ITAKE - Treći deo

VATI, PRVA MISAO

I NEMOJ NI DA SUMNjAŠ DRAGA SPOMENKA

 

Koja je to prva misao, prva svest o nepoznatom predelu kad prvi put zakoračite u njega? Možda ona koja će se zauvek urezati u pamćenje i pojaviti se uvek kada kasnije pomislimo na njega. Pojaviće se u konkretnom obrisu, u boji, mirisu... ili ćemo zapamtiti samo neko ime, neki znak kao obeležje.

Crnjanski u svojim „Hiperborejcima“ piše kako se u mladosti olako putuje. U neki predeo se dođe, on nam se dopadne i onda obećamo kako ćemo se sigurno vratiti. A ne vratimo se nikad. S druge strane, postoje putovanja bez ikakve namere. Jednostavno se nađete u mestu gde nikada niste imali nameru da dođete, ali ste, eto, ipak došli. U slučaju Itake, stvar stoji sasvim drugačije. Drugim rečima, ne možete putovati dok i sami ne postanete put.

Prvi doživljaj Vatija, tog ljupkog mesta u zagrljaju zaliva Jonskog mora, bio je u mrklu noć kada je more isuviše mirno i sa puta koji se sa uzvišice spuštao ka obali.Imalo je izgled sjajne, ravnomerno namreškane tkanine. Uskoro zasijaše i sijalice kao lampioni okačeni na nevidljive grane. Pošto je Vati brežuljkasto mestašce a kuće se izdaleka po noći ne vide, sticao se utisak da nekako lebdi u vazduhu i samo se povremeno spušta da oseti dušu mora.

Sve to sutradan, po danu, poprima drugačije obrise. Dok sa terase Telemahove kuće posmatrate panoramu Vatija, gustirajući prvu jutarnju kafu, vidite da je to sasvim konkretno mestašce, udobno, zaštićeno zalivima koji se nastavljajujedan na drugi, gotovo u nedogled da bi se baš ovde, za trenutak zaustavili.

Gotovo zapanjujuće deluje da se sa ove terase može sagledati gotovo čitava panorama Vatija, ako se uzme u obzir da odavde do obale vodi samo petnaestak stepenika i dve paralelne vijugave ulice koje se protežu kroz čitavo mesto. Turistički vodiči navode podatak da u Vatiju živi 12.000 stanovnika i da je najveće mesto na Itaki, najmanjem ostrvu jonskog arhipelaga. Tu, sasvim na dohvat ruke, crvene se krovovi kuća koje su, kada ih panoramski preletite pogledom, uglavnom boje senfa. Samo ponegde neka u prepoznatljivom beloplavom grčkom stilu. Iz gotovo svih dvorišta izviruju stabla narandži, limuna, maslina, nežnih cvetova, majčine dušice.

Vesna i Irina, već apsolutno odomaćene gostoprimstvom kuće Odisejevog sina koja im je stavljena na raspolaganje tokom čitavog boravka na Itaki, rasporediše svoju biblioteku pristiglu iz Beograda na terasi sa najlepšim pogledom na Vati. Homerova „Ilijada“i „Odiseja“, Darelova „Grčka ostrva“, Kavafijeve pesme... Nad svim tim, neumorno i s pažnjom, bdila je brojanica sa figurom Vinčanske boginje, dar Jelene Popović. Uostalom, ko je posle svega toga imao smelosti da tvrdi da Odisej nije postojao, kada Irina i Vesna još na polasku iz Beograda odlučiše da budu njegove kćeri!

U prilog tome, otprilike u isto vreme, na Telemahovoj terasi oglasi se znak za poruku sa mobilnog telefona. Spomenka: „Itaka je uvek puna iznenađenja i za Itaku treba biti Odisej ili makar Penelopa. Volim vas i neka vas Odisejeva mudrost prati.“

Nemoj ni da sumnjaš draga Spomenka.

 VP

 

TIFANI SE NIJE NI RODIO KADA JE

MARIJA ANTOANETA DORUČKOVALA KOLAČE

 

            Baškarite se čitavu noć ušuškani u posteljinu sa mirisom lavande, sa terase preletite pogledom na okolna brda i more... Nema sastanaka, obaveza, dogovora, nema ničega što vas može sprečiti da u Vatiju, u novembru, uživate u potpunosti.

 

- Od danas pa svih dana našeg boravka doručkujemo kolače. Dogovoreno?

- Dogovoreno.

 

Opremljene samo knjigom Kavafijevih pesama, cigaretama i karminom za usta, Irina i Vesna silaze petnaest stepenika od Telemahove kuće do prve vijugave ulice. Još jedna ulica i obala, na obali poslastičarnica, a u njoj – čitav panteon grčkih bogova ne bi poželeo lepšu gozbu mirisa i ukusa!

Hrskavi, prhki, sipki, neodoljivo ukusni, mirisni. Portokalopita, korice od narendane pomorandže, karidopita, pistaći, kourabiedes, orasi, karanfilić, diples, tanki listići testa preliveni medom, cimetom, lokumades, kokakia, kadaifi, melomakarona, alva... Bogati kremovi, slatki sirupi, prelivi od čokolade... I sve je tu, antička tradicija, uticaji okruženja.

Nije ni čudo što su se gozbe u staroj Grčkoj pretvarale u simposione uz prisustvo bogova. Ni bogovi kojima su pripisivane osobine ljudi, nisu odolevali da svoja čula zadovolje ovim raskošima. A vrhunac, kaže istorija, beše u vreme Perikla i Alkibijada, oličenja antičkog plejboja, rečeno savremenim rečnikom, kada majstori antičke gastronomije smisliše beskonačno mnogo vrsta slatkiša koji su potom uticali na imperiju Starog Rima i postali baza vizantijskom paslastičarstvu. Baklavi na primer, koju su u staroj Grčkoj zvali gastrin, u Vizantiji kopti, Turci su dali današnje ime, ali recept traje 2500 godina. Konačno, svojim osvajanjima Turci raširiše ovaj recept dalje po Evropi. Eto i jedne koristi od turskih osvajanja.

Na licu mesta, u poslastičarnici na obali Vatija, Irina i Vesna naučiše kako se pravi parfe od mastike koja ima specifičnu aromu, ali i to da je mastika ustvari smola mediteranskog četinara. A ljubazna prodavačica sa kojom se odmah sprijateljiše, jer ih je na to obavezivala zajednička ljubav prema poslasticama, ispriča zbog čega je badem drvo ljubavi i zašto se stavlja u najrafiniranije slatkiše. Naime, u drevno doba, princeza Philis zaljubljena u Ahamasa, trojanskog ratnika, svakog dana čekala je na obali ljubljenog da se vrati iz rata i od tuge umrla. Boginja ju je tada pretvorila u bademovo drvo. Kada se Ahamas vratio, umesto Philis na obali je zagrlio ovo stablo koje je od njegovog zagrljaja procvetalo. Od tada je badem drvo ljubavi.

Pošto su zadovoljile dnevnu potrebu za slatkišima, Irina i Vesna su izašle da na novembarskom suncu zapale cigaretu.

 

- Bogovski doručak. Ni prineti doručku kod Tifanija.

- Tifani, pa on se nije ni rodio kada je Marija Antoaneta svojim podanicima savetovala kolače umesto hleba!

- Ako je to ona uopšte savetovala...

- Svejedno! Naše doručke na Itaki nazvaćemo po njoj – doručak Marije Antoanete.

 VP

 

 

MALA VINČANSKA BOGINjA NA ITAKI

 

Na terasi Telemahove kuće mala Vinčanska boginja uredno je položena preko knjige „Grčka ostrva“ Lorensa Darela. Njeno prisustvo pogađa akord koji nastavlja da svedoči ono što se oseća u kostima – nije se oduvek živelo ovako. Jer, onoliko koliko seže zajedničko pamćenje, prve slike su slike Velike Boginje Majke, izvora života za koju je istovremeno vezana i sudbina budućnosti. Bog je najpre bila Boginja, božanstvena ženska snaga u harmoniji sa prirodnim tokom života, smrti i ponovnog rađanja.

Mala Vinčanska boginja putuje a zapravo se vraća na sva ona mesta na kojima je bila na početku svega, na prapočetku. Doneta na Itaku i položena preko knjige Lorensa Darela, ona ukazuje na novo razumevanje mitskih slika koje ističu cikličnu prirodu utelovljenu na svetoj ženskosti. Na dešifro-vanje hibridnih simboličkih struktura koje će omogućiti novu paradigmu za reviziju istorije.

 

VP

 

 

MERMERNA USTA GOVORE ILI HOMERSKA ŠAPUTANjA

 

            U samom centru Vatija, najvećeg gradića najmanjeg ostrva Jonskog arhipelaga, na obali mora je trg na kome su postavljena dva obeležja kako i dolikuje – jedan je Odisejev a drugi Homerov – dva lika koja su pronela slavu Itake nadaleko i naširoko. Odmah preko puta spomenika uzdiže se lepo zdanje Pomorskog muzeja, koje osvetljeno uvečeiz daleka podseća na antičku Akademiju. 

            Irina i Vesna fotografisaše oba spomenika, i Odiseja i Homera iz svih mogućih uglova, a onda, dok je Irina sortirala upravo načinjene fotografije u svom laptopu, Vesna priđe statui Homera.

Malo je zurila izvan vremena, ali obuzeta njime, jer ne postoji nikakva mera za to prohujalo prostranstvo koje ih deli. Šta bi moglo tu večnost ponovo da vrati u sadašnji trenutak, ovaj koji upravo prolazi, dok ona prislanja glavu uz tu mermernu statuu čiju istu takvu repliku ima u svojoj redakciji, u Beogradu. Momentom kada se sasvim prislonila uz Homerov kameni, hladni obraz, nekako spontano iz nje potekoše tihe reči:

 

- Homere, Omire… ili kako si se uistinu zvao? Legende te opisuju kao slepog pesnika koji svira liru i recituje stihove… Nemački analitičar Volf tvrdi da nikada nisi ni postojao. Meksički istraživač Salinas rekao mi je da je tvoje ime zapravo naziv za školu „Omerida“, sastavljača epske poezije… I zaista, nema podataka o epskom pesništvu pre tebe. Ali, posle tebe, ima ih, itekako – rapsodi su putovali od jednog do drugog polisa prenoseći pesme a, one koji su recitovali tvoje stihove nazivahu homeridima. Tvoj identitet i delo zaokupljaju ljude još od antičkih vremena. Aristotel smatrali su te uzorom epskog pesništva, a Eshil svoje drame nazva mrvicama sa tvoje trpeze…

 

Vesna, kojoj je ovaj razgovor sa Homerom očigledno prijao, prebaci svoju desnu ruku oko vrata mermerne statute i sasvim prisno, kao da se ne radi o statui već o nekom vrlo bliskom prijatelju, nastavi da mu šapuće:

 

- Da li veruješ Homere, Omire, da toliko zaokupljaš pažnju i danas, da su pre nekoliko dana, u obrazloženju na dodeli Nobelove nagrade za književnost Bobu Dilanu, poredili ovogodišnjeg dobitnika sa tobom. Rekoše da je Dilan stvorio novi poetski izraz u američkoj tradiciji kantautora, kao što si tiučinio pre 2000 godina u epskoj poeziji predviđenoj za dalja izvođenja… i tako bla, bla… A ti, Omire, nekako mi je draže da te tako zovem, stojiš tako ukopan, zuriš u more i nećeš da mi kažeš ko si?! I da li si uopšte?! Jer, reći ću ti, „Ilijada“ i „Odiseja“, dva speva koja ti se pripisuju, ne stigoše do nas u originalu, već u prepisima i obradama. I kako da znamo šta su sve potonji obrađivači dodali, promenili, izbacili u njima od onog originala koji si sačinio… ako si ih sačinio. Ako si uopšte postojao. Uostalom, kojim si jezikom govorio Omire, na kom si jeziku pisao? Neka istraživanja tvrde da je tvoj izvorni jezik bio pelaški, preteča grčkog i savremenik sa mikenskim b. Šta ti kažeš na sve to Omire?  

 

Izlomljena linija reči izbi iz tih mermernih usta da naruši njene tihe misli. Nije sanjala, Vesna je lepo videla, jer je bilo podne i sunčan dan, kako se mermerna usta statue pomeraju. I mada sa malim naporom, ali sasvim razgovetno, mogla je da čuje Homerove šapate:

 

- Svašta će se još pisati i govoriti, čućeš ti još mnogo toga. To je zato što ljudi ne primenjuju iskustvo određenog jezika. U jeziku je ključ.

 

Vesna još jače obgrli Homera i od tog stiska ruka ju je zabolela, jer je ipak grlila kamenu statuu. Krajičkom oka pogleda na Irinu da vidi da li je i ona svedok ovog neverovatnog prizora. Irina je, međutim, bila duboko utonula u svoj laptop i Vesna u strahu da ne poremeti čudo koje se događalo, sasvim se umiri i usmeri pogled na tanku površinu mora na kojoj nije bilo horizonta već samo neke primese modrog na razgraničenju neba i mora. Sve se nekako zajedno mešalo i spajalo kao večnost.

 

- Šta bi moglo ovu večnost ponovo da vrati u tok vremena? – prošaputa Vesna kraj Home-rovog uha.

- Izgubljeno sećanje, sećanje na prolazni dokaz postojanja vremena – odgovoriše usta od mermera.

- Ali ti govoriš tako da te ja sve razumem. Ja se sećam tog jezika. – reče Vesna.

- Naravno da se sećaš, to je tvoj jezik.

- Tako, dakle, uvek sam to i mislila ali je bilo potrebno da dođem ovde i da se uverim. Imam sijaset pitanja za tebe… što si tako škrt u odgovorima?

- Škrt – potvrdiše usta od mermera.

- Nisi mi odgovorio na ključno pitanje…

- Ne postoji ključno pitanje! – bila su kategorična usta od mermera.

 

Vesna pognu glavu još niže ka Homerovoj glavi i sasvim se okači na mermernu statuu. Dok joj je ruka sa otvorenim dlanom ležala preko njegovih grudi, osećala je hladnoću koja je izbijala iz spomenika i smešila se samoj sebi na pomisao da, ukrštajući znanja iz podsvesnog skladišta, ovog trenutka nije mogla da se seti baš ničega čime bi mogla da ga impresionira. Njegova rečenica je, međutim, iznenadi:

 

- Nisi me pitala da li sam ja možda Odisej, glavom i bradom?

- O, ti si, dakle, Odisej?! Pa da, ko bi inače bolje opisao sudbu Odiseja od njega samog!

- Nisam rekao da jesam, samo pretpostavljam da će i to biti jedna od pretpostavki…

 

Vesnina svest bila je pomalo rastrojena zbog ove dvostruke egzistencije i trudila se da se koncentriše na neku novu taktiku kako bi ovaj razgovor produžila.

 

- Ja ti Omire govorim ono što znam iz dosadašnjih istraživanja, koja dovode u pitanje tradicionalno mišljenje o tebi, a ti samo vrdaš. Znači da nešto kriješ.

- Nevažno, nevažno – zarežaše usta od mermera.

- Oho, ispada da je za tebe nevažno sve ono oko čega danas nauka lomi koplja! A nije nevažno da si u „Ilijadi“dao sliku „novog svetskog poretka“ koji se sastojao od mnoštva filozofskih i ekonomskih učenja koja su davale prednost patrijarhatu nad matrijarhatom, ako pretpostavimo da je u srcu Trojanskog rata zapravo bio sukob koji se kasnije proširio na vasceli poznati svet a koji je utvrdio neprijateljosvajač!

- Mmmmmmmmmmmmm – zamumlaše usta od mermera što Vesni dade samo dodatnu inspiraciju da nastavi:

- Kasnije si, u „Odiseji“, izložio glavnog junaka svim mogućim lutanjima, iskušenjima i opasnostima da bi ga konačno priveo u njegovu palatu, u potpunost doma i porodice, u materinski zagljaj zavičaja za kojim je sve vreme pokajnički vapio... Šta je to nego matrijarhat Omire?! 

 

Vesna kucnu prstom po hladnoj površini Homerovog kamenog obraza da zabašuri svoje novo-nastalo oklevanje da i dalje provodi vreme u društvu glasa koji je izlazio iz mermernih usta. Ona zavuče ruku u džep od jakne da izvadi cigaretu a onda je pušila i dalje grleći Homera. Konačno reče:

 

- Nema znači ključnog pitanja.

- Ključ je u jeziku – odgovoriše mermerna usta.

- To sam znala i bez tebe! – reče Vesna i odvoji se od postamenta na kome je bila postavljena Homerova statua od mermera.

 

„To više nema nikakve veze sa mnom“, pomisli Vesna i umota se u dugačku maramu sa slovima Vinčanskog pisma, onu koju joj je pred put poklonila Radojka Samardžija.

 

- Hajde da raspemo ova Vinčanska slova po ulicama Vatija! – reče Irini koja podignu glavu iz lap topa. – A onda idemo da iznajmimo auto i obiđemo ostrvo.

VP

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: