О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


У СУСРЕТ РОМАНТИЗМУ XXI ВЕКА

Санда Ристић Стојановић
детаљ слике: Guernica, painting of Pablo Picasso


У СУСРЕТ РОМАНТИЗМУ XXI  ВЕКА

Артур Рембо ( 1854 – 1891 -  2019 )

165 година од рођења Рембоа


I

Ками је писао о Рембоу као о песнику који је био „ песник побуне само у свом делу „. И многи други естетичари и филозофи сматрају Рембоа песником побуне. Ками га је именовао и као највећег песника побуне, и  у својим текстовима о Рембоу,  је заступао  идеје естетике, по којима је дело једино меродавно за вредновање песника. У Камијевим текстовима види се и ослонац на Кантову теорију о дару, тј. генијалности, која је како многи естетичари сматрају олако одбачена средином 50 – тих година 20. века. Тада су отворена врата за невиђене нападе на уметност у облику делатности бројих неталената и концептуалних практиканата.

Кантов допринос естетици је и у томе што указује на важност питања шта уметност није и шта уметност не може никако бити. По Канту за стварање уметности је потребан један и то најважнији квалитет који уметник треба да има – природна надареност, и то надареност која се добија по „ милости природе „. Велике даровите уметнике одликује продуктивност, оригиналност, непоновљивост.

Побуна и величина Рембоа је у писању из дубина свог бића, у слушању свог аутентичног  уметничког гласа, не повлађивање укусу, канону епохе, приземних налогодаваца који не осећају и не разумеју уметност. Зато што је писао из дубине свог бића, ванвременски, Рембо је метафизички песник.

После Рембоове побуне дошла је према мишљењу Камија надреалистичка побуна која је          „ апсолутна побуна, тотална непокорност, саботажа узета као закон, хумор и култ апсурда „          ( Ками, Есеји, ).

Оно што је Рембо донео поезији су његове смеле слике, нова решења која одликују његов песнички језик.


II

ИЗЛАЖЕЊЕ ИЗ КАНОНА ЕПОХЕ


Животи Моцарта, Рембоа и Пикаса били су крајње необични. Сви набројани уметници су се разликовали од канона продукције уметности свог времена, који је подразумевао прилагођавање стваралаштва разним налогодавцима, и послодавцима. Тема, садржај, стил су према мишљењу многих естетичара само модни аспекти дела.

Јединственост дела Рембоа, Моцарта и Пикаса произилази из јединствености и особености њиховог талента. За сву тројицу уметника је заједничко слободно уметничко стваралаштво.

Сасвим је основано говорити о Моцартовој побуни, Пикасовој побуни, Рембоовој побуни. Иноваторски модели уметности попут Рембоових скрећу етаблирани канон уметности ка новим токовима али признања за уметнике стижу често тек после смрти.

Јединка великог дара и необичног дара често се нађе у вртлогу неприлагођености свом времену. Јединка осредњег талента углавном тежи ка привилегијама које им за живота обезбеђују уважавање у друштву.

Рембо је направио тај скок ка слободи, а тај скок ( често ) доноси велике ризике. Ништа није погубније по правог уметника него подређивање своје уметничке особености, уметничке фантазије социјалном канону уметничке производње, утабаном кроз традицију и осигураном кроз моћ рецепције критике и публике у складу са већ виђеним. Уметници који фантазирају и експериментишу морају рачунати на отпоре.

Увек ће постојати уметници који ће надићи канон уметности своје средине, своје епохе. Наравно, не значи да је све што је оригинално и уметнички вредно. Кант је управо указао да постоје и оригиналне бесмислице. Ипак било би добро да постоји више критичара, новинара, историчара уметности који би могли да препознају смеле подухвате уметника.

У данашњем времену у 21. Веку, преплављени смо „ делима „ концептуалних практиканата,      „ производима „ који немају снагу маште и снагу имагинације. Време које је пред нама донеће нам сукоб  оних који бране Кантову теорију о генију, о дару ( и који предвиђају Романтизам 21. Века, самосвест даровитих ) са онима који на згаришту постмодерне групишу своје теорије и наводне парадигме постмодернизма.


ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"