детаљ слике: KrkArt

Весна Пешић    Ирина Деретић

ИТАКЕ

Други део

ТРОШНИ ХОТЕЛ, ТРОШНИ ЉУДИ,

ПУТОВАЊЕ ПРЕТИ ДА СЕ ПРЕТВОРИ У ХОРОР

 

Оне вуку своје ствари или ствари вуку њих... Једна улица, друга, пета, градски превоз је обустав-љен, таксија ни на видику, све је блокирано. Некако се докопају трга Омонија и на сву срећу, сазнају да је хотел који су резервисале још у Београду врлу близу. Мора се признати да је на њихово опредељење за тај хотел утицала његова екстремно ниска цена прено-ћишта, тако да већ унапред нису очекивале никакав луксуз. Можда им се баш због тога, мирна улица, са дрворедима, у којој се налазио и у чији су горњи део управо ступиле посрћући под теретом багажа, чинила веома лепом. Али... нешто мало ниже, улица је по-примала све другачији изглед, била је све прљавија, зграде у њој су са сваким следећим ћошком биле све ружније... Од дрвореда више није било ни трага...

Ипак, две другарице, сапутнице, настављају даље. Није лако стићи до Итаке. Потребно је да пре-спавају једну ноћ у Атини јер сутра имају превоз до луке одакле ће даље бродом. У овом тренутку нај-важније је под хитно одложити сав овај терет који носе кроз пола града и улетети у купатило.

Ирина, издишући под теретом пртљага, за-уставља се нагло пред једном зградом и каже:

 

- Е то је наш хотел, коначно.

Весна гледа, али од тог погледа обузима је блага језа. Зграда изгледа као неми сведок НАТО бом-бардовања, пред њом су неке распарене столице и столови за којима седе људи, подсећа на кафић али није, много је неуредно и као да је цео призор из неке сасвим друге географске ширине пребачен у центар Атине. Публика која седи за тим столовима, озарена погледом на њих две укопане пред улазом у хотел, такође није овдашња. То су тамнопута лица дошљака на европски континент у потрази за бољим условима живота, али очито и незаконитим начинима да се до њега дође. Све обавија тамна ноћ која се све више спушта над градом и не обећава добродошлицу.

У дилеми која им кратко пролази кроз свест да ли да се у тај хотел ипак уђе или не, коначну улогу од-играо је пртљаг који више нису могле да вуку са собом и умор који су осећале већ на сваком следећем ко-раку. Праг који прекорачите једном улазећи у неки други простор представља судбински корак на оно што вас очекује без обзира да ли сте на то спремни или не.

Рецепција је мала, склепана на брзину од јед-ног дрвеног пулта иза кога је раф у који се одлажу кључеви од соба. Рецепционар, онижи и видно нерво-зан средовечни човек, отресито им тражи пасоше које помно листа. Захтева од њих да чекају док се соба опреми. Док Ирина, ослоњена преко пулта покушава да од њега добије потребне информације за њихов сутрашњи полазак аутобуса до луке, Весну обавија за-дах плесни и полураспада.Она сада добро уочава те расклиматане степенице низ које се спуштају сумњиви типови, види како се интерес због њиховог присуства у хотелу, напољу, у назови кафићу, све више расплам-сава до те мере да многе главе сада већ знатижељно провирују унутра у намери да прате развој догађаја. Рецепционару све више титрају жиле на врату у по-кушају да Ирини објасни како се евентуално сутра ују-тру долази до аутобуса.Он сад већ виче на њу иско-лачених очију, док се Весни примиче старија жена, вероватно спремачица, забринуто их гледајући, полу-гласно пита, да ли су Рускиње? Ето спремачице која натуца искварени руски!Оно што је алармантно, ме-ђутим, јесте то што је и она видно забринута због њиховог појављивања, и као да покушава да их на то упозори или јој је само жао. И док Ирина и даље у општој какофонији покушава да сазна информације од рецепционара, Весну у том тренутку заокупља само мисао да сазна нешто о њему. Она полушапатом, на такође натуцајућем руском, пита спремачицу:

 

- Одакле је он?

- Он је Албанац са дужим стажом у Грчкој – одговара ова.

 

Уто улази Арапин замућених очију, вероватно под утицајем неких опијата.И он хоће да помогне, угурава се између Ирине и Весне, говори неки ужасни енглески помешан са понеком француском речи, при-ча бесмислице ословаљавајући их са „сестро“. Весна све жустрије баца поглед на назови кафић испред самог хотела у коме се већ окупило добро друштво остарелих дама ноћи, макроа, дилера, наркомана, азиланата, који сви у заједничкој знатижељи само што нису провалили унутра да и сами узму учешћа у до-гађају који се не дешава сваког дана, барем када је о овако неочекиваним гошћама реч.

Потребно је под хитно се извући из ове ситу-ације која прети да се заврши правом катастрофом. Под изговором да хоће да погледају собу коју су им наменили а заправо да добију у времену и спасу се из овог ужаса, Весна и Ирина улазе у лифт и возе се до трећег спрата, до собе у чију кључаоницу није ни по-требно стављати кључ који су им на рецепцији дали, јер се она отварају сама од себе. Соба је у складу са читавим овим хотелом страве, расклиматани брачни лежај на који је на брзину бачен сумњиви чаршав, ус-тајали мирис ваздуха данима непроветреног простора без осветљења, купатило без туша... Како је мало по-требно да се нађете у тоталном безнађу.

О идејама које вам том приликом пролазе кроз главу боље и да се не говори. Од отмице, силовања, трговине белим робљем, трговине људским орга-нима... некако најприхватљивија је она да само будете опљачкани и ништа више.

Ипак, човек се не предаје тако лако. Жена још мање. Последњом снагом, њих две поново улазе у лифт који се заноси тамо-вамо, силазе у приземље и унезвереном рецепционару саопштавају да им соба не одговара. Шта се то догодило у њему да им је без речи противљења вратио њихове пасоше и пустио их да изађу на слободу? Психолошки тренутак разоткри-вања лоших намера био је на њиховој страни и оне су се поново нашле на улици са свим оним пртљагом који сада више и није био такав терет.

Али наћи се на улици није значило и ослобо-дити се претходног догађаја, јер догађаји произлазе једни из других. На улици је за њима пошла хорда из назови кафеа којој се прикључио и огромни транс-вестит чија је појава ледила крв. Хорор из хотела се настављао. Ирина, коју су двојица опколила, повикала је:

 

- Отимају ми ташну!!!

- Ударај где стигнеш, из све снаге, не заустављај се – вриштала је Весна – морамо се докопати краја улице!!!

 

Уз општи метеж, вриску, ударање, две жене које више нису мариле ни за шта друго осим да се нађу на крају те улице, отераше и последњу приказу.

Тек ступањем на трг Омониjа био је прекорачен праг који их је у тај хорор увукао.

 

- Једино што сада желим је да попијем једну кафу и запалим цигарету. А онда ћу почети да се тресем – рече Весна.

- Ја ћу нам за то време наћи нови хотел, знам један врло пристојан овде, у следећој улици, била сам у њему прошлог лета – рече Ирина и одскакута у том правцу.

В.П.

АТИНСКА СКИЦА

           

            Путници се не плаше догађаја, изненадних пре-окрета и чудних људи. На путовања се иде како бисмо упознали друге, искусили њихове обичаје и нарави, а најпосле се вратили себи, сазнавши сопствене светле и мрачне пориве и опробавши властиту способност сналажења у другачијем. Нема путовања без пре-прека, ствари које вас одвлаче од циља. Али то не треба да обесхрабри путника. Од ових немани путе-шествија спашен је једино туриста. Он све обилази и фотографише, задржава се свуда само кратко, гоњен жељом да ништа не пропусти. У масама људи слич-них себи, које обично воде полуобразовани водичи, туриста опседа топ хајлајт места. А када се врати кући, показује пријатељима фотографије као да треба њих, па чак и себе, да увери како је он у свим тим гра-довима доиста и био.

            После немилих прикљученија у трошном „хо-телу“, Ирина се присетила гостољубиве и срдачне Албанке која је водила пријатан пансион. Није га мо-гла наћи, као да је у земљу пропао, па су се напокон Весна и Ирина сместиле у хотел, чија се адреса није налазила на интернету, провериле су време поласка аутобуса и кренуле у шетњу.

            Атина је Иринин град. У њему је често. Воли га. Тај град је лавиринт, променљив је и постојан у исто време. То је град цркава, остатака грчких и римских грађевина. То је брдовит град, бучан и занимљив, бео и раскошан.

            Кад год је у Атини, Ирина воли да оде до Мона-стиракија. И тада јој поглед иде од мале цркве посве-ћене Светом апостолу Филипу, полако се зауставља на бившој џамији, хоризонтално лута по бујици људи, живих и земљаних, гласних и покретних, људи који страствено воле, мрзе и радују се животу, и полако лута по мноштву кафана, радњи и евентуално се за-држи на Хадријановој библиотеци. С главом уназад и очима усмереним према горе, види се на једном брду Акропољ као да је изван свега, потпуно независан од бујице доле, оних који желе да га виде и обиђу, премда даје смисао граду. Од цркве, према бившој џамији, преко Хадријанове библиотеке све до мито-лошког Акропоља, једним погледом ухватиш језгро овог града, или једно од његових средишта.

 

- Пролазимо – казала је Ирина Весни - улицама којима сам толико често ходала да су се изли-зале у мом сећању. Сада ћу ти показати хотел Плака, на уласку у истоимени атински кварт, на углу улице Митрополеос и Капникареас, где сам живела када сам добила Оназисову сти-пендију. На том углу налази се малена црква, из које ме је јутарње појање смиривало.

- Добила си Оназисову стипендију?

- Да, управо њу. Неко ми је рекао да је Оназис потомак Грка које су Турци протерали из Смир-не, древног грчког града, у којем данас нема ниједног Грка. Пожелела сам да живим управо у близини Хадријанове библиотеке и жеља ми се остварила – уздахнула је Ирина, и наставила: - Радила сам у библиотекама на Колонакију и на Филозофском факултету, у кварту Зографу. Најчешће ми се поглед заустављао на људима са брковима, који су кафу лагано испијали по цео дан, док сам ја увек негде јурила. А када сам се враћала у хотел, који ми је тада био кућа, ти исти људи, у истом положају, за истим столовима, мирно су посматрали свет. Живели су мудрије од мене.

- Само си радила. То ми личи на тебе – уз-вратила је Весна.

- Не, нисам, дружила сам се са дивним људима. То су била дружења са смислом, а живот лак, готово лебдећи. Смех, разговори, скоро непре-кинуто осећање среће што живиш и истражу-јеш. Предавања као да глумиш на позорници, а не као да преносиш знање. Радост да разумеш разговор на новогрчком и да можеш одгово-рити на неко добронамерно питање.

           

            Весна се сетила оближње атинске улице, у којој сада више нема трговине крзном, где је некада у из-логу стајала незамисливо скупа, прекрасна бунда. За-љубљени мушкарац, Фет, пилот без мане и страха обукао је у ту бунду своју љубав Весну. Ерос је затво-рен, не разумеју га они који су ван њега, а понекад ни они који су у њему.

 

 И.Д.

АСТАКОС – ПРЕДВОРЈЕ ИТАКЕ

 

Током летње сезоне постоји неколико лука ода-кле се са копна може стићи у Одисејеву постојбину, али новембар је месец и ако сте се тамо упутили из Атине, најбоље је да то буде из Астакоса који у овом случају постаје предворје Итаке.

Будући да је током зимских месеци ово мини-јатурно приморско место једина веза острва са коп-ном, на обали Астакоса, где једном дневно пристаје брод за Итаку, може се наслутити свакодневица острв-љана. Са брода и на брод се пре свега истоварује пошта и све оне неопходне намирнице и ствари, од прозора за кућу која се гради, фрижидера или веш машине који се на острву не могу купити. И тих пола сата, четрдесетак минута утовара и истовара робе, уласка и изласка путника, представља својеврсну малу гужву која као да нарушава вековну летаргију у коју је Астакос утонуо.

Пошто је Весну и Ирину аутобус из Атине у Астакос довезао већ у један поподне, а брод за Итаку кретао тек за пет сати, имале су довољно времена да осмотре како протичу сати у месту које можете пре-летети једним јединим погледом.

Оне седе у једном од неколико ресторана на-низаних један до другог на самој обали. Пред њима се простире спој неба и мора, својеврсни еротски миксис како би то стари Грци рекли. Температура је идеална, 20 степени, сунчано. Весна испија свој први узо од сту-пања на грчко тле, обе пију кафу. Грчку, разуме се, мада, истини за вољу, и нема много разлике између грчке и српске кафе. Разлика је можда само у томе што је грчка светлија, што значи да су зрнца кафе мање печена, али укус је исти. Постоји још једна исто-ветност: и у Грчкој и у Србији ће се наљутити ако кафу коју наручујете назовете турском. У Грчкој је то грчка, а у Србији српска кафа, тек да се зна. Ех, Грци и Срби, имате ви подоста истих особина.

Сати на обали протичу лењо, кад примећују да нису једине путнице за Итаку. Тик уз њих, прво у јед-ном, а потом у другом ресторану где су се преместиле да ручају, прати их човек северњачког изгледа, у папу-чама и са повећим ранцем који некако увек смешта на пролазу да се људи о њега саплићу. Прави се да чита неку књигу, јер га је страх да комуницира са себи страним светом. Баца повремено погледе преко књиге која му је нека врста склоништа од непознатог света и неизвесног путовања. Тај човек, северњачког изгледа, колеба се између два супротна осећања: да ступи у контакт с неким и страха да то чини који га је вукао назад, ка себи...

Нешто касније, пред полазак брода, појављује се ту и млада жена са двоје мале деце. То су мали Итачани, који се враћају на своје острво пошто су били у великом свету. Велики свет је у том добу живота, поготову ако живите на острву, све оно што је ван до-машаја вашег дома и дворишта. Деца се држе за руке, а на њиховим ногама светлуцају патикице марке најк, вероватно тековина са овог путовања коју ће са поно-сом показивати својим вршњацима када се врате кући. Деца су мирна, имају неку озбиљност одраслих која је вероватно одлика острвске деце, у потпуној супротности са разузданом децом великих градова.

            Вожња бродом од Астакоса до Итаке траје три сата. Сати се вуку споро, споро, а вожња је постала неподношљива. Брод се нагиње час лево час десно, нестабилно плови, док морe као да хоће да згњечи невелики брод и путнике у њему. Страх је на лицима неких путника, поготову оних који први пут уплов-љавају у Итаку. Туриста са севера је чак заборавио како треба да чита књигу, и разрогачених очију је пи-љио у једну тачку, једину постојаност брода који се љуља. Као да је помислио: „Нећемо се ваљда наћи у дубинама Јонског мора“. Озбиљни Итачани су били опуштенији, али њихова лица су мало тога показивала. Већ на броду су Весна и Ирина почеле да препознају Итачане и издвајају од других. Када бисте их питале по чему, оне не би са сигурношћу могле да кажу: можда озбиљност, дар за посматрање, проницљивост у запа-жању.

            Премда се вода бесно игра са бродом за Итаку, Ирина изађе на палубу да попуши цигарету и осмотри шта се догађа. Не може да се хода, а камоли пуши. Не види баш ништа. Црно небо се спојило са црним мо-рем, те се ништа није разазнавало, сем беле пене на-стале ударом огромних таласа о посустали брод. Итаке ни на видику. Сети се Одисејевог пута до родне Итаке дрвеним бродом, што га је море здробило те се оне-свешћен пробудио у Форкиновој луци. Име се проме-нило, а овај брод није више од дрвета.Све је остало исто. Пловидба не даје ни тренутак смирења. Платон је замислио пакао као непрекинути вртлог. Вртложна вожња показала је путницима да она и јесте нека врста пакла, остављајући им ипак наду да ће све то кратко трајати, и да је сам циљ вредан страха који про-живљавају.

            Ствари се објашњавају на разнолике начине, и научно и митолошки. Митолошки, Посејдон, бог мора, и његови поступци могу бити разлог зашто је море немирно. Он је због нечега љут, и то би требало пош-товати, јер је Посејдон жудео за признањем. Препре-дени Одисеј убио је његовог сина киклопа Полифема, збунивши га тако што му је на питање: „Ко си ти?“, од-говорио „Нико“, те је сем Одисеја, Посејдон мрзео и све становнике његовог острва, а ваљда и оне, који ношени Одисејевом славом, хоће да га посете. Сви блиски Посејдону ће рећи да он ништа не чини без разлога, из неке умишљене обести. Љутња његова је праведна, те немојте много бити кивни на њега што се понекад разбесни у своме мору којим пловимо и за-гађујемо га, а чак му ни жртве не приносимо.

            Сироти Посејдон није умео ни жену да при-вуче! Све се гнушају њега тако стаститог, мужевног и јаког. Чак ни водена божанства нису се осећала добро у његовим морским дубинама, које он воли више од сваке жене, више од Нужде саме и самога себе. Те-тида, Ахилова мајка, није ни хтела да чује за њега, а тек уз убеђивање мудрог Делфина пристала јеАмфри-тита да се уда за Посејдона.

            Бројнији су они који га куде. Горопадан је, кажу они, тај господар мора, који никада и није пристао на поделу власти после Кронове смрти, када је њему при-пало море, Зевсу небу, а Хаду подземље. Једнаки су по величанству, а први по власти је Зевс. Ту власт му Посејдон угрожава на разне начине и стално: жуди за земљом, оправдавајући се тиме да свака вода жуди за земљом, као да он, њен господар, није у стању да раз-обручену воду заузда. Никога се он нити плашинити стиди.

            Сукобивши се са богињом мудрости Атином, око Атике, удружио је све богове да гласају против Атине, чему су се супротставиле све богиње и његов брат Зевс који је гласао за ћерку. Копромис! Одлучено је да Атина, а не Посејдон има право на Атику, али је зато, да би се удовољило Посејдону, свим женама узето право гласа у Атини, а синови нису више смели да носе имена својих мајки, како је до тада било. Посејдон никада није био тако гневан, месецима нико није могао да исплови, а морнари су му с разумева-њем говорили: „Знамо, како само мрзиш копрoмисе, ти моћни краљу морских дубина, господару промен-љивог, бесни љубавниче и љути противниче што пра-штати не знаш!“

ВП, ИД

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: