Ako je razbuktali zanos
normalnom svetu – ljubav,
onda nisam normalna ja,
al molim te
poštedi me Bože
tajnih venčanja,
ispijnja otrova
mačeva, noževa
velikih ljubavi
odnosno tragedija.
Ne želim
dragana svoga
čekati
presamićana u grobu
ko Julija,
pa taman da bi mi
posle smrti
opevane od
najvećaih majstora
pera
pod balkon
stizala svita sveta,
od njene
brojnija.
I nek se smeje
tko god hoće
ali ja bih radije bila
sa nekim
razboritim,
mirnim čovekom
koji sadi voće,
no sa strasnim žutokljuncem
što ne vidi
dalje od svoga nosa,
pa zbog ludovanja hormona
i ne iskazanog besa,
svakog ko mu se
prepreči na putu
života lišava.
I nije mi sad
dok pišem pesmu
samo taj nesrećni Romeo
u glavi,
no se pitam
što toliki narod
veliča ludost,
što u ime ljubavi
smrt slavi?
I koga je đavola
taj nestrpljiv mladac
kupovao otrov
da ga onako
loše obavešten
kraj umrtvljene,
a žive dragane
ispija,
što nije kupio
sadnicu trešnje
ili smokve
da život uzgaja?
Ne, ne bih nikad
poželela ljubav
kao one ljubavi
iz đačkih lektira,
hoću jednog
miroljubivog
što ne brza,
dragog
i sabranog čoveka
koji se ne boji dodira,
koji iako možda sam
rimovati ne ume,
moje pesme razume
i oseća...
Pa zar bi to bila
mala ljubav
i mala sreća
da eto tako
sedimo
zajedno
na kraju proleća,
u hladu smokve
il trešnje,
i promatramo
igru leptira,
ili kap kiše
što se niz
peteljku
trešnje
sliva,
srca nam
prepuna mira
i milja,
on me i prstima
i pogledima
dira,
a ja uzvraćam
od pogleda njegova
sve življa
i življa
i življa...
