SONET O RUKAMA
Majci
Žulj-pečat, skaske - brazde i useci.
Na dlanu crte - usud, zapis-slike.
Kao da magijom, prastari žreci,
vizije pretvaraju u oblike.
Vezilje postanja, temelj, prag i krov.
Sagradi i posej, izmiri, protkaj.
Stub i misao. Opomen, brižnost, zov.
Pomiluj, uteši, oprosti, pokaj.
Kolevka. Sidro. Odbrana. Tamnica.
Kaljene vatrom i nežnošću tkane,
mesto neprelaza i bezgranica,
s osmehom, zatečene, uplakane.
U zagrljaju i kad u svet puste,
prkosno ćutljive i zlatouste.
SONET ZA OCA
Između nas je neme bliskosti bilo.
Daljina. Čežnje, za koju nismo znali.
Bio si moje nebo - ja, tvoje krilo.
Gradili svoj svet. I njemu pripadali.
I kao da juče se zdesi, ne davno;
moj dlan se u tvojoj ruci grejao.
Gledao te, srećan – ti, pred sebe, ravno;
po tvome tragu, prvi sneg je vejao.
Sam, a s tobom razgovaram u tišini.
Sličan, drugačiji, moj; kao da si tek
stigao. I uvek, negde, u blizini.
Ta spona, taj smisao treperi, traje:
trenuci radosti, sete - za ceo vek.
Ako to nije..? Ljubav, zaista, šta je?
