детаљ слике: Guernica, painting of Pablo Picasso

У СУСРЕТ РОМАНТИЗМУ XXI  ВЕКА

Артур Рембо ( 1854 – 1891 -  2019 )

165 година од рођења Рембоа

I

Ками је писао о Рембоу као о песнику који је био „ песник побуне само у свом делу „. И многи други естетичари и филозофи сматрају Рембоа песником побуне. Ками га је именовао и као највећег песника побуне, и  у својим текстовима о Рембоу,  је заступао  идеје естетике, по којима је дело једино меродавно за вредновање песника. У Камијевим текстовима види се и ослонац на Кантову теорију о дару, тј. генијалности, која је како многи естетичари сматрају олако одбачена средином 50 – тих година 20. века. Тада су отворена врата за невиђене нападе на уметност у облику делатности бројих неталената и концептуалних практиканата.

Кантов допринос естетици је и у томе што указује на важност питања шта уметност није и шта уметност не може никако бити. По Канту за стварање уметности је потребан један и то најважнији квалитет који уметник треба да има – природна надареност, и то надареност која се добија по „ милости природе „. Велике даровите уметнике одликује продуктивност, оригиналност, непоновљивост.

Побуна и величина Рембоа је у писању из дубина свог бића, у слушању свог аутентичног  уметничког гласа, не повлађивање укусу, канону епохе, приземних налогодаваца који не осећају и не разумеју уметност. Зато што је писао из дубине свог бића, ванвременски, Рембо је метафизички песник.

После Рембоове побуне дошла је према мишљењу Камија надреалистичка побуна која је          „ апсолутна побуна, тотална непокорност, саботажа узета као закон, хумор и култ апсурда „          ( Ками, Есеји, ).

Оно што је Рембо донео поезији су његове смеле слике, нова решења која одликују његов песнички језик.

II

ИЗЛАЖЕЊЕ ИЗ КАНОНА ЕПОХЕ

Животи Моцарта, Рембоа и Пикаса били су крајње необични. Сви набројани уметници су се разликовали од канона продукције уметности свог времена, који је подразумевао прилагођавање стваралаштва разним налогодавцима, и послодавцима. Тема, садржај, стил су према мишљењу многих естетичара само модни аспекти дела.

Јединственост дела Рембоа, Моцарта и Пикаса произилази из јединствености и особености њиховог талента. За сву тројицу уметника је заједничко слободно уметничко стваралаштво.

Сасвим је основано говорити о Моцартовој побуни, Пикасовој побуни, Рембоовој побуни. Иноваторски модели уметности попут Рембоових скрећу етаблирани канон уметности ка новим токовима али признања за уметнике стижу често тек после смрти.

Јединка великог дара и необичног дара често се нађе у вртлогу неприлагођености свом времену. Јединка осредњег талента углавном тежи ка привилегијама које им за живота обезбеђују уважавање у друштву.

Рембо је направио тај скок ка слободи, а тај скок ( често ) доноси велике ризике. Ништа није погубније по правог уметника него подређивање своје уметничке особености, уметничке фантазије социјалном канону уметничке производње, утабаном кроз традицију и осигураном кроз моћ рецепције критике и публике у складу са већ виђеним. Уметници који фантазирају и експериментишу морају рачунати на отпоре.

Увек ће постојати уметници који ће надићи канон уметности своје средине, своје епохе. Наравно, не значи да је све што је оригинално и уметнички вредно. Кант је управо указао да постоје и оригиналне бесмислице. Ипак било би добро да постоји више критичара, новинара, историчара уметности који би могли да препознају смеле подухвате уметника.

У данашњем времену у 21. Веку, преплављени смо „ делима „ концептуалних практиканата,      „ производима „ који немају снагу маште и снагу имагинације. Време које је пред нама донеће нам сукоб  оних који бране Кантову теорију о генију, о дару ( и који предвиђају Романтизам 21. Века, самосвест даровитих ) са онима који на згаришту постмодерне групишу своје теорије и наводне парадигме постмодернизма.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: