Strah i strast
Uspavala je sebe. Prekrila oči rukama, zatvorila ih i usnula. Vreme buđenja ostavila je za neki budan san, jednom, nekada. Aveti i prizori pređašnjih dana uspavani su, zamrznuti, odstranjeni bar za trenutak ili više njih, neka traju.
Hodala je, živela i nadala se. Uvek u paradoksalnim pokretima budnog sna. U trajanju sna osmeh bi se tajno budio u kutku stisnutih usana, zaleđenog pogleda. Uzalud, blesak i gasio bi se.
Živela je, postojala je, u merilima zamućenih pogleda prozirnih oblika, ona je bila jedna od njih. San, budni san ispraćao bi u nepovrat izgovorene poglede praznine, snažnijim stisnutim kapcima zatvarao je navalu praznih pogleda i bežao još dalje.
Strah? Prirodni saputnik, gušio je želju, čežnju, strast. A strast, navaljivala je tiho i snažno, povlačila bi se i vraćala kao podivljala reka, budila je, strujala kroz misli, snove, menjala oblike lica u snu. Na usnulom licu, iza sklopljenih očiju oblici lica menjali su se.
Probudila se u nedogovorenom trenutku, obrisala je taloge vremena, osetila je... Jedva osetnu strast, znak postojanja, znak života i želje. Odlučila je da obriše usnuli strah, pokret usana i miris želje, danas... U neizabranom trenutku.
Proleće je, prepune ulice retkih ljudi, jasni i čisti pogledi, osmesi iskreno probuđeni, danas je strast pobedila strah.
