U SUSRET ROMANTIZMU XXI VEKA
Artur Rembo ( 1854 – 1891 - 2019 )
165 godina od rođenja Remboa
I
Kami je pisao o Rembou kao o pesniku koji je bio „ pesnik pobune samo u svom delu „. I mnogi drugi estetičari i filozofi smatraju Remboa pesnikom pobune. Kami ga je imenovao i kao najvećeg pesnika pobune, i u svojim tekstovima o Rembou, je zastupao ideje estetike, po kojima je delo jedino merodavno za vrednovanje pesnika. U Kamijevim tekstovima vidi se i oslonac na Kantovu teoriju o daru, tj. genijalnosti, koja je kako mnogi estetičari smatraju olako odbačena sredinom 50 – tih godina 20. veka. Tada su otvorena vrata za neviđene napade na umetnost u obliku delatnosti brojih netalenata i konceptualnih praktikanata.
Kantov doprinos estetici je i u tome što ukazuje na važnost pitanja šta umetnost nije i šta umetnost ne može nikako biti. Po Kantu za stvaranje umetnosti je potreban jedan i to najvažniji kvalitet koji umetnik treba da ima – prirodna nadarenost, i to nadarenost koja se dobija po „ milosti prirode „. Velike darovite umetnike odlikuje produktivnost, originalnost, neponovljivost.
Pobuna i veličina Remboa je u pisanju iz dubina svog bića, u slušanju svog autentičnog umetničkog glasa, ne povlađivanje ukusu, kanonu epohe, prizemnih nalogodavaca koji ne osećaju i ne razumeju umetnost. Zato što je pisao iz dubine svog bića, vanvremenski, Rembo je metafizički pesnik.
Posle Remboove pobune došla je prema mišljenju Kamija nadrealistička pobuna koja je „ apsolutna pobuna, totalna nepokornost, sabotaža uzeta kao zakon, humor i kult apsurda „ ( Kami, Eseji, ).
Ono što je Rembo doneo poeziji su njegove smele slike, nova rešenja koja odlikuju njegov pesnički jezik.
II
IZLAŽENjE IZ KANONA EPOHE
Životi Mocarta, Remboa i Pikasa bili su krajnje neobični. Svi nabrojani umetnici su se razlikovali od kanona produkcije umetnosti svog vremena, koji je podrazumevao prilagođavanje stvaralaštva raznim nalogodavcima, i poslodavcima. Tema, sadržaj, stil su prema mišljenju mnogih estetičara samo modni aspekti dela.
Jedinstvenost dela Remboa, Mocarta i Pikasa proizilazi iz jedinstvenosti i osobenosti njihovog talenta. Za svu trojicu umetnika je zajedničko slobodno umetničko stvaralaštvo.
Sasvim je osnovano govoriti o Mocartovoj pobuni, Pikasovoj pobuni, Remboovoj pobuni. Inovatorski modeli umetnosti poput Remboovih skreću etablirani kanon umetnosti ka novim tokovima ali priznanja za umetnike stižu često tek posle smrti.
Jedinka velikog dara i neobičnog dara često se nađe u vrtlogu neprilagođenosti svom vremenu. Jedinka osrednjeg talenta uglavnom teži ka privilegijama koje im za života obezbeđuju uvažavanje u društvu.
Rembo je napravio taj skok ka slobodi, a taj skok ( često ) donosi velike rizike. Ništa nije pogubnije po pravog umetnika nego podređivanje svoje umetničke osobenosti, umetničke fantazije socijalnom kanonu umetničke proizvodnje, utabanom kroz tradiciju i osiguranom kroz moć recepcije kritike i publike u skladu sa već viđenim. Umetnici koji fantaziraju i eksperimentišu moraju računati na otpore.
Uvek će postojati umetnici koji će nadići kanon umetnosti svoje sredine, svoje epohe. Naravno, ne znači da je sve što je originalno i umetnički vredno. Kant je upravo ukazao da postoje i originalne besmislice. Ipak bilo bi dobro da postoji više kritičara, novinara, istoričara umetnosti koji bi mogli da prepoznaju smele poduhvate umetnika.
U današnjem vremenu u 21. Veku, preplavljeni smo „ delima „ konceptualnih praktikanata, „ proizvodima „ koji nemaju snagu mašte i snagu imaginacije. Vreme koje je pred nama doneće nam sukob onih koji brane Kantovu teoriju o geniju, o daru ( i koji predviđaju Romantizam 21. Veka, samosvest darovitih ) sa onima koji na zgarištu postmoderne grupišu svoje teorije i navodne paradigme postmodernizma.