Страх и страст
Успавала је себе. Прекрила очи рукама, затворила их и уснула. Време буђења оставила је за неки будан сан, једном, некада. Авети и призори пређашњих дана успавани су, замрзнути, одстрањени бар за тренутак или више њих, нека трају.
Ходала је, живела и надала се. Увек у парадоксалним покретима будног сна. У трајању сна осмех би се тајно будио у кутку стиснутих усана, залеђеног погледа. Узалуд, блесак и гасио би се.
Живела је, постојала је, у мерилима замућених погледа прозирних облика, она је била једна од њих. Сан, будни сан испраћао би у неповрат изговорене погледе празнине, снажнијим стиснутим капцима затварао је навалу празних погледа и бежао још даље.
Страх? Природни сапутник, гушио је жељу, чежњу, страст. А страст, наваљивала је тихо и снажно, повлачила би се и враћала као подивљала река, будила је, струјала кроз мисли, снове, мењала облике лица у сну. На уснулом лицу, иза склопљених очију облици лица мењали су се.
Пробудила се у недоговореном тренутку, обрисала је талоге времена, осетила је... Једва осетну страст, знак постојања, знак живота и жеље. Одлучила је да обрише уснули страх, покрет усана и мирис жеље, данас... У неизабраном тренутку.
Пролеће је, препуне улице ретких људи, јасни и чисти погледи, осмеси искрено пробуђени, данас је страст победила страх.
