O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


ZLATNI KRST - ŠESTI DEO

Nebojša Krljar
detalj slike: KRK Art


GLAVA 12

 

Skela

 

 

– Če­kaj, je­si li si­gu­ran u ovo što ra­di­mo? – upi­ta ner­vo­zno br­ka­ti slu­žbe­nik.

– Daj vi­še uću­ti! Otva­raj te ku­ti­je i pa­kuj ovo! – za­po­ve­di dru­gi, oma­len, za­dri­gao sa ra­kij­skim pod­oč­nja­ci­ma do po­la obra­za.

– Joj, na voj­ni će­mo sud za ovu glu­post! – re­če za­bri­nu­to, ali ubr­za pa­ko­va­nje.

– Jel’ znaš ti, maj­mu­ne, ko­li­ko ov­de ima nov­ca? – šče­pa za re­ver br­ka­tog.

– Ne znam. Ima pet hi­lja­da sko­ro si­gur­no. Što?

– Glu­pan­de­ru! – na­sme­ja se. – Sto­ti­nu hi­lja­da di­na­ra je u ovim ku­ti­ja­ma! Za­to br­že pa­kuj! I pam­ti do­bro, ove ku­ti­je na ko­ji­ma je na­lep­ni­ca za­le­plje­na, one idu na kraj ske­le.

– Što na kraj?

– Pa ti si stvar­no glup! Kad ske­la na­le­ti na ka­men, plit­ka je vo­da, maj­ku mu, te ku­ti­je pr­ve le­te u vo­du...

– A-ha! – klim­nu gla­vom sa odu­še­vlje­njem – I to zna­či...

– To zna­či, pla­te za voj­sku odo­še u vo­du! Op-buć! Ko zna da su bi­le pra­zne? Ni­ko! Mo­lim le­po!

– Joj, ka­kav si ti ge­ni­ja­lac! – za­klju­či br­ka, sre­ćan što ima ta­ko pa­met­nog sa­rad­ni­ka uz se­be.

– Slu­šaj, za ovo zna­mo ti i ja i ni­ko vi­še. Ako nam ko­jim slu­ča­jem po­ša­lju još ne­ko­ga na ske­lu da obez­be­đu­je to­var, ti i ja na­pred, taj ne­ko po­za­di, pa šta mu bog da kad kre­nu ku­ti­je!

– Uh, valj­da ne­će!

– Ka­ko ide, go­spo­do? – pre­ki­de ih ot­prav­nik po­šte. Obo­ji­ca za­sta­do­še sa pa­ko­va­njem, zbu­nje­ni. – Mi­slio sam da je sve već upa­ko­va­no i sprem­no za pre­voz i pre­to­var na ske­li.

– Ni­je, evo još ma­lo – uz­vra­ti drč­no de­be­ljan, po­ku­ša­va­ju­ći da pri­kri­je sve­žnje nov­ča­ni­ca.

– Mi­slio sam da su ti pa­ke­ti iz vu­no­vla­ča­re već go­to­vi. Jel’ na voj­ni­ma pe­čat? – za­in­te­re­so­va­no će ot­prav­nik.

– Je­ste, še­fe, bez bri­ge.

– Ne­ma bri­ge. Pro­ve­ra­vam sa­mo. Po­sla­ću vam onog ma­log, no­vog sa te­ča­ja. Nek vam se na­đe. Ima­će do­sta ovih dža­ko­va i voj­nih san­du­ka da se uto­va­ri. Ču­vaj­te le­đa dok mo­že­te!

– Pa i ne mo­ra­te. Mi­slim, ako že­li­te. Hlad­no je na­po­lju, a ma­li je nov. Šta znam, raz­bo­le­će se.

– Ne­ka, ne­ka. Mo­ra da se če­li­či! Šta će da mu fa­li!? Is­pr­ska­će ga ko­je­ku­de Mo­ra­va kad bu­de­te na ske­li i šta on­da? Ni­šta!

– U re­du! Ka­ko vi ka­že­te. Re­ci­te mu da ne ka­sni. Mi kre­će­mo za de­se­tak mi­nu­ta!

– Sti­že ma­li za mi­nut! U zdra­vlje! Do vi­đe­nja! – po­zdra­vi ih ot­prav­nik.

– Do vi­đe­nja! – pa se okre­te ka sa­rad­ni­ku lo­pu­ži ko­ji je sa­mo ću­tao na ćo­šku ske­le i gla­dio br­ke: – A ti, tet­ko jed­na, šta si se uću­tao? Uma­lo da nas ot­kri­je! Br­zo otva­raj po­sled­nji voj­ni san­duk i pre­ba­cuj nov­ce u dru­ge ku­ti­je.

– Sad me tek hva­ta strah. Šta će­mo ako nas ne­ko uhva­ti?

– Pre­ki­ni vi­še! Kli­nac sa­mo što ni­je sti­gao.

– Zdra­vo, lju­di! – po­ja­vi se slu­žbe­nik po­šte sa te­ča­ja, ne­što mla­đi mu­ška­rac i zbu­ni se hlad­nim do­če­kom.

– Zdra­vo, ma­li! Slu­šaj, pa­kuj ove voj­ne san­du­ke na to­var. Ka­ko ih ras­po­re­di­mo sad, ta­ko mo­ra­ju bi­ti i na ske­li. Je­si li raz­u­meo? – od­seč­no na­stu­pi br­ka­ti slu­žbe­nik, kao da je že­leo da na­do­me­sti br­blja­njem za pre­đa­šnju ćut­nju.

– Je­sam, je­sam, ne bri­ni­te! Uh, pa ovo i ni­je to­li­ko te­ško kao što iz­gle­da, hm?

– Ka­kvi ni­je, ne­go si ti mlad i jak. Na ove sta­re ko­sti – po­ka­za na se­be pr­vo, a on­da po­tap­ša po le­đi­ma de­be­log, ko­ji sa­mo po­gle­dom pra­ti­še raz­go­vor sa pri­do­šli­com – sve je i te­ško i muč­no i ne­ma mu kra­ja.

Na­kon uto­va­ra svih pa­ke­ta, ku­ti­ja i voj­nih san­du­ka, va­gon kre­nu ka Mo­ra­vi. Ne­pu­nih pet­na­e­stak mi­nu­ta ka­sni­je sti­go­še na re­ku. Kraj no­vem­bra me­se­ca, tem­pe­ra­tu­ra is­pod nu­le, a na Mo­ra­vi se led po­ne­gde već uhva­tio. Ve­tar ne­u­mor­no ši­ba i pa­ra rav­ni­cu i oba­le re­ke. Sneg već da­ni­ma pro­ve­ja­va, uli­ce pu­ste, ne­ko bi re­kao da se­lo odi­še zim­skom idi­lom, ali je da­le­ko od to­ga. Na­po­lje iz­la­zi sa­mo ko mo­ra da oba­vi ka­kav po­sao ili je lud, tre­ćeg ne­ma. Una­o­ko­lo, pu­stoš, nig­de ni­ko­ga, sa­mo tri pro­mr­zla slu­žbe­ni­ka dr­žav­ne po­šte po­la­ko pre­to­va­ra­ju po­šilj­ke iz va­go­na na ske­lu.

– Je li, ma­li, i da­lje mi­sliš da su san­du­ci la­ki? – za­je­dlji­vo će br­ka­ti.

– U pra­vu si bio. Ka­kvi la­ki, sve mi se ru­ke ote­go­še do ze­mlje. Aj­de ma­lo da se za­me­ni­mo, pa da ja uba­cu­jem te pa­ke­te iz vu­no­vla­ča­re ili...

– Ja to ra­dim. Ra­di to ta­mo šta ti je re­če­no! – tek se sa­da uklju­či i de­be­li u raz­go­vor.

– Iz­vi­ni, či­ni­lo mi se kô da si, ne daj bo­že, mu­tav, al’ sad vi­dim da ni­si – bez bo­ja­zni na­stu­pi pri­do­šli­ca, na šta se br­ka­ti gla­sno na­sme­ja.

– Ja mu­tav! He, ma­li, ne igraj se ži­vo­tom! Uba­cuj taj po­sled­nji i osta­ni sa te stra­ne. Nas dvo­ji­ca će­mo ova­mo, na­pred. U re­du? – mla­te­ći ru­ka­ma mu ob­ja­sni i po­ka­za gde da sto­ji.

– Na­rav­no. Dr­žim sve pod kon­tro­lom.

– Če­kaj, ti ćeš sad da na­te­raš ovo na onaj ka­men ona­mo? – upi­ta br­ka­ti ti­ho.

– Ti­še! Je­ste, vi­diš ono kao bre­žu­ljak na po­lo­vi­ci re­ke. Jel’ vi­diš? – po­tvrd­no klim­nu gla­vom. – Kad ču­ješ dum-dum od­o­zdo, ti iz sve sna­ge gur­ni ovaj pa­ket sa stra­ne. Kad on kre­ne da pa­da, kre­nu­će i osta­li, a sa nji­ma i hi­lja­de i hi­lja­de di­na­ra, ali ne u Mo­ra­vu, ne­go u naš dže­pić!

– Aj­de, za­te­ži saj­lu! – po­vi­ka br­ka­ti uz­bu­đe­no.

– Bu­di spre­man kad ti ka­žem!

U tre­nu­ci­ma ka­da se ske­la pri­bli­ža­va­la naj­pli­ćem de­lu re­ke, za­ču se puc­ke­ta­nje ka­me­nja is­pod ske­le, de­be­li mu da­de znak i on iz sve sna­ge gur­nu voj­nič­ke san­du­ke.

– To! – sa odu­še­vlje­njem po­vi­ka br­ka­ti, a za­tim br­zo pre­kri usta ru­kom, u stra­hu da ga mla­di slu­žbe­nik s dru­ge stra­ne ni­je čuo. – Čo­ve­če, pa ovo sve pa­da! Gle­daj ka­ko lo­me led ovi san­du­ci! – re­če gle­da­ju­ći na kraj ske­le gde san­du­ci pa­da­ju na ta­nak led u Mo­ra­vu, lo­me ga i ne­sta­ju u vo­di.

– Joj me­ne! Ne­ma ma­log! Pa on tač­no ni­šta ne gle­da!

– Ček! Ka­ko, bre, ne­ma? Mo­ra da je on­de ne­gde iza! Ka­ko mu je ime? Ma­li! Ej, ma­li! – gla­sno po­vi­ka br­ka­ti, pljuc­ka­ju­ći dla­ke svo­jih du­gih br­ka ko­je mu upa­da­hu u usta.

– Alo, mo­mak, je­si li tu? Pa­zi na ove san­du­ke – ni je­dan ni dru­gi ne do­bi­še od­go­vor sa dru­ge stra­ne.

– A joj, gde je, bre, de­te, čo­ve­če?

– Ne­ma ga – pre­sko­či de­be­li ne­ko­li­ko ve­ćih pa­ke­ta i uma­lo i on ne pa­de u Mo­ra­vu, ali ipak ne­ka­ko do­đe do dru­gog kra­ja ske­le. – Ne­ma ga, maj­ke mi! – za­bri­nu­to gle­da oko­lo ske­le u vo­du po ko­joj još plu­ta­ju voj­ni pa­ke­ti.

– Čo­ve­če, šta će­mo sad da ra­di­mo?

– Ne se­ki­raj se ni­šta. Re­ći će­mo da ni­je ni kre­nuo sa na­ma. Po­mo­gao nam je do­sta na uto­va­ru, strah ga je bi­lo od vo­de, ta­ko će­mo da ka­že­mo, pa smo mu re­kli da osta­ne kod va­go­na.

– Ma ne­ma, ne­ma šta. Pa ti si čist ge­ni­je! – na se­kund raz­dra­ga­nog li­ca i sre­ćan, na se­kund opet za­bri­nu­to gle­da oko­lo ske­le ho­će li mla­di slu­žbe­nik od­ne­kud is­pli­va­ti. – Ali, ka­ko će­mo...

– Dr­ži saj­lu i če­krk i za­ve­ži već jed­nom! Ne­ma­mo vre­me­na za gu­blje­nje. Za­sad, sve je po pla­nu. I ne pi­šaj u ga­će kad te pi­ta­ju šta je i ka­ko je bi­lo ne­go pam­ti, ma­li je ostao kod va­go­na da od­mo­ri, strah ga je bi­lo pre­ko Mo­ra­ve, kraj.


 

 


GLAVA 13

 

Sudnji dan

 

 

Za tre­ći dan auk­cij­ske pro­da­je bi­la je za­ka­za­na li­ci­ta­ci­ja zlat­nog kr­sta. To je bi­la po­sled­nja auk­ci­ja za 1980. go­di­nu i pred­sta­vlja­la je prak­tič­no kru­nu svet­skih zbi­va­nja na tr­ži­štu an­ti­kvi­te­ta. Bol­drik se pri­ja­vio za ne­ko­li­ko li­ci­ta­ci­ja, či­sto da ne skre­ne pa­žnju pre­vi­še da ga sa­mo taj krst in­te­re­su­je. Ve­li­kim svet­skim ko­lek­ci­o­na­ri­ma je nje­go­vo ime bi­lo ja­ko do­bro po­zna­to, pa je za­to že­leo da što bo­lje pri­kri­je šta će bi­ti nje­go­va glav­na ku­po­vi­na i na taj na­čin iz­beg­ne ne­kog no­vog kon­ku­ren­ta. Pr­vo ve­li­ko, do­ne­kle i ne­pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje za Bol­dri­ka, bi­la je pro­me­na na­či­na nad­me­ta­nja za ku­po­vi­nu kr­sta. Po­što se auk­cij­sko iz­la­ga­nje i nad­me­ta­nje iz­u­zet­no odu­ži­lo u pr­va dva da­na, svi pred­me­ti ko­ji su pred­vi­đe­ni za pred­sta­vlja­nje i pro­da­ju tre­ćeg da­na će bi­ti pro­da­va­ni po prin­ci­pu ten­der­ske pro­da­je. Po­nu­da u ko­ver­tu, pa ko da vi­še. Bol­drik, lič­no, to ni­je vo­leo. Ja­sno mu je bi­lo da na taj na­čin po­je­di­ni pred­me­ti mo­gu oti­ći is­pod ce­ne, ka­ko se to ka­že, ali isto ta­ko se ti pred­me­ti mo­gu i iz­gu­bi­ti za sa­mo par ma­ra­ka raz­li­ke. Od­lu­čio je da će o ci­fri raz­mi­sli­ti uju­tru, na sam dan pro­da­je.

Pr­vog da­na ot­ku­pio je za 7.300 ame­rič­kih do­la­ra Čer­či­lov pr­sten sa pot­pi­si­va­nja Te­he­ran­skog spo­ra­zu­ma iz 1943. go­di­ne. Pri­ja­vio se za još jed­nu li­ci­ta­ci­ju tog da­na, ali se uspa­vao i pro­pu­stio je. I da­lje ga je mu­či­la ne­sa­ni­ca i je­dan san, ko­ji se iz da­na u dan po­na­vljao i iz­no­va ga bu­dio. U snu, is­pred nje­ga, na­la­zio bi se nje­gov otac sa od­se­če­nom de­snom ru­kom, a on sam bi dr­žao okr­va­vlje­ni mač. Za­tim, on bi se za­tr­čao i sko­čio u du­bo­ku pro­va­li­ju ko­ja se na­la­zi­la iza le­đa nje­go­vog oca, ka­ko bi do­hva­tio zlat­ni krst. Sva­ki tre­nu­tak okle­va­nja pre sko­ka uči­nio je da krst do­dat­no po­to­ne u bez­dan. Otac je sve vre­me do­vi­ki­vao: Bo­gom­da­ni si­ne, vra­ti krst gde mu je me­sto, sve ti je opro­šte­no! Gru­di je­dva uspe­va­ju da is­pra­te ot­ku­ca­je nje­go­vog sr­ca. Iz sna u san, mač je bio sve kr­va­vi­ji, pro­va­li­ja sve du­blja, a od­zva­nja­nje gla­sa nje­go­vog oca sve gla­sni­je i ne­pod­no­šlji­vi­je. Ni­šta mu ni­je bi­lo ja­sno, a opet sve je bi­lo ta­ko jed­no­stav­no. Re­šio je da noć pred auk­ci­ju ne spa­va ka­ko bi iz­be­gao isti san. Po­ku­šao je da te­le­fo­ni­ra ne­kim po­zna­ni­ci­ma iz auk­cij­ske ko­mi­si­je ka­ko bi sa­znao ne­što o osta­lim po­nu­đa­či­ma. Ko su, sa ko­li­ko nov­ca ras­po­la­žu, je­su li ko­lek­ci­o­na­ri ili no­va li­ca. I sam je znao da će do tih in­for­ma­ci­ja te­ško do­ći. Ja­sno su pro­pi­sa­na pra­vi­la o za­šti­ti iden­ti­te­ta po­nu­đa­ča ko­ji­ma se spre­ča­va mo­guć­nost da ne­ko even­tu­al­no vr­ši pri­ti­sak ili pre­ti ne­kom od uče­sni­ka u nad­me­ta­nju. Mu­či­lo ga je to. Sil­ne nov­ce bi dao sa­mo da sa­zna ko su ta tro­ji­ca ko­ji će uz nje­ga ući u nad­me­ta­nje za krst. Sa­te je pro­veo pred ogle­da­lom pri­ča­ju­ći sam sa so­bom. Da je to ne­ko mo­gao vi­de­ti, po­mi­slio bi da je pot­pu­ni lu­dak. Vre­me je spo­ro te­klo, tek če­ti­ri uju­tro. U Me­di­son Skver Gar­de­nu mo­ra bi­ti već oko de­set jer je to naj­ra­ni­je vre­me ka­da se krst mo­že po­ja­vi­ti po pro­gra­mu. Bol­drik je već oko šest obu­kao una­pred oda­bra­nu odev­nu kom­bi­na­ci­ju. Bež sa­ko, obič­na be­la ko­šu­lja ne ta­ko per­fekt­no ope­gla­na, ka­ri­ra­ne pan­ta­lo­ne na ivi­cu i ko­žne ci­pe­le sa bla­gom pot­pe­ti­com ko­je mu je Gre­ta ku­pi­la to­kom bo­rav­ka u Ita­li­ji. Ni­je vi­še mo­gao da se­di u si­voj ho­tel­skoj so­bi. Osta­vio je ključ na re­cep­ci­ji i kre­nuo da pro­še­ta obli­žnjim kvar­tom. Sve rad­nje su već bi­le otvo­re­ne, što ga je pri­jat­no iz­ne­na­di­lo. Raz­gle­dao je uglav­nom iz­lo­ge ju­ve­lir­ni­ca i ga­le­ri­ja na ko­je je na­i­šao, ali ni u jed­nu ni­je ula­zio ni­ti se pre­te­ra­no za­dr­ža­vao is­pred iz­lo­ga. Oko de­vet sa­ti sti­gao je is­pred me­sta gde će bi­ti auk­ci­ja odr­ža­na. Tek tad je shva­tio da je u svom lu­ta­ju­ćem lu­di­lu pre­pe­ša­čio či­ta­vih osam ki­lo­me­ta­ra ko­li­ko je ho­tel bio uda­ljen od Me­di­son Skver Gar­de­na. Pro­da­ja je već kre­nu­la, ta­ko da je u dvo­ra­ni i oko dvo­ra­ne već bi­lo mno­go lju­di. Ušao je unu­tra i po­gle­dao u te­ku­ći pro­gram pro­da­je. Krst će bi­ti iz­lo­žen ipak ne­što po­sle de­set. Re­gi­stro­vao se i do­bio oma­nji kar­ton­čić na ko­jem su bi­li is­pi­sa­ni nje­go­vi osnov­ni po­da­ci i ši­fra pred­me­ta za ko­ji se nad­me­će. Ula­zi u dvo­ra­nu i na­kon de­se­tak mi­nu­ta lu­ta­nja uspe­va da na­đe slo­bod­no me­sto. Do­du­še, bi­lo je do­sta slo­bod­nih me­sta, ali je Bol­drik že­leo da bu­de što bli­že sa­mim eks­po­na­ti­ma. U ne­ko­li­ko na­vra­ta na pret­hod­nim auk­ci­ja­ma je pro­pu­štao iz­u­zet­ne pred­me­te sa­mo za­to što se, ili za­pri­čao sa oso­bom do se­be ili jed­no­stav­no zbog uda­lje­no­sti, lo­šeg sve­tla ili ugla u ko­jem je se­deo, ni­je vi­deo pred­met u ce­lo­sti.

Pri­bli­ža­vao se pred­met T002-10. Bla­gi ne­mir u sto­ma­ku je ti­njao, sr­ce je ubr­za­no lu­pa­lo. Po­čeo je da se pre­zno­ja­va, a ble­do li­ce pri­me­ti jed­na po­slu­ži­telj­ka.

– Go­spo­di­ne, da li je sa Va­ma sve u re­du? Že­li­te li ne­što da se osve­ži­te?

– Ča­šu vo­de, bio bih Vam za­hva­lan!

– Iz­vo­li­te! Šta god da Vam za­tre­ba, sa­mo po­dig­ni­te ru­ku i ja sam tu, Va­ma na ras­po­la­ga­nju.

– Za­hva­lju­jem, le­po­ti­ce, vr­lo ste lju­ba­zni.

Ni­je do sa­da imao pro­ble­ma sa zdra­vljem. U Nju­jork je do­pu­to­vao sam jer je ta­ko zah­te­vao, ma­da bi mu sa­da do­bro­do­šla to­pla, ne­žna i me­ka Gre­ti­na ru­ka. Ose­ćao se iz­u­zet­no ne­moć­no. Či­ni­lo mu se da ga iz­da­je le­va stra­na li­ca. Ne­pre­sta­no je opi­pa­vao ru­kom tu stra­nu, ali jed­no­stav­no, iz­gu­bio je sva­ki ose­ćaj. Sa raz­gla­sa ogla­si­še da je pred­met T002-10 sle­de­ći na pro­da­ju. Zva­nič­ni vo­di­telj po­či­nje da iš­či­ta­va in­for­ma­ci­je.

– Krst je sa­či­njen od či­stog, dva­de­set­če­tvo­ro­ka­rat­nog zla­ta, ze­mlja po­re­kla Ju­go­sla­vi­ja. U to­ku ra­ta, zbog bez­bed­no­sti, ne­mač­ka voj­ska je trans...

Bol­drik već ni­je mo­gao da pra­ti vo­di­te­lja, pa je još jed­nom za­tra­žio pre­đa­šnju po­slu­ži­telj­ku i za­mo­lio je da, kad bu­de vre­me, po­dig­ne vi­so­ko ru­ku ume­sto nje­ga ka­ko bi do­bio ko­ver­tu za is­pi­si­va­nje po­nu­de. Kad rad­ni­ci ot­kri­še krst, vi­še ni­je imao ni­ka­kve sum­nje. Pre­kr­sti se, po­gle­da uvis i sko­ro za­pla­ka. Do tan­či­na uglan­can, ma­siv­na po­ja­va kr­sta za­pa­nji sve pri­sut­ne u Me­di­son Skver Gar­de­nu. Krst je bli­stao i oča­ra­vao svo­jom le­po­tom, bi­li re­flek­to­ri upe­re­ni u nje­ga ili ne.

– Ma­kar umro su­tra, Bo­že, stoj da­nas uz me­ne! – mo­le­ći­vim to­nom na srp­skom je­zi­ku pro­go­vo­ri Bol­drik. Se­ća se sva­ke oso­be, sva­kog li­ca, ko­ja su po­ma­ga­la svo­je­vre­me­no da se krst po­sta­vi na cr­kvu. Se­ti se ka­ko je sre­ćan bio što su nje­ga za­du­ži­li da po­ma­že pri­li­kom ga­še­nja kre­ča ko­ji je ka­sni­je ko­ri­šćen za sre­đi­va­nje spolj­njih zi­do­va cr­kve. Se­ća se da je je­di­no on imao pri­li­ku da do­tak­ne krst pre ne­go što su ga rad­ni­ci po­pe­li na ku­po­lu. Sve je bi­lo ja­sno kao dan.

– Iz­vi­ni­te, go­spo­di­ne, ni­sam Vas raz­u­me­la. Tre­ba li Vam ne­što? – zbu­nje­no ga upi­ta po­slu­ži­telj­ka.

– Oh, iz­vi­ni­te. Če­sto pu­tu­jem, pa smet­nem s uma ofi­ci­jel­ni je­zik. Čas Ne­mač­ka, čas Fran­cu­ska...

– Ni­je ni­ka­kav pro­blem. Sre­ćan ste vi čo­vek, go­spo­di­ne, čim mo­že­te pri­u­šti­ti to­li­ka pu­to­va­nja.

– Mo­li­mo, svi za­in­te­re­so­va­ni, po­dig­ni­te ru­ku – pre­ki­de sve raz­go­vo­re u sa­li glas sa raz­gla­sa.

Če­ti­ri ru­ke vi­so­ko po­dig­nu­te. Od to­ga dve po­slu­ži­telj­ke pri­ja­vlju­ju kup­ce. Za­in­te­re­so­va­ni do­bi­še po ko­ver­tu i pet mi­nu­ta vre­me­na da upi­šu svo­ju po­nu­du. Od tre­nut­ka kad do­bi ko­ver­tu, Bol­drik do­đe se­bi. Nje­gov koc­kar­ski in­stinkt ga je vo­dio u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma. Po­ne­kad. Di­že po­gled i do­bro osmo­tri. Go­vo­rio je se­bi:

– Zna­či, bi­će če­ti­ri po­nu­de. Jed­ni su sto po­sto iz srp­ske za­jed­ni­ce ov­de u Ame­ri­ci. Je­dan je ver­ski fa­na­tik, ne­ki mi­stik. Je­dan je pro­lu­pa­la be­lo­svet­ska bu­da­la, zna­či, to sam ja i onaj po­gu­re­ni ona­mo, ko bi ga znao...

Isti onaj glas iz sno­va mu se po­no­vo ja­vi. Vre­me je po­la­ko is­ti­ca­lo. On upi­sa je­di­ni­cu, pa 4-5 nu­la. Po­gle­da po­slu­ži­telj­ku či­je za­pre­pa­šće­no li­ce mu je re­klo sve.

– Mno­go je!

Sat je od­bro­ja­vao po­sled­nje se­kun­de, po­mi­sli da pre­pra­vi ci­fru, pa od­u­sta­de.

– Nek ide ži­vot! – Bol­drik po­gle­da po­slu­ži­telj­ku ko­ja u ču­du i da­lje, uzi­ma ko­ver­tu i od­no­si ko­mi­si­ji na uvid.

– Do­sta­vlje­ne su če­ti­ri po­nu­de, mo­lim vas za ma­lo str­plje­nja i pa­žnje!

U ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma ko­mi­si­ji je po­treb­no ne­kih par mi­nu­ta da pro­ve­ri sve re­le­vant­ne po­dat­ke i pred­sta­vi li­stu sa do­sta­vlje­nim po­nu­da­ma. Kod iš­či­ta­va­nja po­nu­đe­nih svo­ta nov­ca, kre­će se od naj­ni­že ka naj­vi­šoj, s tim što se na po­čet­ku či­ta­ju ne­re­gu­lar­ne, dis­kva­li­fi­ko­va­ne po­nu­de. U jed­nom tre­nut­ku is­tu­pi pred­se­da­va­ju­ći član ko­mi­si­je i pri­ne­se iz­ve­štaj vo­di­te­lju.

– Za pred­met T002-10 do­bi­li smo če­ti­ri po­nu­de – sa raz­gla­sa se ko­nač­no pro­lo­mi ja­san glas vo­di­te­lja auk­ci­je. – Ko­mi­si­ja je usta­no­vi­la da ne­ma ni­ka­kvih ne­pra­vil­no­sti i da su po­nu­đa­či le­gi­tim­ni i pro­šli su sve pret­hod­ne imo­vin­ske pro­ve­re. Ne bih da vam pre­vi­še go­li­cam ma­štu, ali či­ni mi se da pri­su­stvu­je­mo re­kord­noj pro­da­ji na ovo­go­di­šnjoj auk­ci­ji! – gro­mo­gla­sne ova­ci­je iz pu­bli­ke – Pr­vi po­nu­đač je Ste­van Pro­da­no­vić, čo­vek iz sve­ta na­u­ke So­ci­ja­li­stič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Ma­gi­stri­rao u Lju­blja­ni, a dok­tor­ske stu­di­je za­vr­šio na jed­nom od naj­pre­sti­žni­jih uni­ver­zi­te­ta, ov­de, u Ame­ri­ci. Dok­to­rant sa Em-Aj-Ti­ja, mo­lim Vas je­dan apla­uz. – sve­tlo re­flek­to­ra se upe­ri pre­ma Ste­vi.

– Šta će on ov­de? Če­kaj, Ste­vo, baš Ste­vo Pro­da­no­vić? – Bol­drik se uma­lo ne one­sve­sti. – Ste­vo, škol­ski moj, ura­zu­mi se, Bog­da­ne, Bol­dri­če, ko si već! Če­kaj, bo­že Ste­vo? Ovo je ne­mo­gu­će! – us­pra­vi se Bol­drik ka­ko bi bo­lje po­gle­dao Ste­vu dok su još sve­tla re­flek­to­ra upe­re­na u tom sme­ru i još vi­še se za­be­zek­nu jer je Ste­vi­no li­ce go­to­vo isto kao jed­no ko­je se po­ja­vlju­je u nje­go­vim sno­vi­ma.

– Po­nu­da je te­ška 12.000 ame­rič­kih do­la­ra – na­sta­vio je vo­di­telj.

Ceo audi­to­ri­jum se za­pre­pa­sti od ču­da. Spo­ra­dič­no se mo­glo ču­ti – Za šta? Za obi­čan krst? Krst je za­i­sta oča­ra­va­ju­ći, ali to zla­to ne vre­di to­li­ko.

Ste­vo je bio vid­no raz­o­ča­ran jer mu je bi­lo ja­sno da je nje­go­va po­nu­da naj­sla­bi­ja.

– Ko su, bre, ti ka­pi­ta­li­sti? Ko­li­ke ste nov­ce po­nu­di­li Rok­fe­le­ri, maj­ku vam va­šu? A le­po sam hteo 20.000 do­la­ra da po­nu­dim. Stip­sa, stip­sa!

 O nje­mu se ni­je zna­lo mno­go. Ni u auk­cij­skim kru­go­vi­ma, ni­ti u dav­no za­bo­ra­vlje­nom se­lu. Ono naj­bit­ni­je, vo­di­telj je već re­kao. Že­nio se dva pu­ta, ali ne­ma de­ce. Is­tra­ži­va­nja ko­ja je spro­vo­dio na bo­ston­skom uni­ver­zi­te­tu su bi­la iz­u­zet­no pom­no pra­će­nja jer je nje­gov do­pri­nos pro­te­ti­ci i ro­bo­ti­ci bio za­i­sta ne­mer­ljiv. Iz­u­zet­no po­što­van i ce­njen od ko­le­ga i lju­di ko­ji­ma su nje­go­vi iz­u­mi i do­stig­nu­ća pro­me­ni­li ži­vot na­kon raz­li­či­tih tra­ge­di­ja. Što se nje­go­vog kre­ta­nja ti­če, dra­stič­ni po­mak ni­je ostva­ren. S go­di­na­ma, ma­lo se i ole­njio, ta­ko da je vi­še pro­vo­dio u ko­li­ci­ma ne­go što se tru­dio da ko­ri­sti šta­ke i pro­še­ta kad ima pri­li­ke. Či­ni­lo se da na­pu­šta dvo­ra­nu, ali je ipak od­lu­čio da osta­ne i vi­di gde će krst za­vr­ši­ti.

S dru­ge stra­ne, Bol­drik ni­je imao vre­me­na za du­blje raz­mi­šlja­nje, po­no­vo mu se pred oči­ma pri­vi­đao usta­lje­ni san, ali se tr­že čim je vo­di­telj na­sta­vio da iš­či­ta­va na­red­nog po­nu­đa­ča. – Ste­vo, čo­ve­če, Ste­vo... – po­na­vljao je u se­bi, i da­lje u ne­ve­ri­ci, bo­re­ći se iz­me­đu ja­ve i sna.

– Dru­gi po­nu­đač – na­sta­vi vo­di­telj – tač­ni­je po­nu­đa­či, otac i sin, pred­stav­ni­ci or­ga­ni­za­ci­je Ame­ri­can Serbs, (Bol­drik: Znao sam!) go­spo­da Ju­go­slav i Ga­vri­lo Da­mja­no­vić. Nji­ho­va po­nu­da je te­ška ne­ve­ro­vat­nih, astro­nom­skih 90.000 ame­rič­kih do­la­ra.

Po­klo­ni­še se, a da ni­su ni usta­li, sa­mo­zva­ni otac i sin. Kad ih oba­sja sve­tlo re­flek­to­ra, ki­se­lo se na­sme­ja­še kao ne­ko ko je po­nu­dio pre­vi­še, a opet pre­ma­lo i pre­ra­ču­nao se. Nji­ho­vi une­zve­re­ni po­gle­di ja­sno su uka­zi­va­li da je kod njih ve­ći pro­blem Ste­vo od tog što krst ni­su ku­pi­li. Ga­vri­lo je go­reo u obra­zi­ma i ja­ko čud­no ci­mao gla­vom u stra­nu, da ga ne­ko slu­čaj­no boc­ne iglom, či­ni se da bi eks­plo­di­rao. Zna Ga­vri­lo, pam­ti onaj po­sled­nji Ste­vin po­gled. Pam­ti sta­ru ku­ću, pam­ti šta je re­kao Sto­ja­nu ta­da i ko ga je dr­žao na ni­ša­nu. Pam­ti!

– Ga­vri­lo, šta će­mo sa bo­ga­ljom – pro­ce­di kroz zu­be Ju­go­slav – br­zo mi­sli! Šta će­mo sa bo­ga­ljom? Ot­kri­će nas!

– Ne znam, pu­sti me da raz­mi­slim! – di­sao je du­bo­ko i br­zo, a pri sva­kom iz­di­sa­ju bi se stre­sao od gla­ve do pe­te, kao da je go na ja­nu­ar­skom mra­zu, u cik zo­re, pod­no rod­nih cr­no­gor­skih pla­ni­na.

Bol­drik pri­me­ti da Ste­vo kao ko­bac gle­da pre­ma skle­pa­nom dvoj­cu otac-sin.

– Tri­šo, gde si do­šao. Bo­že, šta je ovo? Ga­vri­lo Cr­no­go­rac? Ste­vin brat? Ovo ne­što ni­je u re­du! Ko­ja je ovo far­sa? Ko­ja je ovo na­me­štalj­ka? Ko ko­ga ov­de far­ba, čo­ve­če? Šta mi je ovo tre­ba­lo? Ju­go dug? – Bol­drik vi­še ni­je bio spo­so­ban da iz­ve­de bi­lo ka­kav za­klju­čak. Zdra­vo re­zo­no­va­nje u ovom tre­nut­ku je bi­lo mi­sa­o­na ime­ni­ca dve ga­lak­si­je uda­lje­na od Bol­dri­ko­vog me­sta po­sto­ja­nja. Po­vrh sve­ga, on ni­je ni znao ka­kva su zlo­de­la po­či­ni­li Ju­go­slav i Ga­vri­lo za vre­me nje­go­vog lu­ta­nja i ro­bo­va­nja u za­ra­će­noj Evro­pi. Ga­vri­lo­vo li­ce ga je ne­dvo­smi­sle­no pod­se­ća­lo na Lu­ci­fe­ro­vo iz sna. – Po­mo­zi, bo­že! Sad je pe­de­set-pe­de­set! Haj­de!

– Tre­ća po­nu­da, je­dan od naj­po­zna­ti­jih ne­mač­kih in­du­stri­ja­la­ca i ko­lek­ci­o­na­ra – po­če vo­di­telj auk­ci­je.

– Što se ži­vo­te po­i­gra sa mnom? Šta je ovo? Ko su ovi lju­di? Da li sam ja lud? Maj­ko mo­ja! – na­sta­vi na­glas Bol­drik. Istog tre­nut­ka, hla­dan znoj ob­li iz­no­va Bol­dri­ko­vo če­lo. Krst po­sta­de ta­ko da­le­ko, da­lje ne­go svih ovih go­di­na. Kao ne­bo­der ku­la od ka­ra­ta, sru­či se či­tav ži­vot pred njim. Za­vo­de­ni­še mu, kao noć tam­ne oči, a gla­va klo­nu. Kao u snu, krst kre­nu da pa­da u pro­va­li­ju. Kao u snu, on i da­lje sto­ji u me­stu i ne či­ni ap­so­lut­no ni­šta da to spre­či. Kao u snu, re­ka kr­vi po­če da vla­ži nje­go­ve sku­te i sto­pa­la. Kao u snu, je­di­nog kriv­ca pro­na­la­zi upra­vo u sa­mom se­bi. Kao u snu, sve bi kao u snu. – Ne­ka me ne­ko pro­bu­di iz ovog ko­šma­ra, kad vas mo­lim!

– Iz­vi­ni­te, ni­sam vas raz­u­me­la! – ve­o­ma lju­ba­zno će po­slu­ži­telj­ka, a to Bol­dri­ka na­glo trg­nu iz bu­ni­la, sav za­di­han je­dva uspe da bi­lo šta od­go­vo­ri.

– Ni­šta, ni­šta. Za­pra­vo, mo­že li ča­ša vo­de? Mo­lim Vas.

– Iz­vo­li­te. Je­ste li do­bro? – upi­ta, ali ne do­bi od­go­vor. Sva Bol­dri­ko­va pa­žnja po­no­vo be­še usme­re­na ka vo­di­te­lju li­ci­ta­ci­je ko­ji pro­či­ta nje­go­vo ime.

– ...po­nu­dio je ne­ve­ro­vat­nih sto hi­lja­da ame­rič­kih do­la­ra. – Kroz ma­su pra­snu apla­uz, u pr­va dva da­na ni­je­dan pred­met ni­je pro­dat za vi­še od tri­de­set hi­lja­da do­la­ra.

– Dr­ti­na švap­ska! – po­mi­sli Ste­vo. – Ma­lo im je što su ga jed­nom ote­li, ka­ko su ga ote­li, te sad ho­će opet! Iz­vi­ni­te! Ko­ja je pro­ce­du­ra za onog ko do­bi­je auk­ci­ju? – po­zva po­slu­ži­telj­ku ne ski­da­ju­ći po­gled sa Ju­go­sla­va i Ga­vri­la.

– Iz­la­zi na po­di­jum kod vo­di­te­lja, do­bi­ja pri­zna­ni­cu, a on­da u tre­zo­ru na 29. ave­ni­ji po­di­že svoj pa­ket. Vre­me pre­u­zi­ma­nja i ta­čan broj tre­zo­ra ni­ko­me ni­su po­zna­ti zbog bez­bed­no­sti kup­ca. Že­li­te li još ne­što?

– Ne, ni­šta, hva­la Vam! – na­sta­vi Ste­vo da pi­lji u onu dvo­ji­cu.

– Eto, Ga­vri­lo, do­bi­će ga ne­ka be­lo­svet­ska bu­da­la. Kao da na tre­nu­tak za­bo­ra­vi na Ste­vu, pa se tr­že. – Šta će­mo da ra­di­mo sa klja­ka­vim? Ne ski­da oči sa nas!

– Pra­ti­će­mo ga i kok­nu­ti u gu­žvi! To nam bar ni­je stra­no – pro­ce­di kroz zu­be Ga­vri­lo.

– Ti si lud! Nit ima­mo po dva’es go­di­na, nit je ovo rat. Ni­je ti ovo Mo­ra­vi­šte i vr­ba­ci, idi­o­te!

– Ću­ti, ću­ti, aj­de uću­ti već jed­nom!

– Po­nu­da, po­bed­nič­ka po­nu­da, ve­ro­va­li ili ne, te­ška je – na­sta­vi po pred­vi­đe­nom da či­ta vo­di­telj aku­ci­je – sto hi­lja­da i je­dan ame­rič­ki do­lar! – ma­sa pro­klju­ča, neo­če­ki­va­no svi su pri­su­stvo­va­li isto­rij­skom nad­me­ta­nju. Svi su sa za­pre­pa­šće­njem i sto­je­ćim ova­ci­ja­ma če­ka­li da ču­ju ko je taj ge­ni­jal­ni ku­pac i po­bed­nik nad­me­ta­nja.

– Crk­ni, Tri­šo, crk­ni već jed­nom! U ze­mlju pro­pad­ni! – Bol­dri­ko­ve ru­ke po­če­še ne­kon­tro­li­sa­no da se tre­su, po­no­vo ose­ti da mu le­va stra­na li­ca tr­ne, pa sklo­pi oči. Gra­ške zno­ja su kip­te­le niz sle­po­oč­ni­ce i obra­ze. Ne­bo­der ku­la od ka­ra­ta ko­ja se već jed­nom sru­či­la pred nje­go­vim oči­ma na ze­mlju, kre­nu da pro­pa­da i ne­sta­je u pro­va­li­ji ko­ja je već uve­li­ko od­vu­kla krst. Tlo je ne­sta­ja­lo pred Bol­dri­ko­vim no­ga­ma, re­ka su­za ne­kon­tro­li­sa­no je te­kla. Ni­je bi­lo vi­še ni vre­me­na, a ni me­sta za no­vo bu­đe­nje iz ko­šma­ra. Za­glu­šu­ju­ća bu­ka več­nog apla­u­za kao ne­bro­je­no gro­mo­va pu­ca­la je nad ne­sreć­ni­kom.

– Pi­šlji­vi do­lar! – ni­je krio raz­o­ča­ra­nje Ga­vri­lo, gle­da­ju­ći pre­ma Ste­vi su­znih oči­ju.

– Sti­gla nam je od uspe­šnog ame­rič­kog... – ma­sa se ne­znat­no uti­ša i vo­di­te­ljev glas sa raz­gla­sa na­sta­vi.

– Amer, znao sam! – na­sta­vi ni­zom psov­ki Ju­go­slav.

– Pra­ti klja­ka­vog, pu­sti Ame­ra. Ovaj zve­ra u nas! – na tre­nu­tak sr­ce da mu puk­ne, a na tre­nu­tak se bu­di hlad­no­krv­ni ubi­ca u Ga­vri­lu.

– Bo­že, po­gle­daj me, daj mi no­ge sa­da! Daj mi da ras­kr­stim sa ovim bra­to­u­bi­ca­ma! – vri­štao je u se­bi Ste­vo, že­ljan ka­zne za Ju­go­sla­va i Ga­vri­la.

– ...bro­ke­ra, Lar­sa Mej­se­ra. Mo­li­mo go­spo­di­na Mej­se­ra da nam se pri­dru­ži ov­de na po­di­ju­mu!

– Lars, Lars Mej­ser? – is­pu­sti Ste­vo ča­šu sa vo­dom. – Da li je on to re­kao Lars Mej­ser? – upi­ta ner­vo­zno po­slu­ži­telj­ku ko­ju upla­ši­še Ste­vi­ne raz­ro­ga­če­ne oči.

– Si­gur­na sam da je­ste!

Ta­ko­đe i go­spo­din ko­ji je se­deo do nje­ga mu to po­tvr­di. Lars je se­deo ne­po­sred­no iza i pri­me­tio je Ste­vu te mu s bla­gim osme­hom na li­cu klim­nu gla­vom.

– Zar je...? Gle­dao je me­ne, tač­no je gle­dao me­ne! To je čo­vek kom sam pi­sao go­di­na­ma. To je on! On to zna, za­to je i gle­dao u me­ne. To je taj Lars. Ura­zu­mi se, Ste­va­ne. Joj, bo­že, vra­ti mi mo­je no­ge! Daj mi ih sa­da, pa me uzi­maj su­tra k se­bi ako ti je dra­go!

– Ode mi sve­ti­nja za je­dan mr­tvi ame­rič­ki do­lar! Alo, Lars – je­dva iz­go­vo­ri Tri­ša, a Lars sa­mo što be­še uzeo pri­zna­ni­cu i si­šao sa po­di­ju­ma. – Go­spo­di­ne Lars! – obra­ti mu se na en­gle­skom je­zi­ku, ali zbog već uko­če­ne vi­li­ce to zvu­ča­še ve­o­ma ne­ra­zu­mlji­vo.

– Mo­že­te i na ne­mač­kom ako vam je ta­ko lak­še, go­spo­di­ne... – uz­vra­ti Lars.

– Mat, Bol­drik Mat, go­spo­di­ne Lars. Dra­go mi je – pru­ži ru­ku ko­ja se ne­sno­sno tre­sla od ra­me­na do ma­log pr­sta. Kao da se na­la­zio u ras­ce­pu iz­me­đu dva pa­ra­lel­na uni­ver­zu­ma, vi­še ni­je mo­gao ra­za­zna­ti šta je san, a šta ja­va. Na tre­nu­tak pred njim je sta­jao Lars, a iza rad­ni­ci auk­cij­ske ku­će ko­ji skla­nja­še krst sa po­di­ju­ma, a on­da, na trep­taj oka, mač i ru­ke do lak­to­va ob­li­ve­ne oče­vom kr­vlju i krst ko­ji za­u­vek ne­sta­je u pro­kle­toj pro­va­li­ji. – Ali ka­ko baš taj je­dan do­lar? Ja no­ći­ma, go­spo­di­ne Lars, sa­njam ovaj krst i... – kre­te da klek­ne pred Lar­som ko­ji ga za­dr­ža.

Lars pri­me­ti da je Bol­drik oso­ba ja­ko po­tre­se­na iz­gu­blje­nom auk­ci­jom, ne­ra­zu­mlji­vo i zbu­nje­no go­vo­ri, te po­že­le da se što pre sklo­ni od nje­ga.

– Iz­vi­ni­te na tre­nu­tak, mo­gu li?

– U re­du je, če­kam vas, na­rav­no! Oče, iz­vi­ni! Ar­han­ge­le Mi­haj­lo, ti sve­moć­ni prin­če an­đe­la i glav­no­ko­man­du­ju­ći ne­be­ske ar­mi­je, ja sam sa­mo te­be mo­lio, da­nas da bu­deš uz me­ne, sa­mo da­nas, a ti me iz­da­de – za­tvo­ri oči i po­di­že če­lo ka ne­bu.

– Ti si me­ne, bo­gom­da­ni smtr­ni­če, iz­dao u sva­koj bit­ki do sa­da. Iz­no­va i iz­no­va, imao si pri­li­ku da po­sta­neš ve­li­ki – uka­za se si­lu­e­ta ar­han­ge­la Mi­haj­la na ta­va­ni­ci.

 – Ro­đen si, od oca i maj­ke, sa­zdan da bu­deš po­bed­nik, a od ži­vo­ta si ma­lo uzeo. Po­le­teo si, a za­bo­ra­vio si svo­je gne­zdo i me­sto gde su ti se raz­vi­la kri­la. Na­u­či iskre­no da ve­ru­ješ, bo­gom­da­ni smrt­ni­če, pa će oke­a­ni pred to­bom po­sta­ti ba­re, a bez­da­ni i am­bi­si – pro­plan­ci sa pro­leć­nim mi­lo­zvu­kom pti­ca i ne­pre­gled­nim po­gle­dom na bla­go­rod­ne do­li­ne.

Dok Bol­drik i da­lje ne­po­mič­no gle­da u ta­va­ni­cu Me­di­son Skver Gar­de­na, Lars Mej­ser pri­la­zi Ste­vi ko­ji ga je po­sma­trao ši­rom otvo­re­nih oči­ju. Ka­ko mu Lars pru­ži ru­ku, on osta­de ska­me­njen. Ste­vo je pred so­bom imao čo­ve­ka ko­jem je de­fi­ni­tiv­no, ve­o­ma dav­no, pi­sao i slao pi­sma raz­li­či­tih sa­dr­ži­na u po­tra­zi za od­go­vo­ri­ma. Čo­vek, za kog je mi­slio da je ne­mač­ki ofi­cir, pa ot­prav­nik po­šte ili ca­ri­nik. Čo­vek, či­je su mu oči iz­gle­da­le ne­ve­ro­vat­no po­zna­to.

– Ste­vo, dru­že – pro­go­vo­ri Lars teč­nim srp­skim je­zi­kom, čuč­nu po­red Ste­vi­nih ko­li­ca, se­de i za­gr­li ga. – Se­ćaš li se Gr­gi­nih dva­de­set di­na­ra? Zbog njih smo ov­de.

– Bo­že, oči ni­kad ne sta­re.

To su bi­le po­sled­nje re­či ko­je je Ste­vo iz­go­vo­rio. Pre­vi­še je ovo bi­lo za nje­ga. Ga­vri­lo, brat Ga­vri­lo, do­bri Ga­vri­lo, Ju­go­slav, Lars. Ži­veo je uvek po­vu­če­no i ti­ho, ve­ro­vao u prav­du i ide­a­le. Glas ra­zu­ma uvek i svu­da, ali ne i ovog te­la, kog du­ša upra­vo na­pu­šta. Mo­lio je Bo­ga da mu po­ka­že put, dâ od­go­vor o nje­go­vom je­di­nom pra­vom pri­ja­te­lju i to je ovog da­na na­iz­gled i do­bio. Kao na film­skoj tra­ci, sme­nji­va­li su se ka­dro­vi pred oči­ma i jed­nog i dru­gog. Lars po­ku­ša da ka­že i ob­ja­sni sve, ali to ne­ma­de ko da ču­je. Hit­na po­moć je ubr­zo do­šla i pre­ve­zla Ste­vu u bol­ni­cu. Ste­vo je iste no­ći pre­mi­nuo u bol­ni­ci u Nju­jor­ku od po­sle­di­ca te­škog sr­ča­nog uda­ra. U onoj uzru­ja­noj ma­si, Bol­drik i Lars se ni­su po­no­vo sre­li. Lars je ko­li­ma hit­ne po­mo­ći sti­gao do bol­ni­ce i bio sa Ste­vom do sa­mog kra­ja. U mo­men­ti­ma ka­da su bol­nič­ki apa­ra­ti po­ka­zi­va­li od­re­đe­ne zna­ke ži­vo­ta, Lars je go­vo­rio Ste­vi u na­di da će ga ču­ti.

– Iz­dr­ži, lju­di­no, iz­dr­ži, dru­že moj – očaj­no ga je do­zi­vao – čim ovo pro­đe, pa­ku­je­mo se i pra­vac u se­lo. Kô ne­kad. Ne­ma vi­še pen­tra­nja po ora­si­ma, uzi­ma­mo ča­mac, tvo­ja sta­ra će nam spre­mi­ti me­ki­ke, pa ti i ja, udri, uz i niz Mo­ra­vu. Znaš da smo ma­šta­li o to­me, se­ćaš se? Sve će­mo na­dok­na­di­ti, dru­že, sa­mo se dr­ži, ni­šta ovo ni­je. Krst vra­ća­mo gde mu je me­sto, ja vra­ćam Gr­gi dva­de­set di­na­ra i vi­še ni­kad ne na­pu­šta­mo se­lo, ma šta se do­go­di­lo.

Kao što je Ste­vo go­di­na­ma po­se­ći­vao Ljup­če­tov grob i dr­žao isto­vet­ne mo­no­lo­ge, ta­ko je sa­da Lars či­nio isto nad kre­ve­tom umi­ru­ćeg pri­ja­te­lja. Vr­lo ra­no su ih ži­vot­ni pu­te­vi ra­sta­vi­li, uni­šti­li sno­ve o za­jed­nič­kom od­ra­sta­nju i več­nom pri­ja­telj­stvu. Kao dve mla­de vr­be na­kri­vlje­ne i is­pre­ple­ta­ne jed­na u dru­gu, pre­sa­diš li jed­nu sa­mo ko­rak da­lje, nji­ho­ve se kro­šnje vi­še ni­kad ne ukr­sti­še. Na­sta­vi­ti ži­vot gde se ne­ka­da dav­no sta­lo, za to Ste­vo, na­ža­lost, ni­je bio ka­dar. Do zad­njeg da­ha, Lars ni­je ski­dao po­gle­da sa Ste­vi­nih, ši­rom otvo­re­nih oči­ju. Ta iskra ko­ja se lo­mi­la i pa­li­la u Ste­vi­nim oči­ma na sva­ku Lar­so­vu reč te no­ći, na­ža­lost je utih­nu­la ne­što po­sle tri sa­ta uju­tru na­red­nog da­na. U Lar­so­voj či­tu­lji par da­na ka­sni­je u po­sve­ti je pi­sa­lo:

Sve smr­ti te ubi­ti ne­će,

Kao što sam, i ti si verov`o,

Ku­ka­vič­ki me vre­me skri­lo,

Ču­vaj mi So­nju i ne če­kaj me! Do­sta je bi­lo!

De­set go­di­na na­kon ovih nju­jor­ških no­ći, Ju­go­sla­vi­ja se spre­ma za no­vi rat. Ju­go­slav i Ga­vri­lo su stvo­ri­li po­slov­nu im­pe­ri­ju sa svo­jim lan­cem re­sto­ra­na „The Gre­at Pa­tri­ot“ u Ame­ri­ci i Ka­na­di. Lars se ubr­zo na­kon ku­po­vi­ne cr­kve­nog kr­sta po­vu­kao iz po­sla sa ne­kret­ni­na­ma. Pre­mi­nuo je, kao i Ste­vo, od po­sle­di­ca sr­ča­nog uda­ra, na dan ka­da je tre­ba­lo da po­le­ti za Ju­go­sla­vi­ju. Od iz­vr­ši­te­lja te­sta­men­ta tra­žio je da do­pre­mi krst u se­lo, gde mu je i me­sto, u slu­ča­ju da se nje­mu ne­što ne­pred­vi­đe­no do­go­di. U pro­na­đe­nom ru­ko­pi­su na noć­nom sto­či­ću u nje­go­voj spa­va­ćoj so­bi, na sa­mom kra­ju, sta­ja­lo je: ...da mi je još jed­nom vi­de­ti maj­ku i sjaj kr­sta kao ne­kad.

Bol­drik je po po­vrat­ku u Ne­mač­ku is­pri­čao Gre­ti sve o se­bi. U po­čet­ku, Gre­ta ni­je mo­gla da pri­hva­ti te či­nje­ni­ce. Bo­le­lo je što ju je ne­ko ko­ga vo­li i ko ju je vo­leo, ipak dr­žao u za­blu­di svih go­di­na za­jed­nič­kog ži­vo­ta. Is­pr­va je že­le­la raz­vod, ali se ka­sni­je pre­do­mi­sli­la i u raz­go­vo­ru sa de­com od­lu­či­la da osta­ne i opro­sti mu. Ži­vot iz­no­va im ni­ka­ko ni­je išao od ru­ke. Gre­ta se tru­di­la, da­va­la sve od se­be, ali uza­lud. Ni­je bi­lo sna za Bol­dri­ka i to ga je naj­vi­še mu­či­lo. Krst je sva­ke no­ći, sve ja­če blje­štao iz ja­ru­ge, mač u nje­go­vim ru­ka­ma je bio sve kr­va­vi­ji. Re­ka kr­vi go­to­vo ga je da­vi­la iz­no­va i iz­no­va, i vu­kla sa ne­ver­ni­ci­ma u ja­ru­gu. U tre­nu­ci­ma pot­pu­nog ner­vnog ra­stroj­stva, go­vo­rio je da će se ubi­ti, a sve če­šće je u na­pa­di­ma ka­šlja na­kon bu­đe­nja u sred no­ći is­plju­va­vao krv. Ne­stao je ra­nog sep­tem­bar­skog ju­tra 1984. go­di­ne, a po­sled­nji put je vi­đen ka­ko se ukr­ca­va na voz za Bu­dim­pe­štu. Gre­ta je po­ku­ša­va­la na­red­nih go­di­na na raz­ne na­či­ne da ga pro­na­đe, stu­pi po­no­vo u kon­takt sa njim, ako je još živ, ali bez­u­spe­šno. Pre­ma ne­mač­kim za­ko­ni­ma, for­mal­no je sa­hra­njen 1994. u Ham­bur­gu gde su Gre­ta i de­ca osta­li da ži­ve. Se­le­na stu­di­ra sla­vi­sti­ku i po­se­ti­la je se­lo i cr­kvu o ko­joj je otac go­vo­rio pre ne­stan­ka. A krst, zlat­ni krst, ni­ka­da ni­je na­pu­stio Ame­ri­ku. Fe­bru­a­ra 2016, pri­li­kom di­plo­mat­ske po­se­te Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma imao sam pri­li­ku da po­sle du­go go­di­na vi­dim opet taj krst. Kra­sio je por­tu cr­kve Sve­tog Sa­ve na Men­het­nu. Po­me­nu­to zda­nje je do te­me­lja iz­go­re­lo ma­ja me­se­ca iste go­di­ne na­kon Sve­te vas­kr­šnje li­tu­r­gi­je.

 



PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"