ИТАКЕ - Трећи део

ВАТИ, ПРВА МИСАО

И НЕМОЈ НИ ДА СУМЊАШ ДРАГА СПОМЕНКА

 

Која је то прва мисао, прва свест о непознатом пределу кад први пут закорачите у њега? Можда она која ће се заувек урезати у памћење и појавити се увек када касније помислимо на њега. Појавиће се у конкретном обрису, у боји, мирису... или ћемо запамтити само неко име, неки знак као обележје.

Црњански у својим „Хиперборејцима“ пише како се у младости олако путује. У неки предео се дође, он нам се допадне и онда обећамо како ћемо се сигурно вратити. А не вратимо се никад. С друге стране, постоје путовања без икакве намере. Једноставно се нађете у месту где никада нисте имали намеру да дођете, али сте, ето, ипак дошли. У случају Итаке, ствар стоји сасвим другачије. Другим речима, не можете путовати док и сами не постанете пут.

Први доживљај Ватија, тог љупког места у загрљају залива Јонског мора, био је у мрклу ноћ када је море исувише мирно и са пута који се са узвишице спуштао ка обали.Имало је изглед сјајне, равномерно намрешкане тканине. Ускоро засијаше и сијалице као лампиони окачени на невидљиве гране. Пошто је Вати брежуљкасто месташце а куће се издалека по ноћи не виде, стицао се утисак да некако лебди у ваздуху и само се повремено спушта да осети душу мора.

Све то сутрадан, по дану, поприма другачије обрисе. Док са терасе Телемахове куће посматрате панораму Ватија, густирајући прву јутарњу кафу, видите да је то сасвим конкретно месташце, удобно, заштићено заливима који се настављајуједан на други, готово у недоглед да би се баш овде, за тренутак зауставили.

Готово запањујуће делује да се са ове терасе може сагледати готово читава панорама Ватија, ако се узме у обзир да одавде до обале води само петнаестак степеника и две паралелне вијугаве улице које се протежу кроз читаво место. Туристички водичи наводе податак да у Ватију живи 12.000 становника и да је највеће место на Итаки, најмањем острву јонског архипелага. Ту, сасвим на дохват руке, црвене се кровови кућа које су, када их панорамски прелетите погледом, углавном боје сенфа. Само понегде нека у препознатљивом белоплавом грчком стилу. Из готово свих дворишта извирују стабла наранџи, лимуна, маслина, нежних цветова, мајчине душице.

Весна и Ирина, већ апсолутно одомаћене гостопримством куће Одисејевог сина која им је стављена на располагање током читавог боравка на Итаки, распоредише своју библиотеку пристиглу из Београда на тераси са најлепшим погледом на Вати. Хомерова „Илијада“и „Одисеја“, Дарелова „Грчка острва“, Кавафијеве песме... Над свим тим, неуморно и с пажњом, бдила је бројаница са фигуром Винчанске богиње, дар Јелене Поповић. Уосталом, ко је после свега тога имао смелости да тврди да Одисеј није постојао, када Ирина и Весна још на поласку из Београда одлучише да буду његове кћери!

У прилог томе, отприлике у исто време, на Телемаховој тераси огласи се знак за поруку са мобилног телефона. Споменка: „Итака је увек пуна изненађења и за Итаку треба бити Одисеј или макар Пенелопа. Волим вас и нека вас Одисејева мудрост прати.“

Немој ни да сумњаш драга Споменка.

 ВП

 

ТИФАНИ СЕ НИЈЕ НИ РОДИО КАДА ЈЕ

МАРИЈА АНТОАНЕТА ДОРУЧКОВАЛА КОЛАЧЕ

 

            Башкарите се читаву ноћ ушушкани у постељину са мирисом лаванде, са терасе прелетите погледом на околна брда и море... Нема састанака, обавеза, договора, нема ничега што вас може спречити да у Ватију, у новембру, уживате у потпуности.

 

- Од данас па свих дана нашег боравка доручкујемо колаче. Договорено?

- Договорено.

 

Опремљене само књигом Кавафијевих песама, цигаретама и кармином за уста, Ирина и Весна силазе петнаест степеника од Телемахове куће до прве вијугаве улице. Још једна улица и обала, на обали посластичарница, а у њој – читав пантеон грчких богова не би пожелео лепшу гозбу мириса и укуса!

Хрскави, прхки, сипки, неодољиво укусни, мирисни. Портокалопита, корице од нарендане поморанџе, каридопита, пистаћи, коурабиедес, ораси, каранфилић, диплес, танки листићи теста преливени медом, циметом, локумадес, кокакиа, кадаифи, меломакарона, алва... Богати кремови, слатки сирупи, преливи од чоколаде... И све је ту, античка традиција, утицаји окружења.

Није ни чудо што су се гозбе у старој Грчкој претварале у симпосионе уз присуство богова. Ни богови којима су приписиване особине људи, нису одолевали да своја чула задовоље овим раскошима. А врхунац, каже историја, беше у време Перикла и Алкибијада, оличења античког плејбоја, речено савременим речником, када мајстори античке гастрономије смислише бесконачно много врста слаткиша који су потом утицали на империју Старог Рима и постали база византијском пасластичарству. Баклави на пример, коју су у старој Грчкој звали гастрин, у Византији копти, Турци су дали данашње име, али рецепт траје 2500 година. Коначно, својим освајањима Турци раширише овај рецепт даље по Европи. Ето и једне користи од турских освајања.

На лицу места, у посластичарници на обали Ватија, Ирина и Весна научише како се прави парфе од мастике која има специфичну арому, али и то да је мастика уствари смола медитеранског четинара. А љубазна продавачица са којом се одмах спријатељише, јер их је на то обавезивала заједничка љубав према посластицама, исприча због чега је бадем дрво љубави и зашто се ставља у најрафинираније слаткише. Наиме, у древно доба, принцеза Пхилис заљубљена у Ахамаса, тројанског ратника, сваког дана чекала је на обали љубљеног да се врати из рата и од туге умрла. Богиња ју је тада претворила у бадемово дрво. Када се Ахамас вратио, уместо Пхилис на обали је загрлио ово стабло које је од његовог загрљаја процветало. Од тада је бадем дрво љубави.

Пошто су задовољиле дневну потребу за слаткишима, Ирина и Весна су изашле да на новембарском сунцу запале цигарету.

 

- Боговски доручак. Ни принети доручку код Тифанија.

- Тифани, па он се није ни родио када је Марија Антоанета својим поданицима саветовала колаче уместо хлеба!

- Ако је то она уопште саветовала...

- Свеједно! Наше доручке на Итаки назваћемо по њој – доручак Марије Антоанете.

 ВП

 

 

МАЛА ВИНЧАНСКА БОГИЊА НА ИТАКИ

 

На тераси Телемахове куће мала Винчанска богиња уредно је положена преко књиге „Грчка острва“ Лоренса Дарела. Њено присуство погађа акорд који наставља да сведочи оно што се осећа у костима – није се одувек живело овако. Јер, онолико колико сеже заједничко памћење, прве слике су слике Велике Богиње Мајке, извора живота за коју је истовремено везана и судбина будућности. Бог је најпре била Богиња, божанствена женска снага у хармонији са природним током живота, смрти и поновног рађања.

Мала Винчанска богиња путује а заправо се враћа на сва она места на којима је била на почетку свега, на прапочетку. Донета на Итаку и положена преко књиге Лоренса Дарела, она указује на ново разумевање митских слика које истичу цикличну природу утеловљену на светој женскости. На дешифро-вање хибридних симболичких структура које ће омогућити нову парадигму за ревизију историје.

 

ВП

 

 

МЕРМЕРНА УСТА ГОВОРЕ ИЛИ ХОМЕРСКА ШАПУТАЊА

 

            У самом центру Ватија, највећег градића најмањег острва Јонског архипелага, на обали мора је трг на коме су постављена два обележја како и доликује – један је Одисејев а други Хомеров – два лика која су пронела славу Итаке надалеко и нашироко. Одмах преко пута споменика уздиже се лепо здање Поморског музеја, које осветљено увечеиз далека подсећа на античку Академију. 

            Ирина и Весна фотографисаше оба споменика, и Одисеја и Хомера из свих могућих углова, а онда, док је Ирина сортирала управо начињене фотографије у свом лаптопу, Весна приђе статуи Хомера.

Мало је зурила изван времена, али обузета њиме, јер не постоји никаква мера за то прохујало пространство које их дели. Шта би могло ту вечност поново да врати у садашњи тренутак, овај који управо пролази, док она прислања главу уз ту мермерну статуу чију исту такву реплику има у својој редакцији, у Београду. Моментом када се сасвим прислонила уз Хомеров камени, хладни образ, некако спонтано из ње потекоше тихе речи:

 

- Хомере, Омире… или како си се уистину звао? Легенде те описују као слепог песника који свира лиру и рецитује стихове… Немачки аналитичар Волф тврди да никада ниси ни постојао. Мексички истраживач Салинас рекао ми је да је твоје име заправо назив за школу „Омерида“, састављача епске поезије… И заиста, нема података о епском песништву пре тебе. Али, после тебе, има их, итекако – рапсоди су путовали од једног до другог полиса преносећи песме а, оне који су рецитовали твоје стихове називаху хомеридима. Твој идентитет и дело заокупљају људе још од античких времена. Аристотел сматрали су те узором епског песништва, а Есхил своје драме назва мрвицама са твоје трпезе…

 

Весна, којој је овај разговор са Хомером очигледно пријао, пребаци своју десну руку око врата мермерне статуте и сасвим присно, као да се не ради о статуи већ о неком врло блиском пријатељу, настави да му шапуће:

 

- Да ли верујеш Хомере, Омире, да толико заокупљаш пажњу и данас, да су пре неколико дана, у образложењу на додели Нобелове награде за књижевност Бобу Дилану, поредили овогодишњег добитника са тобом. Рекоше да је Дилан створио нови поетски израз у америчкој традицији кантаутора, као што си тиучинио пре 2000 година у епској поезији предвиђеној за даља извођења… и тако бла, бла… А ти, Омире, некако ми је драже да те тако зовем, стојиш тако укопан, зуриш у море и нећеш да ми кажеш ко си?! И да ли си уопште?! Јер, рећи ћу ти, „Илијада“ и „Одисеја“, два спева која ти се приписују, не стигоше до нас у оригиналу, већ у преписима и обрадама. И како да знамо шта су све потоњи обрађивачи додали, променили, избацили у њима од оног оригинала који си сачинио… ако си их сачинио. Ако си уопште постојао. Уосталом, којим си језиком говорио Омире, на ком си језику писао? Нека истраживања тврде да је твој изворни језик био пелашки, претеча грчког и савременик са микенским б. Шта ти кажеш на све то Омире?  

 

Изломљена линија речи изби из тих мермерних уста да наруши њене тихе мисли. Није сањала, Весна је лепо видела, јер је било подне и сунчан дан, како се мермерна уста статуе померају. И мада са малим напором, али сасвим разговетно, могла је да чује Хомерове шапате:

 

- Свашта ће се још писати и говорити, чућеш ти још много тога. То је зато што људи не примењују искуство одређеног језика. У језику је кључ.

 

Весна још јаче обгрли Хомера и од тог стиска рука ју је заболела, јер је ипак грлила камену статуу. Крајичком ока погледа на Ирину да види да ли је и она сведок овог невероватног призора. Ирина је, међутим, била дубоко утонула у свој лаптоп и Весна у страху да не поремети чудо које се догађало, сасвим се умири и усмери поглед на танку површину мора на којој није било хоризонта већ само неке примесе модрог на разграничењу неба и мора. Све се некако заједно мешало и спајало као вечност.

 

- Шта би могло ову вечност поново да врати у ток времена? – прошапута Весна крај Хоме-ровог уха.

- Изгубљено сећање, сећање на пролазни доказ постојања времена – одговорише уста од мермера.

- Али ти говориш тако да те ја све разумем. Ја се сећам тог језика. – рече Весна.

- Наравно да се сећаш, то је твој језик.

- Тако, дакле, увек сам то и мислила али је било потребно да дођем овде и да се уверим. Имам сијасет питања за тебе… што си тако шкрт у одговорима?

- Шкрт – потврдише уста од мермера.

- Ниси ми одговорио на кључно питање…

- Не постоји кључно питање! – била су категорична уста од мермера.

 

Весна погну главу још ниже ка Хомеровој глави и сасвим се окачи на мермерну статуу. Док јој је рука са отвореним дланом лежала преко његових груди, осећала је хладноћу која је избијала из споменика и смешила се самој себи на помисао да, укрштајући знања из подсвесног складишта, овог тренутка није могла да се сети баш ничега чиме би могла да га импресионира. Његова реченица је, међутим, изненади:

 

- Ниси ме питала да ли сам ја можда Одисеј, главом и брадом?

- О, ти си, дакле, Одисеј?! Па да, ко би иначе боље описао судбу Одисеја од њега самог!

- Нисам рекао да јесам, само претпостављам да ће и то бити једна од претпоставки…

 

Веснина свест била је помало растројена због ове двоструке егзистенције и трудила се да се концентрише на неку нову тактику како би овај разговор продужила.

 

- Ја ти Омире говорим оно што знам из досадашњих истраживања, која доводе у питање традиционално мишљење о теби, а ти само врдаш. Значи да нешто кријеш.

- Неважно, неважно – зарежаше уста од мермера.

- Охо, испада да је за тебе неважно све оно око чега данас наука ломи копља! А није неважно да си у „Илијади“дао слику „новог светског поретка“ који се састојао од мноштва филозофских и економских учења која су давале предност патријархату над матријархатом, ако претпоставимо да је у срцу Тројанског рата заправо био сукоб који се касније проширио на васцели познати свет а који је утврдио непријатељосвајач!

- Ммммммммммммм – замумлаше уста од мермера што Весни даде само додатну инспирацију да настави:

- Касније си, у „Одисеји“, изложио главног јунака свим могућим лутањима, искушењима и опасностима да би га коначно привео у његову палату, у потпуност дома и породице, у матерински загљај завичаја за којим је све време покајнички вапио... Шта је то него матријархат Омире?! 

 

Весна куцну прстом по хладној површини Хомеровог каменог образа да забашури своје ново-настало оклевање да и даље проводи време у друштву гласа који је излазио из мермерних уста. Она завуче руку у џеп од јакне да извади цигарету а онда је пушила и даље грлећи Хомера. Коначно рече:

 

- Нема значи кључног питања.

- Кључ је у језику – одговорише мермерна уста.

- То сам знала и без тебе! – рече Весна и одвоји се од постамента на коме је била постављена Хомерова статуа од мермера.

 

„То више нема никакве везе са мном“, помисли Весна и умота се у дугачку мараму са словима Винчанског писма, ону коју јој је пред пут поклонила Радојка Самарџија.

 

- Хајде да распемо ова Винчанска слова по улицама Ватија! – рече Ирини која подигну главу из лап топа. – А онда идемо да изнајмимо ауто и обиђемо острво.

ВП

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: