Ако је разбуктали занос
нормалном свету – љубав,
онда нисам нормална ја,
ал молим те
поштеди ме Боже
тајних венчања,
испијња отрова
мачева, ножева
великих љубави
односно трагедија.
Не желим
драгана свога
чекати
пресамићана у гробу
ко Јулија,
па таман да би ми
после смрти
опеване од
највећаих мајстора
пера
под балкон
стизала свита света,
од њене
бројнија.
И нек се смеје
тко год хоће
али ја бих радије била
са неким
разборитим,
мирним човеком
који сади воће,
но са страсним жутокљунцем
што не види
даље од свога носа,
па због лудовања хормона
и не исказаног беса,
сваког ко му се
препречи на путу
живота лишава.
И није ми сад
док пишем песму
само тај несрећни Ромео
у глави,
но се питам
што толики народ
велича лудост,
што у име љубави
смрт слави?
И кога је ђавола
тај нестрпљив младац
куповао отров
да га онако
лоше обавештен
крај умртвљене,
а живе драгане
испија,
што није купио
садницу трешње
или смокве
да живот узгаја?
Не, не бих никад
пожелела љубав
као оне љубави
из ђачких лектира,
хоћу једног
мирољубивог
што не брза,
драгог
и сабраног човека
који се не боји додира,
који иако можда сам
римовати не уме,
моје песме разуме
и осећа...
Па зар би то била
мала љубав
и мала срећа
да ето тако
седимо
заједно
на крају пролећа,
у хладу смокве
ил трешње,
и проматрамо
игру лептира,
или кап кише
што се низ
петељку
трешње
слива,
срца нам
препуна мира
и миља,
он ме и прстима
и погледима
дира,
а ја узвраћам
од погледа његова
све живља
и живља
и живља...
