детаљ слике: КРК Арт

ГЛАВА 12

 

Скела

 

 

– Че­кај, је­си ли си­гу­ран у ово што ра­ди­мо? – упи­та нер­во­зно бр­ка­ти слу­жбе­ник.

– Дај ви­ше ућу­ти! Отва­рај те ку­ти­је и па­куј ово! – за­по­ве­ди дру­ги, ома­лен, за­дри­гао са ра­киј­ским под­оч­ња­ци­ма до по­ла обра­за.

– Јој, на вој­ни ће­мо суд за ову глу­пост! – ре­че за­бри­ну­то, али убр­за па­ко­ва­ње.

– Јел’ знаш ти, мај­му­не, ко­ли­ко ов­де има нов­ца? – шче­па за ре­вер бр­ка­тог.

– Не знам. Има пет хи­ља­да ско­ро си­гур­но. Што?

– Глу­пан­де­ру! – на­сме­ја се. – Сто­ти­ну хи­ља­да ди­на­ра је у овим ку­ти­ја­ма! За­то бр­же па­куј! И пам­ти до­бро, ове ку­ти­је на ко­ји­ма је на­леп­ни­ца за­ле­пље­на, оне иду на крај ске­ле.

– Што на крај?

– Па ти си ствар­но глуп! Кад ске­ла на­ле­ти на ка­мен, плит­ка је во­да, мај­ку му, те ку­ти­је пр­ве ле­те у во­ду...

– А-ха! – клим­ну гла­вом са оду­ше­вље­њем – И то зна­чи...

– То зна­чи, пла­те за вој­ску одо­ше у во­ду! Оп-бућ! Ко зна да су би­ле пра­зне? Ни­ко! Мо­лим ле­по!

– Јој, ка­кав си ти ге­ни­ја­лац! – за­кљу­чи бр­ка, сре­ћан што има та­ко па­мет­ног са­рад­ни­ка уз се­бе.

– Слу­шај, за ово зна­мо ти и ја и ни­ко ви­ше. Ако нам ко­јим слу­ча­јем по­ша­љу још не­ко­га на ске­лу да обез­бе­ђу­је то­вар, ти и ја на­пред, тај не­ко по­за­ди, па шта му бог да кад кре­ну ку­ти­је!

– Ух, ваљ­да не­ће!

– Ка­ко иде, го­спо­до? – пре­ки­де их от­прав­ник по­ште. Обо­ји­ца за­ста­до­ше са па­ко­ва­њем, збу­ње­ни. – Ми­слио сам да је све већ упа­ко­ва­но и спрем­но за пре­воз и пре­то­вар на ске­ли.

– Ни­је, ево још ма­ло – уз­вра­ти дрч­но де­бе­љан, по­ку­ша­ва­ју­ћи да при­кри­је све­жње нов­ча­ни­ца.

– Ми­слио сам да су ти па­ке­ти из ву­но­вла­ча­ре већ го­то­ви. Јел’ на вој­ни­ма пе­чат? – за­ин­те­ре­со­ва­но ће от­прав­ник.

– Је­сте, ше­фе, без бри­ге.

– Не­ма бри­ге. Про­ве­ра­вам са­мо. По­сла­ћу вам оног ма­лог, но­вог са те­ча­ја. Нек вам се на­ђе. Има­ће до­ста ових џа­ко­ва и вој­них сан­ду­ка да се уто­ва­ри. Чу­вај­те ле­ђа док мо­же­те!

– Па и не мо­ра­те. Ми­слим, ако же­ли­те. Хлад­но је на­по­љу, а ма­ли је нов. Шта знам, раз­бо­ле­ће се.

– Не­ка, не­ка. Мо­ра да се че­ли­чи! Шта ће да му фа­ли!? Ис­пр­ска­ће га ко­је­ку­де Мо­ра­ва кад бу­де­те на ске­ли и шта он­да? Ни­шта!

– У ре­ду! Ка­ко ви ка­же­те. Ре­ци­те му да не ка­сни. Ми кре­ће­мо за де­се­так ми­ну­та!

– Сти­же ма­ли за ми­нут! У здра­вље! До ви­ђе­ња! – по­здра­ви их от­прав­ник.

– До ви­ђе­ња! – па се окре­те ка са­рад­ни­ку ло­пу­жи ко­ји је са­мо ћу­тао на ћо­шку ске­ле и гла­дио бр­ке: – А ти, тет­ко јед­на, шта си се ућу­тао? Ума­ло да нас от­кри­је! Бр­зо отва­рај по­след­њи вој­ни сан­дук и пре­ба­цуј нов­це у дру­ге ку­ти­је.

– Сад ме тек хва­та страх. Шта ће­мо ако нас не­ко ухва­ти?

– Пре­ки­ни ви­ше! Кли­нац са­мо што ни­је сти­гао.

– Здра­во, љу­ди! – по­ја­ви се слу­жбе­ник по­ште са те­ча­ја, не­што мла­ђи му­шка­рац и збу­ни се хлад­ним до­че­ком.

– Здра­во, ма­ли! Слу­шај, па­куј ове вој­не сан­ду­ке на то­вар. Ка­ко их рас­по­ре­ди­мо сад, та­ко мо­ра­ју би­ти и на ске­ли. Је­си ли раз­у­мео? – од­сеч­но на­сту­пи бр­ка­ти слу­жбе­ник, као да је же­лео да на­до­ме­сти бр­бља­њем за пре­ђа­шњу ћут­њу.

– Је­сам, је­сам, не бри­ни­те! Ух, па ово и ни­је то­ли­ко те­шко као што из­гле­да, хм?

– Ка­кви ни­је, не­го си ти млад и јак. На ове ста­ре ко­сти – по­ка­за на се­бе пр­во, а он­да по­тап­ша по ле­ђи­ма де­бе­лог, ко­ји са­мо по­гле­дом пра­ти­ше раз­го­вор са при­до­шли­цом – све је и те­шко и муч­но и не­ма му кра­ја.

На­кон уто­ва­ра свих па­ке­та, ку­ти­ја и вој­них сан­ду­ка, ва­гон кре­ну ка Мо­ра­ви. Не­пу­них пет­на­е­стак ми­ну­та ка­сни­је сти­го­ше на ре­ку. Крај но­вем­бра ме­се­ца, тем­пе­ра­ту­ра ис­под ну­ле, а на Мо­ра­ви се лед по­не­где већ ухва­тио. Ве­тар не­у­мор­но ши­ба и па­ра рав­ни­цу и оба­ле ре­ке. Снег већ да­ни­ма про­ве­ја­ва, ули­це пу­сте, не­ко би ре­као да се­ло оди­ше зим­ском иди­лом, али је да­ле­ко од то­га. На­по­ље из­ла­зи са­мо ко мо­ра да оба­ви ка­кав по­сао или је луд, тре­ћег не­ма. Уна­о­ко­ло, пу­стош, ниг­де ни­ко­га, са­мо три про­мр­зла слу­жбе­ни­ка др­жав­не по­ште по­ла­ко пре­то­ва­ра­ју по­шиљ­ке из ва­го­на на ске­лу.

– Је ли, ма­ли, и да­ље ми­слиш да су сан­ду­ци ла­ки? – за­је­дљи­во ће бр­ка­ти.

– У пра­ву си био. Ка­кви ла­ки, све ми се ру­ке оте­го­ше до зе­мље. Ај­де ма­ло да се за­ме­ни­мо, па да ја уба­цу­јем те па­ке­те из ву­но­вла­ча­ре или...

– Ја то ра­дим. Ра­ди то та­мо шта ти је ре­че­но! – тек се са­да укљу­чи и де­бе­ли у раз­го­вор.

– Из­ви­ни, чи­ни­ло ми се кô да си, не дај бо­же, му­тав, ал’ сад ви­дим да ни­си – без бо­ја­зни на­сту­пи при­до­шли­ца, на шта се бр­ка­ти гла­сно на­сме­ја.

– Ја му­тав! Хе, ма­ли, не играј се жи­во­том! Уба­цуј тај по­след­њи и оста­ни са те стра­не. Нас дво­ји­ца ће­мо ова­мо, на­пред. У ре­ду? – мла­те­ћи ру­ка­ма му об­ја­сни и по­ка­за где да сто­ји.

– На­рав­но. Др­жим све под кон­тро­лом.

– Че­кај, ти ћеш сад да на­те­раш ово на онај ка­мен она­мо? – упи­та бр­ка­ти ти­хо.

– Ти­ше! Је­сте, ви­диш оно као бре­жу­љак на по­ло­ви­ци ре­ке. Јел’ ви­диш? – по­тврд­но клим­ну гла­вом. – Кад чу­јеш дум-дум од­о­здо, ти из све сна­ге гур­ни овај па­кет са стра­не. Кад он кре­не да па­да, кре­ну­ће и оста­ли, а са њи­ма и хи­ља­де и хи­ља­де ди­на­ра, али не у Мо­ра­ву, не­го у наш џе­пић!

– Ај­де, за­те­жи сај­лу! – по­ви­ка бр­ка­ти уз­бу­ђе­но.

– Бу­ди спре­ман кад ти ка­жем!

У тре­ну­ци­ма ка­да се ске­ла при­бли­жа­ва­ла нај­пли­ћем де­лу ре­ке, за­чу се пуц­ке­та­ње ка­ме­ња ис­под ске­ле, де­бе­ли му да­де знак и он из све сна­ге гур­ну вој­нич­ке сан­ду­ке.

– То! – са оду­ше­вље­њем по­ви­ка бр­ка­ти, а за­тим бр­зо пре­кри уста ру­ком, у стра­ху да га мла­ди слу­жбе­ник с дру­ге стра­не ни­је чуо. – Чо­ве­че, па ово све па­да! Гле­дај ка­ко ло­ме лед ови сан­ду­ци! – ре­че гле­да­ју­ћи на крај ске­ле где сан­ду­ци па­да­ју на та­нак лед у Мо­ра­ву, ло­ме га и не­ста­ју у во­ди.

– Јој ме­не! Не­ма ма­лог! Па он тач­но ни­шта не гле­да!

– Чек! Ка­ко, бре, не­ма? Мо­ра да је он­де не­где иза! Ка­ко му је име? Ма­ли! Еј, ма­ли! – гла­сно по­ви­ка бр­ка­ти, пљуц­ка­ју­ћи дла­ке сво­јих ду­гих бр­ка ко­је му упа­да­ху у уста.

– Ало, мо­мак, је­си ли ту? Па­зи на ове сан­ду­ке – ни је­дан ни дру­ги не до­би­ше од­го­вор са дру­ге стра­не.

– А јој, где је, бре, де­те, чо­ве­че?

– Не­ма га – пре­ско­чи де­бе­ли не­ко­ли­ко ве­ћих па­ке­та и ума­ло и он не па­де у Мо­ра­ву, али ипак не­ка­ко до­ђе до дру­гог кра­ја ске­ле. – Не­ма га, мај­ке ми! – за­бри­ну­то гле­да око­ло ске­ле у во­ду по ко­јој још плу­та­ју вој­ни па­ке­ти.

– Чо­ве­че, шта ће­мо сад да ра­ди­мо?

– Не се­ки­рај се ни­шта. Ре­ћи ће­мо да ни­је ни кре­нуо са на­ма. По­мо­гао нам је до­ста на уто­ва­ру, страх га је би­ло од во­де, та­ко ће­мо да ка­же­мо, па смо му ре­кли да оста­не код ва­го­на.

– Ма не­ма, не­ма шта. Па ти си чист ге­ни­је! – на се­кунд раз­дра­га­ног ли­ца и сре­ћан, на се­кунд опет за­бри­ну­то гле­да око­ло ске­ле хо­ће ли мла­ди слу­жбе­ник од­не­куд ис­пли­ва­ти. – Али, ка­ко ће­мо...

– Др­жи сај­лу и че­крк и за­ве­жи већ јед­ном! Не­ма­мо вре­ме­на за гу­бље­ње. За­сад, све је по пла­ну. И не пи­шај у га­ће кад те пи­та­ју шта је и ка­ко је би­ло не­го пам­ти, ма­ли је остао код ва­го­на да од­мо­ри, страх га је би­ло пре­ко Мо­ра­ве, крај.

 

 

ГЛАВА 13

 

Судњи дан

 

 

За тре­ћи дан аук­циј­ске про­да­је би­ла је за­ка­за­на ли­ци­та­ци­ја злат­ног кр­ста. То је би­ла по­след­ња аук­ци­ја за 1980. го­ди­ну и пред­ста­вља­ла је прак­тич­но кру­ну свет­ских зби­ва­ња на тр­жи­шту ан­ти­кви­те­та. Бол­дрик се при­ја­вио за не­ко­ли­ко ли­ци­та­ци­ја, чи­сто да не скре­не па­жњу пре­ви­ше да га са­мо тај крст ин­те­ре­су­је. Ве­ли­ким свет­ским ко­лек­ци­о­на­ри­ма је ње­го­во име би­ло ја­ко до­бро по­зна­то, па је за­то же­лео да што бо­ље при­кри­је шта ће би­ти ње­го­ва глав­на ку­по­ви­на и на тај на­чин из­бег­не не­ког но­вог кон­ку­рен­та. Пр­во ве­ли­ко, до­не­кле и не­при­јат­но из­не­на­ђе­ње за Бол­дри­ка, би­ла је про­ме­на на­чи­на над­ме­та­ња за ку­по­ви­ну кр­ста. По­што се аук­циј­ско из­ла­га­ње и над­ме­та­ње из­у­зет­но оду­жи­ло у пр­ва два да­на, сви пред­ме­ти ко­ји су пред­ви­ђе­ни за пред­ста­вља­ње и про­да­ју тре­ћег да­на ће би­ти про­да­ва­ни по прин­ци­пу тен­дер­ске про­да­је. По­ну­да у ко­вер­ту, па ко да ви­ше. Бол­дрик, лич­но, то ни­је во­лео. Ја­сно му је би­ло да на тај на­чин по­је­ди­ни пред­ме­ти мо­гу оти­ћи ис­под це­не, ка­ко се то ка­же, али исто та­ко се ти пред­ме­ти мо­гу и из­гу­би­ти за са­мо пар ма­ра­ка раз­ли­ке. Од­лу­чио је да ће о ци­фри раз­ми­сли­ти ују­тру, на сам дан про­да­је.

Пр­вог да­на от­ку­пио је за 7.300 аме­рич­ких до­ла­ра Чер­чи­лов пр­стен са пот­пи­си­ва­ња Те­хе­ран­ског спо­ра­зу­ма из 1943. го­ди­не. При­ја­вио се за још јед­ну ли­ци­та­ци­ју тог да­на, али се успа­вао и про­пу­стио је. И да­ље га је му­чи­ла не­са­ни­ца и је­дан сан, ко­ји се из да­на у дан по­на­вљао и из­но­ва га бу­дио. У сну, ис­пред ње­га, на­ла­зио би се ње­гов отац са од­се­че­ном де­сном ру­ком, а он сам би др­жао окр­ва­вље­ни мач. За­тим, он би се за­тр­чао и ско­чио у ду­бо­ку про­ва­ли­ју ко­ја се на­ла­зи­ла иза ле­ђа ње­го­вог оца, ка­ко би до­хва­тио злат­ни крст. Сва­ки тре­ну­так окле­ва­ња пре ско­ка учи­нио је да крст до­дат­но по­то­не у без­дан. Отац је све вре­ме до­ви­ки­вао: Бо­гом­да­ни си­не, вра­ти крст где му је ме­сто, све ти је опро­ште­но! Гру­ди је­два успе­ва­ју да ис­пра­те от­ку­ца­је ње­го­вог ср­ца. Из сна у сан, мач је био све кр­ва­ви­ји, про­ва­ли­ја све ду­бља, а од­зва­ња­ње гла­са ње­го­вог оца све гла­сни­је и не­под­но­шљи­ви­је. Ни­шта му ни­је би­ло ја­сно, а опет све је би­ло та­ко јед­но­став­но. Ре­шио је да ноћ пред аук­ци­ју не спа­ва ка­ко би из­бе­гао исти сан. По­ку­шао је да те­ле­фо­ни­ра не­ким по­зна­ни­ци­ма из аук­циј­ске ко­ми­си­је ка­ко би са­знао не­што о оста­лим по­ну­ђа­чи­ма. Ко су, са ко­ли­ко нов­ца рас­по­ла­жу, је­су ли ко­лек­ци­о­на­ри или но­ва ли­ца. И сам је знао да ће до тих ин­фор­ма­ци­ја те­шко до­ћи. Ја­сно су про­пи­са­на пра­ви­ла о за­шти­ти иден­ти­те­та по­ну­ђа­ча ко­ји­ма се спре­ча­ва мо­гућ­ност да не­ко евен­ту­ал­но вр­ши при­ти­сак или пре­ти не­ком од уче­сни­ка у над­ме­та­њу. Му­чи­ло га је то. Сил­не нов­це би дао са­мо да са­зна ко су та тро­ји­ца ко­ји ће уз ње­га ући у над­ме­та­ње за крст. Са­те је про­вео пред огле­да­лом при­ча­ју­ћи сам са со­бом. Да је то не­ко мо­гао ви­де­ти, по­ми­слио би да је пот­пу­ни лу­дак. Вре­ме је спо­ро те­кло, тек че­ти­ри ују­тро. У Ме­ди­сон Сквер Гар­де­ну мо­ра би­ти већ око де­сет јер је то нај­ра­ни­је вре­ме ка­да се крст мо­же по­ја­ви­ти по про­гра­му. Бол­дрик је већ око шест обу­као уна­пред ода­бра­ну одев­ну ком­би­на­ци­ју. Беж са­ко, обич­на бе­ла ко­шу­ља не та­ко пер­фект­но опе­гла­на, ка­ри­ра­не пан­та­ло­не на иви­цу и ко­жне ци­пе­ле са бла­гом пот­пе­ти­цом ко­је му је Гре­та ку­пи­ла то­ком бо­рав­ка у Ита­ли­ји. Ни­је ви­ше мо­гао да се­ди у си­вој хо­тел­ској со­би. Оста­вио је кључ на ре­цеп­ци­ји и кре­нуо да про­ше­та обли­жњим квар­том. Све рад­ње су већ би­ле отво­ре­не, што га је при­јат­но из­не­на­ди­ло. Раз­гле­дао је углав­ном из­ло­ге ју­ве­лир­ни­ца и га­ле­ри­ја на ко­је је на­и­шао, али ни у јед­ну ни­је ула­зио ни­ти се пре­те­ра­но за­др­жа­вао ис­пред из­ло­га. Око де­вет са­ти сти­гао је ис­пред ме­ста где ће би­ти аук­ци­ја одр­жа­на. Тек тад је схва­тио да је у свом лу­та­ју­ћем лу­ди­лу пре­пе­ша­чио чи­та­вих осам ки­ло­ме­та­ра ко­ли­ко је хо­тел био уда­љен од Ме­ди­сон Сквер Гар­де­на. Про­да­ја је већ кре­ну­ла, та­ко да је у дво­ра­ни и око дво­ра­не већ би­ло мно­го љу­ди. Ушао је уну­тра и по­гле­дао у те­ку­ћи про­грам про­да­је. Крст ће би­ти из­ло­жен ипак не­што по­сле де­сет. Ре­ги­стро­вао се и до­био ома­њи кар­тон­чић на ко­јем су би­ли ис­пи­са­ни ње­го­ви основ­ни по­да­ци и ши­фра пред­ме­та за ко­ји се над­ме­ће. Ула­зи у дво­ра­ну и на­кон де­се­так ми­ну­та лу­та­ња успе­ва да на­ђе сло­бод­но ме­сто. До­ду­ше, би­ло је до­ста сло­бод­них ме­ста, али је Бол­дрик же­лео да бу­де што бли­же са­мим екс­по­на­ти­ма. У не­ко­ли­ко на­вра­та на прет­ход­ним аук­ци­ја­ма је про­пу­штао из­у­зет­не пред­ме­те са­мо за­то што се, или за­при­чао са осо­бом до се­бе или јед­но­став­но због уда­ље­но­сти, ло­шег све­тла или угла у ко­јем је се­део, ни­је ви­део пред­мет у це­ло­сти.

При­бли­жа­вао се пред­мет Т002-10. Бла­ги не­мир у сто­ма­ку је ти­њао, ср­це је убр­за­но лу­па­ло. По­чео је да се пре­зно­ја­ва, a бле­до ли­це при­ме­ти јед­на по­слу­жи­тељ­ка.

– Го­спо­ди­не, да ли је са Ва­ма све у ре­ду? Же­ли­те ли не­што да се осве­жи­те?

– Ча­шу во­де, био бих Вам за­хва­лан!

– Из­во­ли­те! Шта год да Вам за­тре­ба, са­мо по­диг­ни­те ру­ку и ја сам ту, Ва­ма на рас­по­ла­га­њу.

– За­хва­љу­јем, ле­по­ти­це, вр­ло сте љу­ба­зни.

Ни­је до са­да имао про­бле­ма са здра­вљем. У Њу­јорк је до­пу­то­вао сам јер је та­ко зах­те­вао, ма­да би му са­да до­бро­до­шла то­пла, не­жна и ме­ка Гре­ти­на ру­ка. Осе­ћао се из­у­зет­но не­моћ­но. Чи­ни­ло му се да га из­да­је ле­ва стра­на ли­ца. Не­пре­ста­но је опи­па­вао ру­ком ту стра­ну, али јед­но­став­но, из­гу­био је сва­ки осе­ћај. Са раз­гла­са огла­си­ше да је пред­мет Т002-10 сле­де­ћи на про­да­ју. Зва­нич­ни во­ди­тељ по­чи­ње да иш­чи­та­ва ин­фор­ма­ци­је.

– Крст је са­чи­њен од чи­стог, два­де­сет­че­тво­ро­ка­рат­ног зла­та, зе­мља по­ре­кла Ју­го­сла­ви­ја. У то­ку ра­та, због без­бед­но­сти, не­мач­ка вој­ска је транс...

Бол­дрик већ ни­је мо­гао да пра­ти во­ди­те­ља, па је још јед­ном за­тра­жио пре­ђа­шњу по­слу­жи­тељ­ку и за­мо­лио је да, кад бу­де вре­ме, по­диг­не ви­со­ко ру­ку уме­сто ње­га ка­ко би до­био ко­вер­ту за ис­пи­си­ва­ње по­ну­де. Кад рад­ни­ци от­кри­ше крст, ви­ше ни­је имао ни­ка­кве сум­ње. Пре­кр­сти се, по­гле­да увис и ско­ро за­пла­ка. До тан­чи­на углан­цан, ма­сив­на по­ја­ва кр­ста за­па­њи све при­сут­не у Ме­ди­сон Сквер Гар­де­ну. Крст је бли­стао и оча­ра­вао сво­јом ле­по­том, би­ли ре­флек­то­ри упе­ре­ни у ње­га или не.

– Ма­кар умро су­тра, Бо­же, стој да­нас уз ме­не! – мо­ле­ћи­вим то­ном на срп­ском је­зи­ку про­го­во­ри Бол­дрик. Се­ћа се сва­ке осо­бе, сва­ког ли­ца, ко­ја су по­ма­га­ла сво­је­вре­ме­но да се крст по­ста­ви на цр­кву. Се­ти се ка­ко је сре­ћан био што су ње­га за­ду­жи­ли да по­ма­же при­ли­ком га­ше­ња кре­ча ко­ји је ка­сни­је ко­ри­шћен за сре­ђи­ва­ње спољ­њих зи­до­ва цр­кве. Се­ћа се да је је­ди­но он имао при­ли­ку да до­так­не крст пре не­го што су га рад­ни­ци по­пе­ли на ку­по­лу. Све је би­ло ја­сно као дан.

– Из­ви­ни­те, го­спо­ди­не, ни­сам Вас раз­у­ме­ла. Тре­ба ли Вам не­што? – збу­ње­но га упи­та по­слу­жи­тељ­ка.

– Ох, из­ви­ни­те. Че­сто пу­ту­јем, па смет­нем с ума офи­ци­јел­ни је­зик. Час Не­мач­ка, час Фран­цу­ска...

– Ни­је ни­ка­кав про­блем. Сре­ћан сте ви чо­век, го­спо­ди­не, чим мо­же­те при­у­шти­ти то­ли­ка пу­то­ва­ња.

– Мо­ли­мо, сви за­ин­те­ре­со­ва­ни, по­диг­ни­те ру­ку – пре­ки­де све раз­го­во­ре у са­ли глас са раз­гла­са.

Че­ти­ри ру­ке ви­со­ко по­диг­ну­те. Од то­га две по­слу­жи­тељ­ке при­ја­вљу­ју куп­це. За­ин­те­ре­со­ва­ни до­би­ше по ко­вер­ту и пет ми­ну­та вре­ме­на да упи­шу сво­ју по­ну­ду. Од тре­нут­ка кад до­би ко­вер­ту, Бол­дрик до­ђе се­би. Ње­гов коц­кар­ски ин­стинкт га је во­дио у ова­квим си­ту­а­ци­ја­ма. По­не­кад. Ди­же по­глед и до­бро осмо­три. Го­во­рио је се­би:

– Зна­чи, би­ће че­ти­ри по­ну­де. Јед­ни су сто по­сто из срп­ске за­јед­ни­це ов­де у Аме­ри­ци. Је­дан је вер­ски фа­на­тик, не­ки ми­стик. Је­дан је про­лу­па­ла бе­ло­свет­ска бу­да­ла, зна­чи, то сам ја и онај по­гу­ре­ни она­мо, ко би га знао...

Исти онај глас из сно­ва му се по­но­во ја­ви. Вре­ме је по­ла­ко ис­ти­ца­ло. Он упи­са је­ди­ни­цу, па 4-5 ну­ла. По­гле­да по­слу­жи­тељ­ку чи­је за­пре­па­шће­но ли­це му је ре­кло све.

– Мно­го је!

Сат је од­бро­ја­вао по­след­ње се­кун­де, по­ми­сли да пре­пра­ви ци­фру, па од­у­ста­де.

– Нек иде жи­вот! – Бол­дрик по­гле­да по­слу­жи­тељ­ку ко­ја у чу­ду и да­ље, узи­ма ко­вер­ту и од­но­си ко­ми­си­ји на увид.

– До­ста­вље­не су че­ти­ри по­ну­де, мо­лим вас за ма­ло стр­пље­ња и па­жње!

У ова­квим си­ту­а­ци­ја­ма ко­ми­си­ји је по­треб­но не­ких пар ми­ну­та да про­ве­ри све ре­ле­вант­не по­дат­ке и пред­ста­ви ли­сту са до­ста­вље­ним по­ну­да­ма. Код иш­чи­та­ва­ња по­ну­ђе­них сво­та нов­ца, кре­ће се од нај­ни­же ка нај­ви­шој, с тим што се на по­чет­ку чи­та­ју не­ре­гу­лар­не, дис­ква­ли­фи­ко­ва­не по­ну­де. У јед­ном тре­нут­ку ис­ту­пи пред­се­да­ва­ју­ћи члан ко­ми­си­је и при­не­се из­ве­штај во­ди­те­љу.

– За пред­мет Т002-10 до­би­ли смо че­ти­ри по­ну­де – са раз­гла­са се ко­нач­но про­ло­ми ја­сан глас во­ди­те­ља аук­ци­је. – Ко­ми­си­ја је уста­но­ви­ла да не­ма ни­ка­квих не­пра­вил­но­сти и да су по­ну­ђа­чи ле­ги­тим­ни и про­шли су све прет­ход­не имо­вин­ске про­ве­ре. Не бих да вам пре­ви­ше го­ли­цам ма­шту, али чи­ни ми се да при­су­ству­је­мо ре­корд­ној про­да­ји на ово­го­ди­шњој аук­ци­ји! – гро­мо­гла­сне ова­ци­је из пу­бли­ке – Пр­ви по­ну­ђач је Сте­ван Про­да­но­вић, чо­век из све­та на­у­ке Со­ци­ја­ли­стич­ке Фе­де­ра­тив­не Ре­пу­бли­ке Ју­го­сла­ви­је. Ма­ги­стри­рао у Љу­бља­ни, а док­тор­ске сту­ди­је за­вр­шио на јед­ном од нај­пре­сти­жни­јих уни­вер­зи­те­та, ов­де, у Аме­ри­ци. Док­то­рант са Ем-Ај-Ти­ја, мо­лим Вас је­дан апла­уз. – све­тло ре­флек­то­ра се упе­ри пре­ма Сте­ви.

– Шта ће он ов­де? Че­кај, Сте­во, баш Сте­во Про­да­но­вић? – Бол­дрик се ума­ло не оне­све­сти. – Сте­во, школ­ски мој, ура­зу­ми се, Бог­да­не, Бол­дри­че, ко си већ! Че­кај, бо­же Сте­во? Ово је не­мо­гу­ће! – ус­пра­ви се Бол­дрик ка­ко би бо­ље по­гле­дао Сте­ву док су још све­тла ре­флек­то­ра упе­ре­на у том сме­ру и још ви­ше се за­бе­зек­ну јер је Сте­ви­но ли­це го­то­во исто као јед­но ко­је се по­ја­вљу­је у ње­го­вим сно­ви­ма.

– По­ну­да је те­шка 12.000 аме­рич­ких до­ла­ра – на­ста­вио је во­ди­тељ.

Цео ауди­то­ри­јум се за­пре­па­сти од чу­да. Спо­ра­дич­но се мо­гло чу­ти – За шта? За оби­чан крст? Крст је за­и­ста оча­ра­ва­ју­ћи, али то зла­то не вре­ди то­ли­ко.

Сте­во је био вид­но раз­о­ча­ран јер му је би­ло ја­сно да је ње­го­ва по­ну­да нај­сла­би­ја.

– Ко су, бре, ти ка­пи­та­ли­сти? Ко­ли­ке сте нов­це по­ну­ди­ли Рок­фе­ле­ри, мај­ку вам ва­шу? А ле­по сам хтео 20.000 до­ла­ра да по­ну­дим. Стип­са, стип­са!

 О ње­му се ни­је зна­ло мно­го. Ни у аук­циј­ским кру­го­ви­ма, ни­ти у дав­но за­бо­ра­вље­ном се­лу. Оно нај­бит­ни­је, во­ди­тељ је већ ре­као. Же­нио се два пу­та, али не­ма де­це. Ис­тра­жи­ва­ња ко­ја је спро­во­дио на бо­стон­ском уни­вер­зи­те­ту су би­ла из­у­зет­но пом­но пра­ће­ња јер је ње­гов до­при­нос про­те­ти­ци и ро­бо­ти­ци био за­и­ста не­мер­љив. Из­у­зет­но по­што­ван и це­њен од ко­ле­га и љу­ди ко­ји­ма су ње­го­ви из­у­ми и до­стиг­ну­ћа про­ме­ни­ли жи­вот на­кон раз­ли­чи­тих тра­ге­ди­ја. Што се ње­го­вог кре­та­ња ти­че, дра­стич­ни по­мак ни­је оства­рен. С го­ди­на­ма, ма­ло се и оле­њио, та­ко да је ви­ше про­во­дио у ко­ли­ци­ма не­го што се тру­дио да ко­ри­сти шта­ке и про­ше­та кад има при­ли­ке. Чи­ни­ло се да на­пу­шта дво­ра­ну, али је ипак од­лу­чио да оста­не и ви­ди где ће крст за­вр­ши­ти.

С дру­ге стра­не, Бол­дрик ни­је имао вре­ме­на за ду­бље раз­ми­шља­ње, по­но­во му се пред очи­ма при­ви­ђао уста­ље­ни сан, али се тр­же чим је во­ди­тељ на­ста­вио да иш­чи­та­ва на­ред­ног по­ну­ђа­ча. – Сте­во, чо­ве­че, Сте­во... – по­на­вљао је у се­би, и да­ље у не­ве­ри­ци, бо­ре­ћи се из­ме­ђу ја­ве и сна.

– Дру­ги по­ну­ђач – на­ста­ви во­ди­тељ – тач­ни­је по­ну­ђа­чи, отац и син, пред­став­ни­ци ор­га­ни­за­ци­је Ame­ri­can Serbs, (Бол­дрик: Знао сам!) го­спо­да Ју­го­слав и Га­ври­ло Да­мја­но­вић. Њи­хо­ва по­ну­да је те­шка не­ве­ро­ват­них, астро­ном­ских 90.000 аме­рич­ких до­ла­ра.

По­кло­ни­ше се, а да ни­су ни уста­ли, са­мо­зва­ни отац и син. Кад их оба­сја све­тло ре­флек­то­ра, ки­се­ло се на­сме­ја­ше као не­ко ко је по­ну­дио пре­ви­ше, а опет пре­ма­ло и пре­ра­чу­нао се. Њи­хо­ви уне­зве­ре­ни по­гле­ди ја­сно су ука­зи­ва­ли да је код њих ве­ћи про­блем Сте­во од тог што крст ни­су ку­пи­ли. Га­ври­ло је го­рео у обра­зи­ма и ја­ко чуд­но ци­мао гла­вом у стра­ну, да га не­ко слу­чај­но боц­не иглом, чи­ни се да би екс­пло­ди­рао. Зна Га­ври­ло, пам­ти онај по­след­њи Сте­вин по­глед. Пам­ти ста­ру ку­ћу, пам­ти шта је ре­као Сто­ја­ну та­да и ко га је др­жао на ни­ша­ну. Пам­ти!

– Га­ври­ло, шта ће­мо са бо­га­љом – про­це­ди кроз зу­бе Ју­го­слав – бр­зо ми­сли! Шта ће­мо са бо­га­љом? От­кри­ће нас!

– Не знам, пу­сти ме да раз­ми­слим! – ди­сао је ду­бо­ко и бр­зо, а при сва­ком из­ди­са­ју би се стре­сао од гла­ве до пе­те, као да је го на ја­ну­ар­ском мра­зу, у цик зо­ре, под­но род­них цр­но­гор­ских пла­ни­на.

Бол­дрик при­ме­ти да Сте­во као ко­бац гле­да пре­ма скле­па­ном двој­цу отац-син.

– Три­шо, где си до­шао. Бо­же, шта је ово? Га­ври­ло Цр­но­го­рац? Сте­вин брат? Ово не­што ни­је у ре­ду! Ко­ја је ово фар­са? Ко­ја је ово на­ме­штаљ­ка? Ко ко­га ов­де фар­ба, чо­ве­че? Шта ми је ово тре­ба­ло? Ју­го дуг? – Бол­дрик ви­ше ни­је био спо­со­бан да из­ве­де би­ло ка­кав за­кљу­чак. Здра­во ре­зо­но­ва­ње у овом тре­нут­ку је би­ло ми­са­о­на име­ни­ца две га­лак­си­је уда­ље­на од Бол­дри­ко­вог ме­ста по­сто­ја­ња. По­врх све­га, он ни­је ни знао ка­ква су зло­де­ла по­чи­ни­ли Ју­го­слав и Га­ври­ло за вре­ме ње­го­вог лу­та­ња и ро­бо­ва­ња у за­ра­ће­ној Евро­пи. Га­ври­ло­во ли­це га је не­дво­сми­сле­но под­се­ћа­ло на Лу­ци­фе­ро­во из сна. – По­мо­зи, бо­же! Сад је пе­де­сет-пе­де­сет! Хај­де!

– Тре­ћа по­ну­да, је­дан од нај­по­зна­ти­јих не­мач­ких ин­ду­стри­ја­ла­ца и ко­лек­ци­о­на­ра – по­че во­ди­тељ аук­ци­је.

– Што се жи­во­те по­и­гра са мном? Шта је ово? Ко су ови љу­ди? Да ли сам ја луд? Мај­ко мо­ја! – на­ста­ви на­глас Бол­дрик. Истог тре­нут­ка, хла­дан зној об­ли из­но­ва Бол­дри­ко­во че­ло. Крст по­ста­де та­ко да­ле­ко, да­ље не­го свих ових го­ди­на. Као не­бо­дер ку­ла од ка­ра­та, сру­чи се чи­тав жи­вот пред њим. За­во­де­ни­ше му, као ноћ там­не очи, а гла­ва кло­ну. Као у сну, крст кре­ну да па­да у про­ва­ли­ју. Као у сну, он и да­ље сто­ји у ме­сту и не чи­ни ап­со­лут­но ни­шта да то спре­чи. Као у сну, ре­ка кр­ви по­че да вла­жи ње­го­ве ску­те и сто­па­ла. Као у сну, је­ди­ног крив­ца про­на­ла­зи упра­во у са­мом се­би. Као у сну, све би као у сну. – Не­ка ме не­ко про­бу­ди из овог ко­шма­ра, кад вас мо­лим!

– Из­ви­ни­те, ни­сам вас раз­у­ме­ла! – ве­о­ма љу­ба­зно ће по­слу­жи­тељ­ка, а то Бол­дри­ка на­гло трг­ну из бу­ни­ла, сав за­ди­хан је­два успе да би­ло шта од­го­во­ри.

– Ни­шта, ни­шта. За­пра­во, мо­же ли ча­ша во­де? Мо­лим Вас.

– Из­во­ли­те. Је­сте ли до­бро? – упи­та, али не до­би од­го­вор. Сва Бол­дри­ко­ва па­жња по­но­во бе­ше усме­ре­на ка во­ди­те­љу ли­ци­та­ци­је ко­ји про­чи­та ње­го­во име.

– ...по­ну­дио је не­ве­ро­ват­них сто хи­ља­да аме­рич­ких до­ла­ра. – Кроз ма­су пра­сну апла­уз, у пр­ва два да­на ни­је­дан пред­мет ни­је про­дат за ви­ше од три­де­сет хи­ља­да до­ла­ра.

– Др­ти­на швап­ска! – по­ми­сли Сте­во. – Ма­ло им је што су га јед­ном оте­ли, ка­ко су га оте­ли, те сад хо­ће опет! Из­ви­ни­те! Ко­ја је про­це­ду­ра за оног ко до­би­је аук­ци­ју? – по­зва по­слу­жи­тељ­ку не ски­да­ју­ћи по­глед са Ју­го­сла­ва и Га­ври­ла.

– Из­ла­зи на по­ди­јум код во­ди­те­ља, до­би­ја при­зна­ни­цу, а он­да у тре­зо­ру на 29. аве­ни­ји по­ди­же свој па­кет. Вре­ме пре­у­зи­ма­ња и та­чан број тре­зо­ра ни­ко­ме ни­су по­зна­ти због без­бед­но­сти куп­ца. Же­ли­те ли још не­што?

– Не, ни­шта, хва­ла Вам! – на­ста­ви Сте­во да пи­љи у ону дво­ји­цу.

– Ето, Га­ври­ло, до­би­ће га не­ка бе­ло­свет­ска бу­да­ла. Као да на тре­ну­так за­бо­ра­ви на Сте­ву, па се тр­же. – Шта ће­мо да ра­ди­мо са кља­ка­вим? Не ски­да очи са нас!

– Пра­ти­ће­мо га и кок­ну­ти у гу­жви! То нам бар ни­је стра­но – про­це­ди кроз зу­бе Га­ври­ло.

– Ти си луд! Нит има­мо по два’ес го­ди­на, нит је ово рат. Ни­је ти ово Мо­ра­ви­ште и вр­ба­ци, иди­о­те!

– Ћу­ти, ћу­ти, ај­де ућу­ти већ јед­ном!

– По­ну­да, по­бед­нич­ка по­ну­да, ве­ро­ва­ли или не, те­шка је – на­ста­ви по пред­ви­ђе­ном да чи­та во­ди­тељ аку­ци­је – сто хи­ља­да и је­дан аме­рич­ки до­лар! – ма­са про­кљу­ча, нео­че­ки­ва­но сви су при­су­ство­ва­ли исто­риј­ском над­ме­та­њу. Сви су са за­пре­па­шће­њем и сто­је­ћим ова­ци­ја­ма че­ка­ли да чу­ју ко је тај ге­ни­јал­ни ку­пац и по­бед­ник над­ме­та­ња.

– Црк­ни, Три­шо, црк­ни већ јед­ном! У зе­мљу про­пад­ни! – Бол­дри­ко­ве ру­ке по­че­ше не­кон­тро­ли­са­но да се тре­су, по­но­во осе­ти да му ле­ва стра­на ли­ца тр­не, па скло­пи очи. Гра­шке зно­ја су кип­те­ле низ сле­по­оч­ни­це и обра­зе. Не­бо­дер ку­ла од ка­ра­та ко­ја се већ јед­ном сру­чи­ла пред ње­го­вим очи­ма на зе­мљу, кре­ну да про­па­да и не­ста­је у про­ва­ли­ји ко­ја је већ уве­ли­ко од­ву­кла крст. Тло је не­ста­ја­ло пред Бол­дри­ко­вим но­га­ма, ре­ка су­за не­кон­тро­ли­са­но је те­кла. Ни­је би­ло ви­ше ни вре­ме­на, а ни ме­ста за но­во бу­ђе­ње из ко­шма­ра. За­глу­шу­ју­ћа бу­ка веч­ног апла­у­за као не­бро­је­но гро­мо­ва пу­ца­ла је над не­срећ­ни­ком.

– Пи­шљи­ви до­лар! – ни­је крио раз­о­ча­ра­ње Га­ври­ло, гле­да­ју­ћи пре­ма Сте­ви су­зних очи­ју.

– Сти­гла нам је од успе­шног аме­рич­ког... – ма­са се не­знат­но ути­ша и во­ди­те­љев глас са раз­гла­са на­ста­ви.

– Амер, знао сам! – на­ста­ви ни­зом псов­ки Ју­го­слав.

– Пра­ти кља­ка­вог, пу­сти Аме­ра. Овај зве­ра у нас! – на тре­ну­так ср­це да му пук­не, а на тре­ну­так се бу­ди хлад­но­крв­ни уби­ца у Га­ври­лу.

– Бо­же, по­гле­дај ме, дај ми но­ге са­да! Дај ми да рас­кр­стим са овим бра­то­у­би­ца­ма! – ври­штао је у се­би Сте­во, же­љан ка­зне за Ју­го­сла­ва и Га­ври­ла.

– ...бро­ке­ра, Лар­са Меј­се­ра. Мо­ли­мо го­спо­ди­на Меј­се­ра да нам се при­дру­жи ов­де на по­ди­ју­му!

– Ларс, Ларс Меј­сер? – ис­пу­сти Сте­во ча­шу са во­дом. – Да ли је он то ре­као Ларс Меј­сер? – упи­та нер­во­зно по­слу­жи­тељ­ку ко­ју упла­ши­ше Сте­ви­не раз­ро­га­че­не очи.

– Си­гур­на сам да је­сте!

Та­ко­ђе и го­спо­дин ко­ји је се­део до ње­га му то по­твр­ди. Ларс је се­део не­по­сред­но иза и при­ме­тио је Сте­ву те му с бла­гим осме­хом на ли­цу клим­ну гла­вом.

– Зар је...? Гле­дао је ме­не, тач­но је гле­дао ме­не! То је чо­век ком сам пи­сао го­ди­на­ма. То је он! Он то зна, за­то је и гле­дао у ме­не. То је тај Ларс. Ура­зу­ми се, Сте­ва­не. Јој, бо­же, вра­ти ми мо­је но­ге! Дај ми их са­да, па ме узи­мај су­тра к се­би ако ти је дра­го!

– Оде ми све­ти­ња за је­дан мр­тви аме­рич­ки до­лар! Ало, Ларс – је­два из­го­во­ри Три­ша, а Ларс са­мо што бе­ше узео при­зна­ни­цу и си­шао са по­ди­ју­ма. – Го­спо­ди­не Ларс! – обра­ти му се на ен­гле­ском је­зи­ку, али због већ уко­че­не ви­ли­це то зву­ча­ше ве­о­ма не­ра­зу­мљи­во.

– Мо­же­те и на не­мач­ком ако вам је та­ко лак­ше, го­спо­ди­не... – уз­вра­ти Ларс.

– Мат, Бол­дрик Мат, го­спо­ди­не Ларс. Дра­го ми је – пру­жи ру­ку ко­ја се не­сно­сно тре­сла од ра­ме­на до ма­лог пр­ста. Као да се на­ла­зио у рас­це­пу из­ме­ђу два па­ра­лел­на уни­вер­зу­ма, ви­ше ни­је мо­гао ра­за­зна­ти шта је сан, а шта ја­ва. На тре­ну­так пред њим је ста­јао Ларс, а иза рад­ни­ци аук­циј­ске ку­ће ко­ји скла­ња­ше крст са по­ди­ју­ма, а он­да, на треп­тај ока, мач и ру­ке до лак­то­ва об­ли­ве­не оче­вом кр­вљу и крст ко­ји за­у­век не­ста­је у про­кле­тој про­ва­ли­ји. – Али ка­ко баш тај је­дан до­лар? Ја но­ћи­ма, го­спо­ди­не Ларс, са­њам овај крст и... – кре­те да клек­не пред Лар­сом ко­ји га за­др­жа.

Ларс при­ме­ти да је Бол­дрик осо­ба ја­ко по­тре­се­на из­гу­бље­ном аук­ци­јом, не­ра­зу­мљи­во и збу­ње­но го­во­ри, те по­же­ле да се што пре скло­ни од ње­га.

– Из­ви­ни­те на тре­ну­так, мо­гу ли?

– У ре­ду је, че­кам вас, на­рав­но! Оче, из­ви­ни! Ар­хан­ге­ле Ми­хај­ло, ти све­моћ­ни прин­че ан­ђе­ла и глав­но­ко­ман­ду­ју­ћи не­бе­ске ар­ми­је, ја сам са­мо те­бе мо­лио, да­нас да бу­деш уз ме­не, са­мо да­нас, а ти ме из­да­де – за­тво­ри очи и по­ди­же че­ло ка не­бу.

– Ти си ме­не, бо­гом­да­ни смтр­ни­че, из­дао у сва­кој бит­ки до са­да. Из­но­ва и из­но­ва, имао си при­ли­ку да по­ста­неш ве­ли­ки – ука­за се си­лу­е­та ар­хан­ге­ла Ми­хај­ла на та­ва­ни­ци.

 – Ро­ђен си, од оца и мај­ке, са­здан да бу­деш по­бед­ник, а од жи­во­та си ма­ло узео. По­ле­тео си, а за­бо­ра­вио си сво­је гне­здо и ме­сто где су ти се раз­ви­ла кри­ла. На­у­чи искре­но да ве­ру­јеш, бо­гом­да­ни смрт­ни­че, па ће оке­а­ни пред то­бом по­ста­ти ба­ре, а без­да­ни и ам­би­си – про­план­ци са про­лећ­ним ми­ло­зву­ком пти­ца и не­пре­глед­ним по­гле­дом на бла­го­род­не до­ли­не.

Док Бол­дрик и да­ље не­по­мич­но гле­да у та­ва­ни­цу Ме­ди­сон Сквер Гар­де­на, Ларс Меј­сер при­ла­зи Сте­ви ко­ји га је по­сма­трао ши­ром отво­ре­них очи­ју. Ка­ко му Ларс пру­жи ру­ку, он оста­де ска­ме­њен. Сте­во је пред со­бом имао чо­ве­ка ко­јем је де­фи­ни­тив­но, ве­о­ма дав­но, пи­сао и слао пи­сма раз­ли­чи­тих са­др­жи­на у по­тра­зи за од­го­во­ри­ма. Чо­век, за ког је ми­слио да је не­мач­ки офи­цир, па от­прав­ник по­ште или ца­ри­ник. Чо­век, чи­је су му очи из­гле­да­ле не­ве­ро­ват­но по­зна­то.

– Сте­во, дру­же – про­го­во­ри Ларс теч­ним срп­ским је­зи­ком, чуч­ну по­ред Сте­ви­них ко­ли­ца, се­де и за­гр­ли га. – Се­ћаш ли се Гр­ги­них два­де­сет ди­на­ра? Због њих смо ов­де.

– Бо­же, очи ни­кад не ста­ре.

То су би­ле по­след­ње ре­чи ко­је је Сте­во из­го­во­рио. Пре­ви­ше је ово би­ло за ње­га. Га­ври­ло, брат Га­ври­ло, до­бри Га­ври­ло, Ју­го­слав, Ларс. Жи­вео је увек по­ву­че­но и ти­хо, ве­ро­вао у прав­ду и иде­а­ле. Глас ра­зу­ма увек и сву­да, али не и овог те­ла, ког ду­ша упра­во на­пу­шта. Мо­лио је Бо­га да му по­ка­же пут, дâ од­го­вор о ње­го­вом је­ди­ном пра­вом при­ја­те­љу и то је овог да­на на­из­глед и до­био. Као на филм­ској тра­ци, сме­њи­ва­ли су се ка­дро­ви пред очи­ма и јед­ног и дру­гог. Ларс по­ку­ша да ка­же и об­ја­сни све, али то не­ма­де ко да чу­је. Хит­на по­моћ је убр­зо до­шла и пре­ве­зла Сте­ву у бол­ни­цу. Сте­во је исте но­ћи пре­ми­нуо у бол­ни­ци у Њу­јор­ку од по­сле­ди­ца те­шког ср­ча­ног уда­ра. У оној узру­ја­ној ма­си, Бол­дрик и Ларс се ни­су по­но­во сре­ли. Ларс је ко­ли­ма хит­не по­мо­ћи сти­гао до бол­ни­це и био са Сте­вом до са­мог кра­ја. У мо­мен­ти­ма ка­да су бол­нич­ки апа­ра­ти по­ка­зи­ва­ли од­ре­ђе­не зна­ке жи­во­та, Ларс је го­во­рио Сте­ви у на­ди да ће га чу­ти.

– Из­др­жи, љу­ди­но, из­др­жи, дру­же мој – очај­но га је до­зи­вао – чим ово про­ђе, па­ку­је­мо се и пра­вац у се­ло. Кô не­кад. Не­ма ви­ше пен­тра­ња по ора­си­ма, узи­ма­мо ча­мац, тво­ја ста­ра ће нам спре­ми­ти ме­ки­ке, па ти и ја, удри, уз и низ Мо­ра­ву. Знаш да смо ма­шта­ли о то­ме, се­ћаш се? Све ће­мо на­док­на­ди­ти, дру­же, са­мо се др­жи, ни­шта ово ни­је. Крст вра­ћа­мо где му је ме­сто, ја вра­ћам Гр­ги два­де­сет ди­на­ра и ви­ше ни­кад не на­пу­шта­мо се­ло, ма шта се до­го­ди­ло.

Као што је Сте­во го­ди­на­ма по­се­ћи­вао Љуп­че­тов гроб и др­жао исто­вет­не мо­но­ло­ге, та­ко је са­да Ларс чи­нио исто над кре­ве­том уми­ру­ћег при­ја­те­ља. Вр­ло ра­но су их жи­вот­ни пу­те­ви ра­ста­ви­ли, уни­шти­ли сно­ве о за­јед­нич­ком од­ра­ста­њу и веч­ном при­ја­тељ­ству. Као две мла­де вр­бе на­кри­вље­не и ис­пре­пле­та­не јед­на у дру­гу, пре­са­диш ли јед­ну са­мо ко­рак да­ље, њи­хо­ве се кро­шње ви­ше ни­кад не укр­сти­ше. На­ста­ви­ти жи­вот где се не­ка­да дав­но ста­ло, за то Сте­во, на­жа­лост, ни­је био ка­дар. До зад­њег да­ха, Ларс ни­је ски­дао по­гле­да са Сте­ви­них, ши­ром отво­ре­них очи­ју. Та искра ко­ја се ло­ми­ла и па­ли­ла у Сте­ви­ним очи­ма на сва­ку Лар­со­ву реч те но­ћи, на­жа­лост је утих­ну­ла не­што по­сле три са­та ују­тру на­ред­ног да­на. У Лар­со­вој чи­ту­љи пар да­на ка­сни­је у по­све­ти је пи­са­ло:

Све смр­ти те уби­ти не­ће,

Као што сам, и ти си веров`о,

Ку­ка­вич­ки ме вре­ме скри­ло,

Чу­вај ми Со­њу и не че­кај ме! До­ста је би­ло!

Де­сет го­ди­на на­кон ових њу­јор­шких но­ћи, Ју­го­сла­ви­ја се спре­ма за но­ви рат. Ју­го­слав и Га­ври­ло су ство­ри­ли по­слов­ну им­пе­ри­ју са сво­јим лан­цем ре­сто­ра­на „The Gre­at Pa­tri­ot“ у Аме­ри­ци и Ка­на­ди. Ларс се убр­зо на­кон ку­по­ви­не цр­кве­ног кр­ста по­ву­као из по­сла са не­крет­ни­на­ма. Пре­ми­нуо је, као и Сте­во, од по­сле­ди­ца ср­ча­ног уда­ра, на дан ка­да је тре­ба­ло да по­ле­ти за Ју­го­сла­ви­ју. Од из­вр­ши­те­ља те­ста­мен­та тра­жио је да до­пре­ми крст у се­ло, где му је и ме­сто, у слу­ча­ју да се ње­му не­што не­пред­ви­ђе­но до­го­ди. У про­на­ђе­ном ру­ко­пи­су на ноћ­ном сто­чи­ћу у ње­го­вој спа­ва­ћој со­би, на са­мом кра­ју, ста­ја­ло је: ...да ми је још јед­ном ви­де­ти мај­ку и сјај кр­ста као не­кад.

Бол­дрик је по по­врат­ку у Не­мач­ку ис­при­чао Гре­ти све о се­би. У по­чет­ку, Гре­та ни­је мо­гла да при­хва­ти те чи­ње­ни­це. Бо­ле­ло је што ју је не­ко ко­га во­ли и ко ју је во­лео, ипак др­жао у за­блу­ди свих го­ди­на за­јед­нич­ког жи­во­та. Ис­пр­ва је же­ле­ла раз­вод, али се ка­сни­је пре­до­ми­сли­ла и у раз­го­во­ру са де­цом од­лу­чи­ла да оста­не и опро­сти му. Жи­вот из­но­ва им ни­ка­ко ни­је ишао од ру­ке. Гре­та се тру­ди­ла, да­ва­ла све од се­бе, али уза­луд. Ни­је би­ло сна за Бол­дри­ка и то га је нај­ви­ше му­чи­ло. Крст је сва­ке но­ћи, све ја­че бље­штао из ја­ру­ге, мач у ње­го­вим ру­ка­ма је био све кр­ва­ви­ји. Ре­ка кр­ви го­то­во га је да­ви­ла из­но­ва и из­но­ва, и ву­кла са не­вер­ни­ци­ма у ја­ру­гу. У тре­ну­ци­ма пот­пу­ног нер­вног ра­строј­ства, го­во­рио је да ће се уби­ти, а све че­шће је у на­па­ди­ма ка­шља на­кон бу­ђе­ња у сред но­ћи ис­пљу­ва­вао крв. Не­стао је ра­ног сеп­тем­бар­ског ју­тра 1984. го­ди­не, а по­след­њи пут је ви­ђен ка­ко се укр­ца­ва на воз за Бу­дим­пе­шту. Гре­та је по­ку­ша­ва­ла на­ред­них го­ди­на на раз­не на­чи­не да га про­на­ђе, сту­пи по­но­во у кон­такт са њим, ако је још жив, али без­у­спе­шно. Пре­ма не­мач­ким за­ко­ни­ма, фор­мал­но је са­хра­њен 1994. у Хам­бур­гу где су Гре­та и де­ца оста­ли да жи­ве. Се­ле­на сту­ди­ра сла­ви­сти­ку и по­се­ти­ла је се­ло и цр­кву о ко­јој је отац го­во­рио пре не­стан­ка. А крст, злат­ни крст, ни­ка­да ни­је на­пу­стио Аме­ри­ку. Фе­бру­а­ра 2016, при­ли­ком ди­пло­мат­ске по­се­те Сје­ди­ње­ним Др­жа­ва­ма имао сам при­ли­ку да по­сле ду­го го­ди­на ви­дим опет тај крст. Кра­сио је пор­ту цр­кве Све­тог Са­ве на Мен­хет­ну. По­ме­ну­то зда­ње је до те­ме­ља из­го­ре­ло ма­ја ме­се­ца исте го­ди­не на­кон Све­те вас­кр­шње ли­ту­р­ги­је.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: