СОНЕТ О РУКАМА
Мајци
Жуљ-печат, скаске - бразде и усеци.
На длану црте - усуд, запис-слике.
Као да магијом, прастари жреци,
визије претварају у облике.
Везиље постања, темељ, праг и кров.
Сагради и посеј, измири, проткај.
Стуб и мисао. Опомен, брижност, зов.
Помилуј, утеши, опрости, покај.
Колевка. Сидро. Одбрана. Тамница.
Каљене ватром и нежношћу ткане,
место непрелаза и безграница,
с осмехом, затечене, уплакане.
У загрљају и кад у свет пусте,
пркосно ћутљиве и златоусте.
СОНЕТ ЗА ОЦА
Између нас је неме блискости било.
Даљина. Чежње, за коју нисмо знали.
Био си моје небо - ја, твоје крило.
Градили свој свет. И њему припадали.
И као да јуче се здеси, не давно;
мој длан се у твојој руци грејао.
Гледао те, срећан – ти, пред себе, равно;
по твоме трагу, први снег је вејао.
Сам, а с тобом разговарам у тишини.
Сличан, другачији, мој; као да си тек
стигао. И увек, негде, у близини.
Та спона, тај смисао трепери, траје:
тренуци радости, сете - за цео век.
Ако то није..? Љубав, заиста, шта је?
