detalj slike: KrkArt

Vesna Pešić    Irina Deretić

ITAKE

Drugi deo

TROŠNI HOTEL, TROŠNI LjUDI,

PUTOVANjE PRETI DA SE PRETVORI U HOROR

 

One vuku svoje stvari ili stvari vuku njih... Jedna ulica, druga, peta, gradski prevoz je obustav-ljen, taksija ni na vidiku, sve je blokirano. Nekako se dokopaju trga Omonija i na svu sreću, saznaju da je hotel koji su rezervisale još u Beogradu vrlu blizu. Mora se priznati da je na njihovo opredeljenje za taj hotel uticala njegova ekstremno niska cena preno-ćišta, tako da već unapred nisu očekivale nikakav luksuz. Možda im se baš zbog toga, mirna ulica, sa drvoredima, u kojoj se nalazio i u čiji su gornji deo upravo stupile posrćući pod teretom bagaža, činila veoma lepom. Ali... nešto malo niže, ulica je po-primala sve drugačiji izgled, bila je sve prljavija, zgrade u njoj su sa svakim sledećim ćoškom bile sve ružnije... Od drvoreda više nije bilo ni traga...

Ipak, dve drugarice, saputnice, nastavljaju dalje. Nije lako stići do Itake. Potrebno je da pre-spavaju jednu noć u Atini jer sutra imaju prevoz do luke odakle će dalje brodom. U ovom trenutku naj-važnije je pod hitno odložiti sav ovaj teret koji nose kroz pola grada i uleteti u kupatilo.

Irina, izdišući pod teretom prtljaga, za-ustavlja se naglo pred jednom zgradom i kaže:

 

- E to je naš hotel, konačno.

Vesna gleda, ali od tog pogleda obuzima je blaga jeza. Zgrada izgleda kao nemi svedok NATO bom-bardovanja, pred njom su neke rasparene stolice i stolovi za kojima sede ljudi, podseća na kafić ali nije, mnogo je neuredno i kao da je ceo prizor iz neke sasvim druge geografske širine prebačen u centar Atine. Publika koja sedi za tim stolovima, ozarena pogledom na njih dve ukopane pred ulazom u hotel, takođe nije ovdašnja. To su tamnoputa lica došljaka na evropski kontinent u potrazi za boljim uslovima života, ali očito i nezakonitim načinima da se do njega dođe. Sve obavija tamna noć koja se sve više spušta nad gradom i ne obećava dobrodošlicu.

U dilemi koja im kratko prolazi kroz svest da li da se u taj hotel ipak uđe ili ne, konačnu ulogu od-igrao je prtljag koji više nisu mogle da vuku sa sobom i umor koji su osećale već na svakom sledećem ko-raku. Prag koji prekoračite jednom ulazeći u neki drugi prostor predstavlja sudbinski korak na ono što vas očekuje bez obzira da li ste na to spremni ili ne.

Recepcija je mala, sklepana na brzinu od jed-nog drvenog pulta iza koga je raf u koji se odlažu ključevi od soba. Recepcionar, oniži i vidno nervo-zan sredovečni čovek, otresito im traži pasoše koje pomno lista. Zahteva od njih da čekaju dok se soba opremi. Dok Irina, oslonjena preko pulta pokušava da od njega dobije potrebne informacije za njihov sutrašnji polazak autobusa do luke, Vesnu obavija za-dah plesni i poluraspada.Ona sada dobro uočava te rasklimatane stepenice niz koje se spuštaju sumnjivi tipovi, vidi kako se interes zbog njihovog prisustva u hotelu, napolju, u nazovi kafiću, sve više rasplam-sava do te mere da mnoge glave sada već znatiželjno proviruju unutra u nameri da prate razvoj događaja. Recepcionaru sve više titraju žile na vratu u po-kušaju da Irini objasni kako se eventualno sutra uju-tru dolazi do autobusa.On sad već viče na nju isko-lačenih očiju, dok se Vesni primiče starija žena, verovatno spremačica, zabrinuto ih gledajući, polu-glasno pita, da li su Ruskinje? Eto spremačice koja natuca iskvareni ruski!Ono što je alarmantno, me-đutim, jeste to što je i ona vidno zabrinuta zbog njihovog pojavljivanja, i kao da pokušava da ih na to upozori ili joj je samo žao. I dok Irina i dalje u opštoj kakofoniji pokušava da sazna informacije od recepcionara, Vesnu u tom trenutku zaokuplja samo misao da sazna nešto o njemu. Ona polušapatom, na takođe natucajućem ruskom, pita spremačicu:

 

- Odakle je on?

- On je Albanac sa dužim stažom u Grčkoj – odgovara ova.

 

Uto ulazi Arapin zamućenih očiju, verovatno pod uticajem nekih opijata.I on hoće da pomogne, ugurava se između Irine i Vesne, govori neki užasni engleski pomešan sa ponekom francuskom reči, pri-ča besmislice oslovaljavajući ih sa „sestro“. Vesna sve žustrije baca pogled na nazovi kafić ispred samog hotela u kome se već okupilo dobro društvo ostarelih dama noći, makroa, dilera, narkomana, azilanata, koji svi u zajedničkoj znatiželji samo što nisu provalili unutra da i sami uzmu učešća u do-gađaju koji se ne dešava svakog dana, barem kada je o ovako neočekivanim gošćama reč.

Potrebno je pod hitno se izvući iz ove situ-acije koja preti da se završi pravom katastrofom. Pod izgovorom da hoće da pogledaju sobu koju su im namenili a zapravo da dobiju u vremenu i spasu se iz ovog užasa, Vesna i Irina ulaze u lift i voze se do trećeg sprata, do sobe u čiju ključaonicu nije ni po-trebno stavljati ključ koji su im na recepciji dali, jer se ona otvaraju sama od sebe. Soba je u skladu sa čitavim ovim hotelom strave, rasklimatani bračni ležaj na koji je na brzinu bačen sumnjivi čaršav, us-tajali miris vazduha danima neprovetrenog prostora bez osvetljenja, kupatilo bez tuša... Kako je malo po-trebno da se nađete u totalnom beznađu.

O idejama koje vam tom prilikom prolaze kroz glavu bolje i da se ne govori. Od otmice, silovanja, trgovine belim robljem, trgovine ljudskim orga-nima... nekako najprihvatljivija je ona da samo budete opljačkani i ništa više.

Ipak, čovek se ne predaje tako lako. Žena još manje. Poslednjom snagom, njih dve ponovo ulaze u lift koji se zanosi tamo-vamo, silaze u prizemlje i unezverenom recepcionaru saopštavaju da im soba ne odgovara. Šta se to dogodilo u njemu da im je bez reči protivljenja vratio njihove pasoše i pustio ih da izađu na slobodu? Psihološki trenutak razotkri-vanja loših namera bio je na njihovoj strani i one su se ponovo našle na ulici sa svim onim prtljagom koji sada više i nije bio takav teret.

Ali naći se na ulici nije značilo i oslobo-diti se prethodnog događaja, jer događaji proizlaze jedni iz drugih. Na ulici je za njima pošla horda iz nazovi kafea kojoj se priključio i ogromni trans-vestit čija je pojava ledila krv. Horor iz hotela se nastavljao. Irina, koju su dvojica opkolila, povikala je:

 

- Otimaju mi tašnu!!!

- Udaraj gde stigneš, iz sve snage, ne zaustavljaj se – vrištala je Vesna – moramo se dokopati kraja ulice!!!

 

Uz opšti metež, vrisku, udaranje, dve žene koje više nisu marile ni za šta drugo osim da se nađu na kraju te ulice, oteraše i poslednju prikazu.

Tek stupanjem na trg Omonija bio je prekoračen prag koji ih je u taj horor uvukao.

 

- Jedino što sada želim je da popijem jednu kafu i zapalim cigaretu. A onda ću početi da se tresem – reče Vesna.

- Ja ću nam za to vreme naći novi hotel, znam jedan vrlo pristojan ovde, u sledećoj ulici, bila sam u njemu prošlog leta – reče Irina i odskakuta u tom pravcu.

V.P.

ATINSKA SKICA

           

            Putnici se ne plaše događaja, iznenadnih pre-okreta i čudnih ljudi. Na putovanja se ide kako bismo upoznali druge, iskusili njihove običaje i naravi, a najposle se vratili sebi, saznavši sopstvene svetle i mračne porive i oprobavši vlastitu sposobnost snalaženja u drugačijem. Nema putovanja bez pre-preka, stvari koje vas odvlače od cilja. Ali to ne treba da obeshrabri putnika. Od ovih nemani pute-šestvija spašen je jedino turista. On sve obilazi i fotografiše, zadržava se svuda samo kratko, gonjen željom da ništa ne propusti. U masama ljudi slič-nih sebi, koje obično vode poluobrazovani vodiči, turista opseda top hajlajt mesta. A kada se vrati kući, pokazuje prijateljima fotografije kao da treba njih, pa čak i sebe, da uveri kako je on u svim tim gra-dovima doista i bio.

            Posle nemilih priključenija u trošnom „ho-telu“, Irina se prisetila gostoljubive i srdačne Albanke koja je vodila prijatan pansion. Nije ga mo-gla naći, kao da je u zemlju propao, pa su se napokon Vesna i Irina smestile u hotel, čija se adresa nije nalazila na internetu, proverile su vreme polaska autobusa i krenule u šetnju.

            Atina je Irinin grad. U njemu je često. Voli ga. Taj grad je lavirint, promenljiv je i postojan u isto vreme. To je grad crkava, ostataka grčkih i rimskih građevina. To je brdovit grad, bučan i zanimljiv, beo i raskošan.

            Kad god je u Atini, Irina voli da ode do Mona-stirakija. I tada joj pogled ide od male crkve posve-ćene Svetom apostolu Filipu, polako se zaustavlja na bivšoj džamiji, horizontalno luta po bujici ljudi, živih i zemljanih, glasnih i pokretnih, ljudi koji strastveno vole, mrze i raduju se životu, i polako luta po mnoštvu kafana, radnji i eventualno se za-drži na Hadrijanovoj biblioteci. S glavom unazad i očima usmerenim prema gore, vidi se na jednom brdu Akropolj kao da je izvan svega, potpuno nezavisan od bujice dole, onih koji žele da ga vide i obiđu, premda daje smisao gradu. Od crkve, prema bivšoj džamiji, preko Hadrijanove biblioteke sve do mito-loškog Akropolja, jednim pogledom uhvatiš jezgro ovog grada, ili jedno od njegovih središta.

 

- Prolazimo – kazala je Irina Vesni - ulicama kojima sam toliko često hodala da su se izli-zale u mom sećanju. Sada ću ti pokazati hotel Plaka, na ulasku u istoimeni atinski kvart, na uglu ulice Mitropoleos i Kapnikareas, gde sam živela kada sam dobila Onazisovu sti-pendiju. Na tom uglu nalazi se malena crkva, iz koje me je jutarnje pojanje smirivalo.

- Dobila si Onazisovu stipendiju?

- Da, upravo nju. Neko mi je rekao da je Onazis potomak Grka koje su Turci proterali iz Smir-ne, drevnog grčkog grada, u kojem danas nema nijednog Grka. Poželela sam da živim upravo u blizini Hadrijanove biblioteke i želja mi se ostvarila – uzdahnula je Irina, i nastavila: - Radila sam u bibliotekama na Kolonakiju i na Filozofskom fakultetu, u kvartu Zografu. Najčešće mi se pogled zaustavljao na ljudima sa brkovima, koji su kafu lagano ispijali po ceo dan, dok sam ja uvek negde jurila. A kada sam se vraćala u hotel, koji mi je tada bio kuća, ti isti ljudi, u istom položaju, za istim stolovima, mirno su posmatrali svet. Živeli su mudrije od mene.

- Samo si radila. To mi liči na tebe – uz-vratila je Vesna.

- Ne, nisam, družila sam se sa divnim ljudima. To su bila druženja sa smislom, a život lak, gotovo lebdeći. Smeh, razgovori, skoro nepre-kinuto osećanje sreće što živiš i istražu-ješ. Predavanja kao da glumiš na pozornici, a ne kao da prenosiš znanje. Radost da razumeš razgovor na novogrčkom i da možeš odgovo-riti na neko dobronamerno pitanje.

           

            Vesna se setila obližnje atinske ulice, u kojoj sada više nema trgovine krznom, gde je nekada u iz-logu stajala nezamislivo skupa, prekrasna bunda. Za-ljubljeni muškarac, Fet, pilot bez mane i straha obukao je u tu bundu svoju ljubav Vesnu. Eros je zatvo-ren, ne razumeju ga oni koji su van njega, a ponekad ni oni koji su u njemu.

 

 I.D.

ASTAKOS – PREDVORJE ITAKE

 

Tokom letnje sezone postoji nekoliko luka oda-kle se sa kopna može stići u Odisejevu postojbinu, ali novembar je mesec i ako ste se tamo uputili iz Atine, najbolje je da to bude iz Astakosa koji u ovom slučaju postaje predvorje Itake.

Budući da je tokom zimskih meseci ovo mini-jaturno primorsko mesto jedina veza ostrva sa kop-nom, na obali Astakosa, gde jednom dnevno pristaje brod za Itaku, može se naslutiti svakodnevica ostrv-ljana. Sa broda i na brod se pre svega istovaruje pošta i sve one neophodne namirnice i stvari, od prozora za kuću koja se gradi, frižidera ili veš mašine koji se na ostrvu ne mogu kupiti. I tih pola sata, četrdesetak minuta utovara i istovara robe, ulaska i izlaska putnika, predstavlja svojevrsnu malu gužvu koja kao da narušava vekovnu letargiju u koju je Astakos utonuo.

Pošto je Vesnu i Irinu autobus iz Atine u Astakos dovezao već u jedan popodne, a brod za Itaku kretao tek za pet sati, imale su dovoljno vremena da osmotre kako protiču sati u mestu koje možete pre-leteti jednim jedinim pogledom.

One sede u jednom od nekoliko restorana na-nizanih jedan do drugog na samoj obali. Pred njima se prostire spoj neba i mora, svojevrsni erotski miksis kako bi to stari Grci rekli. Temperatura je idealna, 20 stepeni, sunčano. Vesna ispija svoj prvi uzo od stu-panja na grčko tle, obe piju kafu. Grčku, razume se, mada, istini za volju, i nema mnogo razlike između grčke i srpske kafe. Razlika je možda samo u tome što je grčka svetlija, što znači da su zrnca kafe manje pečena, ali ukus je isti. Postoji još jedna isto-vetnost: i u Grčkoj i u Srbiji će se naljutiti ako kafu koju naručujete nazovete turskom. U Grčkoj je to grčka, a u Srbiji srpska kafa, tek da se zna. Eh, Grci i Srbi, imate vi podosta istih osobina.

Sati na obali protiču lenjo, kad primećuju da nisu jedine putnice za Itaku. Tik uz njih, prvo u jed-nom, a potom u drugom restoranu gde su se premestile da ručaju, prati ih čovek severnjačkog izgleda, u papu-čama i sa povećim rancem koji nekako uvek smešta na prolazu da se ljudi o njega sapliću. Pravi se da čita neku knjigu, jer ga je strah da komunicira sa sebi stranim svetom. Baca povremeno poglede preko knjige koja mu je neka vrsta skloništa od nepoznatog sveta i neizvesnog putovanja. Taj čovek, severnjačkog izgleda, koleba se između dva suprotna osećanja: da stupi u kontakt s nekim i straha da to čini koji ga je vukao nazad, ka sebi...

Nešto kasnije, pred polazak broda, pojavljuje se tu i mlada žena sa dvoje male dece. To su mali Itačani, koji se vraćaju na svoje ostrvo pošto su bili u velikom svetu. Veliki svet je u tom dobu života, pogotovu ako živite na ostrvu, sve ono što je van do-mašaja vašeg doma i dvorišta. Deca se drže za ruke, a na njihovim nogama svetlucaju patikice marke najk, verovatno tekovina sa ovog putovanja koju će sa pono-som pokazivati svojim vršnjacima kada se vrate kući. Deca su mirna, imaju neku ozbiljnost odraslih koja je verovatno odlika ostrvske dece, u potpunoj suprotnosti sa razuzdanom decom velikih gradova.

            Vožnja brodom od Astakosa do Itake traje tri sata. Sati se vuku sporo, sporo, a vožnja je postala nepodnošljiva. Brod se naginje čas levo čas desno, nestabilno plovi, dok more kao da hoće da zgnječi neveliki brod i putnike u njemu. Strah je na licima nekih putnika, pogotovu onih koji prvi put uplov-ljavaju u Itaku. Turista sa severa je čak zaboravio kako treba da čita knjigu, i razrogačenih očiju je pi-ljio u jednu tačku, jedinu postojanost broda koji se ljulja. Kao da je pomislio: „Nećemo se valjda naći u dubinama Jonskog mora“. Ozbiljni Itačani su bili opušteniji, ali njihova lica su malo toga pokazivala. Već na brodu su Vesna i Irina počele da prepoznaju Itačane i izdvajaju od drugih. Kada biste ih pitale po čemu, one ne bi sa sigurnošću mogle da kažu: možda ozbiljnost, dar za posmatranje, pronicljivost u zapa-žanju.

            Premda se voda besno igra sa brodom za Itaku, Irina izađe na palubu da popuši cigaretu i osmotri šta se događa. Ne može da se hoda, a kamoli puši. Ne vidi baš ništa. Crno nebo se spojilo sa crnim mo-rem, te se ništa nije razaznavalo, sem bele pene na-stale udarom ogromnih talasa o posustali brod. Itake ni na vidiku. Seti se Odisejevog puta do rodne Itake drvenim brodom, što ga je more zdrobilo te se one-svešćen probudio u Forkinovoj luci. Ime se prome-nilo, a ovaj brod nije više od drveta.Sve je ostalo isto. Plovidba ne daje ni trenutak smirenja. Platon je zamislio pakao kao neprekinuti vrtlog. Vrtložna vožnja pokazala je putnicima da ona i jeste neka vrsta pakla, ostavljajući im ipak nadu da će sve to kratko trajati, i da je sam cilj vredan straha koji pro-življavaju.

            Stvari se objašnjavaju na raznolike načine, i naučno i mitološki. Mitološki, Posejdon, bog mora, i njegovi postupci mogu biti razlog zašto je more nemirno. On je zbog nečega ljut, i to bi trebalo poš-tovati, jer je Posejdon žudeo za priznanjem. Prepre-deni Odisej ubio je njegovog sina kiklopa Polifema, zbunivši ga tako što mu je na pitanje: „Ko si ti?“, od-govorio „Niko“, te je sem Odiseja, Posejdon mrzeo i sve stanovnike njegovog ostrva, a valjda i one, koji nošeni Odisejevom slavom, hoće da ga posete. Svi bliski Posejdonu će reći da on ništa ne čini bez razloga, iz neke umišljene obesti. Ljutnja njegova je pravedna, te nemojte mnogo biti kivni na njega što se ponekad razbesni u svome moru kojim plovimo i za-gađujemo ga, a čak mu ni žrtve ne prinosimo.

            Siroti Posejdon nije umeo ni ženu da pri-vuče! Sve se gnušaju njega tako stastitog, muževnog i jakog. Čak ni vodena božanstva nisu se osećala dobro u njegovim morskim dubinama, koje on voli više od svake žene, više od Nužde same i samoga sebe. Te-tida, Ahilova majka, nije ni htela da čuje za njega, a tek uz ubeđivanje mudrog Delfina pristala jeAmfri-tita da se uda za Posejdona.

            Brojniji su oni koji ga kude. Goropadan je, kažu oni, taj gospodar mora, koji nikada i nije pristao na podelu vlasti posle Kronove smrti, kada je njemu pri-palo more, Zevsu nebu, a Hadu podzemlje. Jednaki su po veličanstvu, a prvi po vlasti je Zevs. Tu vlast mu Posejdon ugrožava na razne načine i stalno: žudi za zemljom, opravdavajući se time da svaka voda žudi za zemljom, kao da on, njen gospodar, nije u stanju da raz-obručenu vodu zauzda. Nikoga se on niti plašiniti stidi.

            Sukobivši se sa boginjom mudrosti Atinom, oko Atike, udružio je sve bogove da glasaju protiv Atine, čemu su se suprotstavile sve boginje i njegov brat Zevs koji je glasao za ćerku. Kopromis! Odlučeno je da Atina, a ne Posejdon ima pravo na Atiku, ali je zato, da bi se udovoljilo Posejdonu, svim ženama uzeto pravo glasa u Atini, a sinovi nisu više smeli da nose imena svojih majki, kako je do tada bilo. Posejdon nikada nije bio tako gnevan, mesecima niko nije mogao da isplovi, a mornari su mu s razumeva-njem govorili: „Znamo, kako samo mrziš kopromise, ti moćni kralju morskih dubina, gospodaru promen-ljivog, besni ljubavniče i ljuti protivniče što pra-štati ne znaš!“

VP, ID

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: