GENIJALNI ODJECI DUHA

 

Mićo Savanović: Tren bez senke, Prometej, Novi Sad, 2021.

                                                  

Msr Milica Milenković 

Ako je trenom senke autor definisao onaj trenutak u kome čovek „pomisli da je i sam svemoguć,/ nedodirljiv i večan“ i stoga Boga „ne ostavlja na miru“, onda je Tren bez senke direktno suprotan ovome, to je onaj trenutak kada čovek ne misli da je svemoguć, nedodirljiv i večan, kada Boga ostavlja na miru ne gordeći se i ne poistovećujući se sa njim – dakle, to je onaj tren lične svetlosti oslobođene bilo kakve tame ili mraka, tren potpune prisutnosti u kojem i iz kojeg stvara Mićo Savanović darujući čitaoce filozofskim maksimama i sentencama genijalno usmerenim na zapisanu misao kao jedinu moguću istinu.

Cogito, ergo sum – velika Dekartova sentenca najbolje će opisati autora ova knjige koji smatra da: „Život svakoga dana nudi tvrđave misli,/ koje najpre treba osvojiti ćutanjem.“, i onda se, oseća se to, spušta u tišinu, u apsolutno stanje duha izmeštenog iz svega oko sebe da bi konačno, u ćutnji i blagosti duše, izrekao: „Ko se oslanja na sebe misli srcem;/ ko misli srcem slobodan je.“

Sloboda mišljenja i govor imperativ su ove knjige. Oni se očitavaju iz etičkog i saznajnog nivoa dela, oni su inicirani stilskim figurama kojima su maksime oblikovane kao uzvišeni estetski fenomen do koga se teško dolazi, koji se teško prenosi na papir, koji nije dat svakoj ruci i svakom peru već samo velikima, bilo da su to pojedinci ili narodi: „Velike misli, anegdote, aforizmi i maksime/ veliki su dokazi da su veliki ljudi i narodi/ u stalnom dosluhu sa odjecima sveobuhvatnosti.“ A ti odjeci podjednako su i odjeci posebnog duha koji je kadar da komunicira sa nebom i onim što je iza njega. Otuda je cela ova knjiga mudrosti, ispisana u vidu stihova, što podseća na biblijske stihove, svojevrsna molitva, ako pod molitvom podrazumevamo razgovor sa Bogom –  i to u trenu bez senke, kada je čovek nemoćan, dodirljiv i prolazan, kada je spreman da u nekakvom monaškom saobraženju pristupi tajnama koje jedino Bog zna. Te tajne idejni su kodeks knjige Tren bez senke, one su direktno povezane sa temama o životu i smrti, nadi i veri, patnji i umetnosti, čoveku i Bogu... Gotovo je nemoguće nabrojati sve suštinski bitne stvari kojima je posvećena ova knjiga, jer njena mudrost ulazi u gotovo svaku poru čovekovog života i otuda progovara izuzetnim moćima koje ima jedino prava reč zapisana u pravom trenutku – trenutku svetlosti.

Genijalni duhovi uvek su bili i uvek će biti u dosluhu sa Tvorcem, mudrac koji ćuti zapravo odgovara na neko pitanje, umetnik je u stalnoj potrazi za mirom, a čitanje „je gledanje umom,/ prisluškivanje srcem/ i razabiranje karakterom“. Ispisujući navedenu misao o čitanju, Mićo Savanović pretpostavio je i čitaoca Trena bez senke, čitaoca koji mora biti na visini zadatka pripadanja rečima, bez granice i ograničenja, isto onako kako im i sam genijalni autor ove knjige pripada.

U informativnom dobu kada je brz protok informacija postao sastavni deo života, kada u tim istim informacijama ne nalazimo mudrost niti smisao onoga što je izgovoreno ili zapisano, knjiga Tren bez senke Mića Savanovića predstavlja odličan povod da se vratimo suštini čovekovog bića preko reči koja je alfa i omega svega, jer kao svedoči Biblija: „U početku beše reč. I reč beše u Boga. I Bog beše reč. /.../ Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo. /.../ U njoj beše život i život beše videlo ljudima.“ Pronalazeći iskonsku mudrost u ovoj knjizi koja izuzetnom snagom potvrđuje genijalne odjeke duha autora, smatramo da Tren bez senke predstavlja nemerljiv doprinos žanru maksima i sentenci u srpskoj i svetskoj književnosti.

Knjigu preporučuju recenzenti: Jovan Delić, Saša Radojčić, M. Milenković i Mirko Vuković. Autor je knjigu posvetio Novom Sadu, gradu večite mladosti koji je ove godine evropska prestonica kulture.

Za čitaoce našeg portala izdvajamo nekoliko maksima iz knjige:

 

PESNIK

 

Ko upadne u bunar jezika

ili se udavi,

ili nauči da hoda po vodi.

                         

 

BEZ O RUK – RUKE

 

Stvarno ima i takvih ruku

u koje se bolje prepustiti

nego u svoje sopstvene.        

 

 

SVETLOST SRCA

 

Koliko otvoriš srce,

toliko je svetlosti u njemu.

 

 

VELIKI UMETNIK

 

Tek kad žmuri, veliki umetnik gleda,

kad ćuti – priča,

kad odlazi – vraća se.

 

 

JEDINO SRCE

 

Jedino srce može da se daje

a da čovek ne ostane bez njega;

paradoks je to što ga tako

ima sve više.

 

 

SAVEST

 

Savest je korito reke,

dok mi tečemo, pravimo bujice

i tražimo put po okolnim brdima.

 

 

LjUBAV

 

Ljubav je svetlost

u tami potrebe.

 

 

FILOZOFIJA I NAUKA

 

Traženje je život duha

i to je filozofija,

nađeno je smrt duha,

i to je nauka.

 

 

ČOVEK I VERA

 

Čovek je sunčeva energija – sunčeva vatra –

srce osećanja i sećanja –

kad prestane da veruje,

počinje da se gasi.

 

 

ZNANjE I VERA

 

Kao što su elektroni, protoni i neutroni nevidljivi,

a ipak svekoliki život materije i energije,

tako je i Bog otac naš, iako nevidljiv,

energija života i svekolike snage vaseljene.

 

REČ

 

Reč je slika koja se čuje i zatvorenih očiju;

sve slike sveta su reči,

samo svakome govore drugu priču.

 

 

JEZIK

 

Jezik je savršen iskaz

iznutarnjeg otelotvorenja naroda

i iskonski identitet

njegove, sopstvene, istine.

 

 

REČ I MOLITVA

 

Molitva je bit reči, a reč bit bića

i samo sa te dve čiste biti

čovek može čovek biti.

 

 

UMETNOST

 

Umetnost je paralelan svet,

drugi, tajanstveni život sveta;

svet koji se ne vidi, ne čuje;

nedodirljiv a postoji,

nejačak a nosi,

nedokučiv kao i smisao života –

i, što nedokučiviji, to životodavniji.

 

KULTURA

 

Kultura je svakodnevni obred

u slavu istine, reda, rada,

posvećenosti i respekta.

 

 

PESMA I REČ

 

Pesma je rodila reči;

i ptice će jednoga dana progovoriti –

samo što nisu. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: