ГЕНИЈАЛНИ ОДЈЕЦИ ДУХА

 

Мићо Савановић: Трен без сенке, Прометеј, Нови Сад, 2021.

                                                  

Мср Милица Миленковић 

Ако је треном сенке аутор дефинисао онај тренутак у коме човек „помисли да је и сам свемогућ,/ недодирљив и вечан“ и стога Бога „не оставља на миру“, онда је Трен без сенке директно супротан овоме, то је онај тренутак када човек не мисли да је свемогућ, недодирљив и вечан, када Бога оставља на миру не гордећи се и не поистовећујући се са њим – дакле, то је онај трен личне светлости ослобођене било какве таме или мрака, трен потпуне присутности у којем и из којег ствара Мићо Савановић дарујући читаоце филозофским максимама и сентенцама генијално усмереним на записану мисао као једину могућу истину.

Cogito, ergo sum – велика Декартова сентенца најбоље ће описати аутора ова књиге који сматра да: „Живот свакога дана нуди тврђаве мисли,/ које најпре треба освојити ћутањем.“, и онда се, осећа се то, спушта у тишину, у апсолутно стање духа измештеног из свега око себе да би коначно, у ћутњи и благости душе, изрекао: „Ко се ослања на себе мисли срцем;/ ко мисли срцем слободан је.“

Слобода мишљења и говор императив су ове књиге. Они се очитавају из етичког и сазнајног нивоа дела, они су иницирани стилским фигурама којима су максиме обликоване као узвишени естетски феномен до кога се тешко долази, који се тешко преноси на папир, који није дат свакој руци и сваком перу већ само великима, било да су то појединци или народи: „Велике мисли, анегдоте, афоризми и максиме/ велики су докази да су велики људи и народи/ у сталном дослуху са одјецима свеобухватности.“ А ти одјеци подједнако су и одјеци посебног духа који је кадар да комуницира са небом и оним што је иза њега. Отуда је цела ова књига мудрости, исписана у виду стихова, што подсећа на библијске стихове, својеврсна молитва, ако под молитвом подразумевамо разговор са Богом –  и то у трену без сенке, када је човек немоћан, додирљив и пролазан, када је спреман да у некаквом монашком саображењу приступи тајнама које једино Бог зна. Те тајне идејни су кодекс књиге Трен без сенке, оне су директно повезане са темама о животу и смрти, нади и вери, патњи и уметности, човеку и Богу... Готово је немогуће набројати све суштински битне ствари којима је посвећена ова књига, јер њена мудрост улази у готово сваку пору човековог живота и отуда проговара изузетним моћима које има једино права реч записана у правом тренутку – тренутку светлости.

Генијални духови увек су били и увек ће бити у дослуху са Творцем, мудрац који ћути заправо одговара на неко питање, уметник је у сталној потрази за миром, а читање „је гледање умом,/ прислушкивање срцем/ и разабирање карактером“. Исписујући наведену мисао о читању, Мићо Савановић претпоставио је и читаоца Трена без сенке, читаоца који мора бити на висини задатка припадања речима, без границе и ограничења, исто онако како им и сам генијални аутор ове књиге припада.

У информативном добу када је брз проток информација постао саставни део живота, када у тим истим информацијама не налазимо мудрост нити смисао онога што је изговорено или записано, књига Трен без сенке Мића Савановића представља одличан повод да се вратимо суштини човековог бића преко речи која је алфа и омега свега, јер као сведочи Библија: „У почетку беше реч. И реч беше у Бога. И Бог беше реч. /.../ Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало. /.../ У њој беше живот и живот беше видело људима.“ Проналазећи исконску мудрост у овој књизи која изузетном снагом потврђује генијалне одјеке духа аутора, сматрамо да Трен без сенке представља немерљив допринос жанру максима и сентенци у српској и светској књижевности.

Књигу препоручују рецензенти: Јован Делић, Саша Радојчић, М. Миленковић и Мирко Вуковић. Аутор је књигу посветио Новом Саду, граду вечите младости који је ове године европска престоница културе.

За читаоце нашег портала издвајамо неколико максима из књиге:

 

ПЕСНИК

 

Ко упадне у бунар језика

или се удави,

или научи да хода по води.

                         

 

БЕЗ О РУК – РУКЕ

 

Стварно има и таквих руку

у које се боље препустити

него у своје сопствене.        

 

 

СВЕТЛОСТ СРЦА

 

Колико отвориш срце,

толико је светлости у њему.

 

 

ВЕЛИКИ УМЕТНИК

 

Тек кад жмури, велики уметник гледа,

кад ћути – прича,

кад одлази – враћа се.

 

 

ЈЕДИНО СРЦЕ

 

Једино срце може да се даје

а да човек не остане без њега;

парадокс је то што га тако

има све више.

 

 

САВЕСТ

 

Савест је корито реке,

док ми течемо, правимо бујице

и тражимо пут по околним брдима.

 

 

ЉУБАВ

 

Љубав је светлост

у тами потребе.

 

 

ФИЛОЗОФИЈА И НАУКА

 

Тражење је живот духа

и то је филозофија,

нађено је смрт духа,

и то је наука.

 

 

ЧОВЕК И ВЕРА

 

Човек је сунчева енергија – сунчева ватра –

срце осећања и сећања –

кад престане да верује,

почиње да се гаси.

 

 

ЗНАЊЕ И ВЕРА

 

Као што су електрони, протони и неутрони невидљиви,

а ипак свеколики живот материје и енергије,

тако је и Бог отац наш, иако невидљив,

енергија живота и свеколике снаге васељене.

 

РЕЧ

 

Реч је слика која се чује и затворених очију;

све слике света су речи,

само свакоме говоре другу причу.

 

 

ЈЕЗИК

 

Језик је савршен исказ

изнутарњег отелотворења народа

и исконски идентитет

његове, сопствене, истине.

 

 

РЕЧ И МОЛИТВА

 

Молитва је бит речи, а реч бит бића

и само са те две чисте бити

човек може човек бити.

 

 

УМЕТНОСТ

 

Уметност је паралелан свет,

други, тајанствени живот света;

свет који се не види, не чује;

недодирљив а постоји,

нејачак а носи,

недокучив као и смисао живота –

и, што недокучивији, то животодавнији.

 

КУЛТУРА

 

Култура је свакодневни обред

у славу истине, реда, рада,

посвећености и респекта.

 

 

ПЕСМА И РЕЧ

 

Песма је родила речи;

и птице ће једнога дана проговорити –

само што нису. 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: