga ov­de far­ba, čo­ve­če? Šta mi je ovo tre­ba­lo? Ju­go dug? – Bol­drik vi­še ni­je bio spo­so­ban da iz­ve­de bi­lo ka­kav za­klju­čak. Zdra­vo re­zo­no­va­nje u ovom tre­nut­ku je bi­lo mi­sa­o­na ime­ni­ca dve ga­lak­si­je uda­lje­na od Bol­dri­ko­vog me­sta po­sto­ja­nja. Po­vrh sve­ga, on ni­je ni znao ka­kva su zlo­de­la po­či­ni­li Ju­go­slav i Ga­vri­lo za vre­me nje­go­vog lu­ta­nja i ro­bo­va­nja u za­ra­će­noj Evro­pi. Ga­vri­lo­vo li­ce ga je ne­dvo­smi­sle­no pod­se­ća­lo na Lu­ci­fe­ro­vo iz sna. – Po­mo­zi, bo­že! Sad je pe­de­set-pe­de­set! Haj­de!

– Tre­ća po­nu­da, je­dan od naj­po­zna­ti­jih ne­mač­kih in­du­stri­ja­la­ca i ko­lek­ci­o­na­ra – po­če vo­di­telj auk­ci­je.

– Što se ži­vo­te po­i­gra sa mnom? Šta je ovo? Ko su ovi lju­di? Da li sam ja lud? Maj­ko mo­ja! – na­sta­vi na­glas Bol­drik. Istog tre­nut­ka, hla­dan znoj ob­li iz­no­va Bol­dri­ko­vo če­lo. Krst po­sta­de ta­ko da­le­ko, da­lje ne­go svih ovih go­di­na. Kao ne­bo­der ku­la od ka­ra­ta, sru­či se či­tav ži­vot pred njim. Za­vo­de­ni­še mu, kao noć tam­ne oči, a gla­va klo­nu. Kao u snu, krst kre­nu da pa­da u pro­va­li­ju. Kao u snu, on i da­lje sto­ji u me­stu i ne či­ni ap­so­lut­no ni­šta da to spre­či. Kao u snu, re­ka kr­vi po­če da vla­ži nje­go­ve sku­te i sto­pa­la. Kao u snu, je­di­nog kriv­ca pro­na­la­zi upra­vo u sa­mom se­bi. Kao u snu, sve bi kao u snu. – Ne­ka me ne­ko pro­bu­di iz ovog ko­šma­ra, kad vas mo­lim!

– Iz­vi­ni­te, ni­sam vas raz­u­me­la! – ve­o­ma lju­ba­zno će po­slu­ži­telj­ka, a to Bol­dri­ka na­glo trg­nu iz bu­ni­la, sav za­di­han je­dva uspe da bi­lo šta od­go­vo­ri.

– Ni­šta, ni­šta. Za­pra­vo, mo­že li ča­ša vo­de? Mo­lim Vas.

– Iz­vo­li­te. Je­ste li do­bro? – upi­ta, ali ne do­bi od­go­vor. Sva Bol­dri­ko­va pa­žnja po­no­vo be­še usme­re­na ka vo­di­te­lju li­ci­ta­ci­je ko­ji pro­či­ta nje­go­vo ime.

– ...po­nu­dio je ne­ve­ro­vat­nih sto hi­lja­da ame­rič­kih do­la­ra. – Kroz ma­su pra­snu apla­uz, u pr­va dva da­na ni­je­dan pred­met ni­je pro­dat za vi­še od tri­de­set hi­lja­da do­la­ra.

– Dr­ti­na švap­ska! – po­mi­sli Ste­vo. – Ma­lo im je što su ga jed­nom ote­li, ka­ko su ga ote­li, te sad ho­će opet! Iz­vi­ni­te! Ko­ja je pro­ce­du­ra za onog ko do­bi­je auk­ci­ju? – po­zva po­slu­ži­telj­ku ne ski­da­ju­ći po­gled sa Ju­go­sla­va i Ga­vri­la.

– Iz­la­zi na po­di­jum kod vo­di­te­lja, do­bi­ja pri­zna­ni­cu, a on­da u tre­zo­ru na 29. ave­ni­ji po­di­že svoj pa­ket. Vre­me pre­u­zi­ma­nja i ta­čan broj tre­zo­ra ni­ko­me ni­su po­zna­ti zbog bez­bed­no­sti kup­ca. Že­li­te li još ne­što?

– Ne, ni­šta, hva­la Vam! – na­sta­vi Ste­vo da pi­lji u onu dvo­ji­cu.

– Eto, Ga­vri­lo, do­bi­će ga ne­ka be­lo­svet­ska bu­da­la. Kao da na tre­nu­tak za­bo­ra­vi na Ste­vu, pa se tr­že. – Šta će­mo da ra­di­mo sa klja­ka­vim? Ne ski­da oči sa nas!

– Pra­ti­će­mo ga i kok­nu­ti u gu­žvi! To nam bar ni­je stra­no – pro­ce­di kroz zu­be Ga­vri­lo.

– Ti si lud! Nit ima­mo po dva’es go­di­na, nit je ovo rat. Ni­je ti ovo Mo­ra­vi­šte i vr­ba­ci, idi­o­te!

– Ću­ti, ću­ti, aj­de uću­ti već jed­nom!

– Po­nu­da, po­bed­nič­ka po­nu­da, ve­ro­va­li ili ne, te­ška je – na­sta­vi po pred­vi­đe­nom da či­ta vo­di­telj aku­ci­je – sto hi­lja­da i je­dan ame­rič­ki do­lar! – ma­sa pro­klju­ča, neo­če­ki­va­no svi su pri­su­stvo­va­li isto­rij­skom nad­me­ta­nju. Svi su sa za­pre­pa­šće­njem i sto­je­ćim ova­ci­ja­ma če­ka­li da ču­ju ko je taj ge­ni­jal­ni ku­pac i po­bed­nik nad­me­ta­nja.

– Crk­ni, Tri­šo, crk­ni već jed­nom! U ze­mlju pro­pad­ni! – Bol­dri­ko­ve ru­ke po­če­še ne­kon­tro­li­sa­no da se tre­su, po­no­vo ose­ti da mu le­va stra­na li­ca tr­ne, pa sklo­pi oči. Gra­ške zno­ja su kip­te­le niz sle­po­oč­ni­ce i obra­ze. Ne­bo­der ku­la od ka­ra­ta ko­ja se već jed­nom sru­či­la pred nje­go­vim oči­ma na ze­mlju, kre­nu da pro­pa­da i ne­sta­je u pro­va­li­ji ko­ja je već uve­li­ko od­vu­kla krst. Tlo je ne­sta­ja­lo pred Bol­dri­ko­vim no­ga­ma, re­ka su­za ne­kon­tro­li­sa­no je te­kla. Ni­je bi­lo vi­še ni vre­me­na, a ni me­sta za no­vo bu­đe­nje iz ko­šma­ra. Za­glu­šu­ju­ća bu­ka več­nog apla­u­za kao ne­bro­je­no gro­mo­va pu­ca­la je nad ne­sreć­ni­kom.

– Pi­šlji­vi do­lar! – ni­je krio raz­o­ča­ra­nje Ga­vri­lo, gle­da­ju­ći pre­ma Ste­vi su­znih oči­ju.

– Sti­gla nam je od uspe­šnog ame­rič­kog... – ma­sa se ne­znat­no uti­ša i vo­di­te­ljev glas sa raz­gla­sa na­sta­vi.

– Amer, znao sam! – na­sta­vi ni­zom psov­ki Ju­go­slav.

– Pra­ti klja­ka­vog, pu­sti Ame­ra. Ovaj zve­ra u nas! – na tre­nu­tak sr­ce da mu puk­ne, a na tre­nu­tak se bu­di hlad­no­krv­ni ubi­ca u Ga­vri­lu.

– Bo­že, po­gle­daj me, daj mi no­ge sa­da! Daj mi da ras­kr­stim sa ovim bra­to­u­bi­ca­ma! – vri­štao je u se­bi Ste­vo, že­ljan ka­zne za Ju­go­sla­va i Ga­vri­la.

– ...bro­ke­ra, Lar­sa Mej­se­ra. Mo­li­mo go­spo­di­na Mej­se­ra da nam se pri­dru­ži ov­de na po­di­ju­mu!

– Lars, Lars Mej­ser? – is­pu­sti Ste­vo ča­šu sa vo­dom. – Da li je on to re­kao Lars Mej­ser? – upi­ta ner­vo­zno po­slu­ži­telj­ku ko­ju upla­ši­še Ste­vi­ne raz­ro­ga­če­ne oči.

– Si­gur­na sam da je­ste!

Ta­ko­đe i go­spo­din ko­ji je se­deo do nje­ga mu to po­tvr­di. Lars je se­deo ne­po­sred­no iza i pri­me­tio je Ste­vu te mu s bla­gim osme­hom na li­cu klim­nu gla­vom.

– Zar je...? Gle­dao je me­ne, tač­no je gle­dao me­ne! To je čo­vek kom sam pi­sao go­di­na­ma. To je on! On to zna, za­to je i gle­dao u me­ne. To je taj Lars. Ura­zu­mi se, Ste­va­ne. Joj, bo­že, vra­ti mi mo­je no­ge! Daj mi ih sa­da, pa me uzi­maj su­tra k se­bi ako ti je dra­go!

– Ode mi sve­ti­nja za je­dan mr­tvi ame­rič­ki do­lar! Alo, Lars – je­dva iz­go­vo­ri Tri­ša, a Lars sa­mo što be­še uzeo pri­zna­ni­cu i si­šao sa po­di­ju­ma. – Go­spo­di­ne Lars! – obra­ti mu se na en­gle­skom je­zi­ku, ali zbog već uko­če­ne vi­li­ce to zvu­ča­še ve­o­ma ne­ra­zu­mlji­vo.

– Mo­že­te i na ne­mač­kom ako vam je ta­ko lak­še, go­spo­di­ne... – uz­vra­ti Lars.

– Mat, Bol­drik Mat, go­spo­di­ne Lars. Dra­go mi je – pru­ži ru­ku ko­ja se ne­sno­sno tre­sla od ra­me­na do ma­log pr­sta. Kao da se na­la­zio u ras­ce­pu iz­me­đu dva pa­ra­lel­na uni­ver­zu­ma, vi­še ni­je mo­gao ra­za­zna­ti šta je san, a šta ja­va. Na tre­nu­tak pred njim je sta­jao Lars, a iza rad­ni­ci auk­cij­ske ku­će ko­ji skla­nja­še krst sa po­di­ju­ma, a on­da, na trep­taj oka, mač i ru­ke do lak­to­va ob­li­ve­ne oče­vom kr­vlju i krst ko­ji za­u­vek ne­sta­je u pro­kle­toj pro­va­li­ji. – Ali ka­ko baš taj je­dan do­lar? Ja no­ći­ma, go­spo­di­ne Lars, sa­njam ovaj krst i... – kre­te da klek­ne pred Lar­som ko­ji ga za­dr­ža.

Lars pri­me­ti da je Bol­drik oso­ba ja­ko po­tre­se­na iz­gu­blje­nom auk­ci­jom, ne­ra­zu­mlji­vo i zbu­nje­no go­vo­ri, te po­že­le da se što pre sklo­ni od nje­ga.

– Iz­vi­ni­te na tre­nu­tak, mo­gu li?

– U re­du je, če­kam vas, na­rav­no! Oče, iz­vi­ni! Ar­han­ge­le Mi­haj­lo, ti sve­moć­ni prin­če an­đe­la i glav­no­ko­man­du­ju­ći ne­be­ske ar­mi­je, ja sam sa­mo te­be mo­lio, da­nas da bu­deš uz me­ne, sa­mo da­nas, a ti me iz­da­de – za­tvo­ri oči i po­di­že če­lo ka ne­bu.

– Ti si me­ne, bo­gom­da­ni smtr­ni­če, iz­dao u sva­koj bit­ki do sa­da. Iz­no­va i iz­no­va, imao si pri­li­ku da po­sta­neš ve­li­ki – uka­za se si­lu­e­ta ar­han­ge­la Mi­haj­la na ta­va­ni­ci.

 – Ro­đen si, od oca i maj­ke, sa­zdan da bu­deš po­bed­nik, a od ži­vo­ta si ma­lo uzeo. Po­le­teo si, a za­bo­ra­vio si svo­je gne­zdo i me­sto gde su ti se raz­vi­la kri­la. Na­u­či iskre­no da ve­ru­ješ, bo­gom­da­ni smrt­ni­če, pa će oke­a­ni pred to­bom po­sta­ti ba­re, a bez­da­ni i am­bi­si – pro­plan­ci sa pro­leć­nim mi­lo­zvu­kom pti­ca i ne­pre­gled­nim po­gle­dom na bla­go­rod­ne do­li­ne.

Dok Bol­drik i da­lje ne­po­mič­no gle­da u ta­va­ni­cu Me­di­son Skver Gar­de­na, Lars Mej­ser pri­la­zi Ste­vi ko­ji ga je po­sma­trao ši­rom otvo­re­nih oči­ju. Ka­ko mu Lars pru­ži ru­ku, on osta­de ska­me­njen. Ste­vo je pred so­bom imao čo­ve­ka ko­jem je de­fi­ni­tiv­no, ve­o­ma dav­no, pi­sao i slao pi­sma raz­li­či­tih sa­dr­ži­na u po­tra­zi za od­go­vo­ri­ma. Čo­vek, za kog je mi­slio da je ne­mač­ki ofi­cir, pa ot­prav­nik po­šte ili ca­ri­nik. Čo­vek, či­je su mu oči iz­gle­da­le ne­ve­ro­vat­no po­zna­to.

– Ste­vo, dru­že – pro­go­vo­ri Lars teč­nim srp­skim je­zi­kom, čuč­nu po­red Ste­vi­nih ko­li­ca, se­de i za­gr­li ga. – Se­ćaš li se Gr­gi­nih dva­de­set di­na­ra? Zbog njih smo ov­de.

– Bo­že, oči ni­kad ne sta­re.

To su bi­le po­sled­nje re­či ko­je je Ste­vo iz­go­vo­rio. Pre­vi­še je ovo bi­lo za nje­ga. Ga­vri­lo, brat Ga­vri­lo, do­bri Ga­vri­lo, Ju­go­slav, Lars. Ži­veo je uvek po­vu­če­no i ti­ho, ve­ro­vao u prav­du i ide­a­le. Glas ra­zu­ma uvek i svu­da, ali ne i ovog te­la, kog du­ša upra­vo na­pu­šta. Mo­lio je Bo­ga da mu po­ka­že put, dâ od­go­vor o nje­go­vom je­di­nom pra­vom pri­ja­te­lju i to je ovog da­na na­iz­gled i do­bio. Kao na film­skoj tra­ci, sme­nji­va­li su se ka­dro­vi pred oči­ma i jed­nog i dru­gog. Lars po­ku­ša da ka­že i ob­ja­sni sve, ali to ne­ma­de ko da ču­je. Hit­na po­moć je ubr­zo do­šla i pre­ve­zla Ste­vu u bol­ni­cu. Ste­vo je iste no­ći pre­mi­nuo u bol­ni­ci u Nju­jor­ku od po­sle­di­ca te­škog sr­ča­nog uda­ra. U onoj uzru­ja­noj ma­si, Bol­drik i Lars se ni­su po­no­vo sre­li. Lars je ko­li­ma hit­ne po­mo­ći sti­gao do bol­ni­ce i bio sa Ste­vom do sa­mog kra­ja. U mo­men­ti­ma ka­da su bol­nič­ki apa­ra­ti po­ka­zi­va­li od­re­đe­ne zna­ke ži­vo­ta, Lars je go­vo­rio Ste­vi u na­di da će ga ču­ti.

– Iz­dr­ži, lju­di­no, iz­dr­ži, dru­že moj – očaj­no ga je do­zi­vao – čim ovo pro­đe, pa­ku­je­mo se i pra­vac u se­lo. Kô ne­kad. Ne­ma vi­še pen­tra­nja po ora­si­ma, uzi­ma­mo ča­mac, tvo­ja sta­ra će nam spre­mi­ti me­ki­ke, pa ti i ja, udri, uz i niz Mo­ra­vu. Znaš da smo ma­šta­li o to­me, se­ćaš se? Sve će­mo na­dok­na­di­ti, dru­že, sa­mo se dr­ži, ni­šta ovo ni­je. Krst vra­ća­mo gde mu je me­sto, ja vra­ćam Gr­gi dva­de­set di­na­ra i vi­še ni­kad ne na­pu­šta­mo se­lo, ma šta se do­go­di­lo.

Kao što je Ste­vo go­di­na­ma po­se­ći­vao Ljup­če­tov grob i dr­žao isto­vet­ne mo­no­lo­ge, ta­ko je sa­da Lars či­nio isto nad kre­ve­tom umi­ru­ćeg pri­ja­te­lja. Vr­lo ra­no su ih ži­vot­ni pu­te­vi ra­sta­vi­li, uni­šti­li sno­ve o za­jed­nič­kom od­ra­sta­nju i več­nom pri­ja­telj­stvu. Kao dve mla­de vr­be na­kri­vlje­ne i is­pre­ple­ta­ne jed­na u dru­gu, pre­sa­diš li jed­nu sa­mo ko­rak da­lje, nji­ho­ve se kro­šnje vi­še ni­kad ne ukr­sti­še. Na­sta­vi­ti ži­vot gde se ne­ka­da dav­no sta­lo, za to Ste­vo, na­ža­lost, ni­je bio ka­dar. Do zad­njeg da­ha, Lars ni­je ski­dao po­gle­da sa Ste­vi­nih, ši­rom otvo­re­nih oči­ju. Ta iskra ko­ja se lo­mi­la i pa­li­la u Ste­vi­nim oči­ma na sva­ku Lar­so­vu reč te no­ći, na­ža­lost je utih­nu­la ne­što po­sle tri sa­ta uju­tru na­red­nog da­na. U Lar­so­voj či­tu­lji par da­na ka­sni­je u po­sve­ti je pi­sa­lo:

Sve smr­ti te ubi­ti ne­će,

Kao što sam, i ti si verov`o,

Ku­ka­vič­ki me vre­me skri­lo,

Ču­vaj mi So­nju i ne če­kaj me! Do­sta je bi­lo!

De­set go­di­na na­kon ovih nju­jor­ških no­ći, Ju­go­sla­vi­ja se spre­ma za no­vi rat. Ju­go­slav i Ga­vri­lo su stvo­ri­li po­slov­nu im­pe­ri­ju sa svo­jim lan­cem re­sto­ra­na „The Gre­at Pa­tri­ot“ u Ame­ri­ci i Ka­na­di. Lars se ubr­zo na­kon ku­po­vi­ne cr­kve­nog kr­sta po­vu­kao iz po­sla sa ne­kret­ni­na­ma. Pre­mi­nuo je, kao i Ste­vo, od po­sle­di­ca sr­ča­nog uda­ra, na dan ka­da je tre­ba­lo da po­le­ti za Ju­go­sla­vi­ju. Od iz­vr­ši­te­lja te­sta­men­ta tra­žio je da do­pre­mi krst u se­lo, gde mu je i me­sto, u slu­ča­ju da se nje­mu ne­što ne­pred­vi­đe­no do­go­di. U pro­na­đe­nom ru­ko­pi­su na noć­nom sto­či­ću u nje­go­voj spa­va­ćoj so­bi, na sa­mom kra­ju, sta­ja­lo je: ...da mi je još jed­nom vi­de­ti maj­ku i sjaj kr­sta kao ne­kad.

Bol­drik je po po­vrat­ku u Ne­mač­ku is­pri­čao Gre­ti sve o se­bi. U po­čet­ku, Gre­ta ni­je mo­gla da pri­hva­ti te či­nje­ni­ce. Bo­le­lo je što ju je ne­ko ko­ga vo­li i ko ju je vo­leo, ipak dr­žao u za­blu­di svih go­di­na za­jed­nič­kog ži­vo­ta. Is­pr­va je že­le­la raz­vod, ali se ka­sni­je pre­do­mi­sli­la i u raz­go­vo­ru sa de­com od­lu­či­la da osta­ne i opro­sti mu. Ži­vot iz­no­va im ni­ka­ko ni­je išao od ru­ke. Gre­ta se tru­di­la, da­va­la sve od se­be, ali uza­lud. Ni­je bi­lo sna za Bol­dri­ka i to ga je naj­vi­še mu­či­lo. Krst je sva­ke no­ći, sve ja­če blje­štao iz ja­ru­ge, mač u nje­go­vim ru­ka­ma je bio sve kr­va­vi­ji. Re­ka kr­vi go­to­vo ga je da­vi­la iz­no­va i iz­no­va, i vu­kla sa ne­ver­ni­ci­ma u ja­ru­gu. U tre­nu­ci­ma pot­pu­nog ner­vnog ra­stroj­stva, go­vo­rio je da će se ubi­ti, a sve če­šće je u na­pa­di­ma ka­šlja na­kon bu­đe­nja u sred no­ći is­plju­va­vao krv. Ne­stao je ra­nog sep­tem­bar­skog ju­tra 1984. go­di­ne, a po­sled­nji put je vi­đen ka­ko se ukr­ca­va na voz za Bu­dim­pe­štu. Gre­ta je po­ku­ša­va­la na­red­nih go­di­na na raz­ne na­či­ne da ga pro­na­đe, stu­pi po­no­vo u kon­takt sa njim, ako je još živ, ali bez­u­spe­šno. Pre­ma ne­mač­kim za­ko­ni­ma, for­mal­no je sa­hra­njen 1994. u Ham­bur­gu gde su Gre­ta i de­ca osta­li da ži­ve. Se­le­na stu­di­ra sla­vi­sti­ku i po­se­ti­la je se­lo i cr­kvu o ko­joj je otac go­vo­rio pre ne­stan­ka. A krst, zlat­ni krst, ni­ka­da ni­je na­pu­stio Ame­ri­ku. Fe­bru­a­ra 2016, pri­li­kom di­plo­mat­ske po­se­te Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma imao sam pri­li­ku da po­sle du­go go­di­na vi­dim opet taj krst. Kra­sio je por­tu cr­kve Sve­tog Sa­ve na Men­het­nu. Po­me­nu­to zda­nje je do te­me­lja iz­go­re­lo ma­ja me­se­ca iste go­di­ne na­kon Sve­te vas­kr­šnje li­tu­r­gi­je.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: