VINČANSKO PISMO RASUTO PO BELIM ITAČKIM STEPENICAMA

 

            Irina i Vesna po belim itačkim stepenicama rasuše maramu na čijoj su ljubičastvenoj pozadini bila isrctana slova Vinčanskog pisma – belo, zlatno, srebrno, zagasitožuto... I gle, znakovi bez reči kao tiha poezija progovoriše da su razmene i pozajmice bile moguće jer razdaljina na bilo koji način nije smetala potonjim putnicima čiji je um pokušavao da uspostavi sistem pisane komunikacije.

Istorija Vinčanskog pisma, usmerena na komunikaciju oko Dunava, u geografskom okviru prepo-znatom kao „Stara Evropa“, otvorila je čudesne per-spektive ljudima daleke prošlosti koji su podsti-cali tehnike razmenjivanja, pozajmljivanja i pre-nosa. Znakovi ovog pisma nisu ugravirani na ugovore, oznake pripadnosti i trgovačke račune. Urezani su na statuama Boginje jer je ona bila sveta podrška. Na ovaj način, predmeti su se prenosili a sa njima i poruka božanskog porekla pisanja. To večno sećanje nije prenošeno radi profanih aktivnosti i Vinčansko pismo više je od trivijalanog sistema znakova. Najstarije u Evropi, upotrebljavalo se sa besko-načnim poštovanjem a različite pozajmice bile su derivati od beskrajno plemenitog sistema. Vinča, na obali reke Dunav, bila je ognjište njegovog osnivača.

Zašto poklon bogova završava u rukama trgovaca iz hrama? U rukama onih koji se postaviše za jedine kreatore jedine istorije u nepoznatom kosmosu. I kako budućim generacijama preneti ono što u vama pokušavaju da ućutkaju? Znaju to vizionari, pioniri, oni kojima je dobro poznato da nikada neće dostići obećanu zemlju. Njihov genije zna visinu njihove misli.

 V.P.

 

 

DVE ITAKE, ILI RAZGOVOR
SA KAVAFIJEM

 

            Od trga u centru Vatija vodi put uzbrdo. Tog jutra njime su krenule Vesna i Irina. Ređale su se mediteranske kuće veselih boja: ružičaste, belo-plave, kao na Kikladima, ali i one boje senfa, i sasvim bele, a sve one bile su okružene još zelenim rastinjem, iako je već jesen.

            Toplo je. Novembar a 20 stepeni. Ponesene suncem, toplotom dve prijateljice su recitovale Kavafijevu Itaku:

           

            „Kada se spremiš prema Itaki da pođeš,

            treba da zaželiš da putovanje bude dugo,

            pustolovina puno, puno saznanja.

            Lestrigonaca, zatim Kiklopa,

            razljućenog se Posejdona ne boj,

            na takve nikad nećeš naići

            dokle god ti je misao otmena,

            dokle god se fina osećanja

            dotiču tvoga duha, tvoga tela.

                       

            Lestrigonce, zatim Kiklope,

            Posejdona divljeg nećeš sresti

            ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš

            i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

 

           

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.

            I mnogo letnjih jutara da bude

            kada ćeš – s kojom li radosti, sa             zahvalnošću! –

            ući u luke, prvi put viđene,

            da zastaneš pred trgovinama feničkim

            i da se snabdeš prekrasnim stvarima:

            sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,

            i teškim mirisima svake vrste,

            koliko god više možeš raskošnih teških        mirisa;

            u egipatske gradove mnoge da pođeš,

            da učiš i da učiš od mudraca.

 

            A na umu uvek da ti Itaka bude.

            Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.

            Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

            Bolje neka godine mnoge traju

            i na ostrvo da već kao starac stigneš,

            obogaćen onim što si usput stekao,

            ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

 

            Itaka ti je dala divno putovanje.

            Da nema nje, ne bi ni pošao na put.

            Ali nema ništa više da ti dâ.

 

            Iako je nađeš siromašnu,

            Itaka te nije prevarila.

            Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,

            pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.“

            Vesna i Irina su se zaustavile kraj poslednje kuće na istočnoj strani Vatija. Ta napuštena kuća je mali hotel otvoren, verovatno, samo tokom leta. Nijedna od njih dve sada se ne može sa sigurnošću setiti kako je ona izgledala, ali je ostao urezan osećaj prisnosti sa tom kućom. U njenom dvorištu je bazen, po kojem je plovilo opalo jesenje lišće. Pored bazena, pod nastrešnicom, na poluoljuštenim drvenim policama stajale su knjige kao da ih je neko tu slučajno ostavio i kao da će se taj neko ubrzo vratiti.

            „Toliko mi je ovaj momenat blizak da jedva smem da ga bilo kome kažem, kako se ne bi u govoru iskvario, postao banalan i pretvorio se u nešto drugo, što nisam doživela“, razmišljala je Irina dok je posmatrala knjige na policama. I to ne bilo kakve. Primetila je izabrane pesme ranih grčkih liričara, Euripidovog Oresta, Platonovu Gozbu, ali i Kavafijevu zbirku pesama. Setila se kako je sa Knutom, svojim tadašnjim dečkom, Norvežaninom, tražila kuću Kavafija po Aleksandriji,tom bleštavo belom grčkom gradu. On za Kavafija nije ni znao, niti ga je zanimao, ali je bezpogovorno pratio Irinu. Stigli su kasno. Kavafijev spomenmuzej je bio zatvoren. Irina je bila u svom svetu, u mislima sa Kavafijem, ispred pesnikove zatvorene kuće. Ipak se našla na tome mestu, gde je Konstantin Kavafi živeo, kretao se, mislio, duboko patio, pevao elegične, otmene pesme i najposle, ispustio svoju jelinsku dušu. Mada te večeri u Aleksandriji nijednog prolaznika nisu zanimale Kavafijeve pesme, jedna je ličnost u mislima vodila razgovor sa njime. A to je dovoljno za svakoga od nas!

            A na Itaki, u dvorištu malog hotela, Irina je uzela knjigu belih korica sa Kavafijevom slikom. Gotovo da nije bila prašnjava. Kao da ju je neko ostavio na polici i krenuo putem kojim ga je poslala Kavafijeva pesma. Irina je počela da čita Kavafija prvi put na grčkom, upijala je slova koja se pretvaraju u reči, a one u određeni smisao. Kakvo je to ushićenje uhvatiti pesnika na delu, na njegovom maternjem jeziku, jer je samo tu on kod svoje kuće. Reči je prvo videla kao razdvojene, nerazumljive celine, a onda su one počele da se slažu i međusobno usaglašavaju na tačno određen način i tada je razumevanje otpočelo. Nije odmah pronašla njegovu „Itaku“. Približavajući se kraju zbirke, uplašila se da je nema. A kada ju je našla, iskočiše te grčke, pevljive i zaobljene reči:„Η Ιθάκη σ' έδωσε τ' ωραίο ταξείδι“.

            „Kakvo to divno putovanje daruje Itaka? Zašto nam je predodređeno da se na nju vratimo? Šta su te Itake što nam mnogo znače?“, pitala se Irina. „Suviše mi znači njegova „Itaka“ da bih je tumačila, da bih je uprljala nekom svojom mišlju. Ne bežim li ja sada od izazova?“, mislila je Irina, trudeći se ipak da tumači ili da u razgovoru sa Kavafijem promisli ono što nam kaže, da razvije tu mnogoznačnost Itake.

            „Vodio si nas, Konstantine, postepeno velikim zemljama antičkog sveta, kada je Istok bio sjajniji od Zapada, kada je Evropa bila samo azijska princeza, proveo si nas rečima kroz feničke trgovine sa zamamnim sedefom, koralom i slonovačom, u egipatske gradove, u koje su svi pametni Grci odlazili da uče drevne veštine i mudrosti.

            Čini se kako si rekao, Konstantine, da se na putovanje kreće prvo sa rasplinutom pažnjom koja se postepeno usredsređuje na nešto, pa se tek onda dublje doživljava i urezuje u svest, a to su tada tragovi kojima ćemo uvek putovati, ređajući jednu po jednu mentalnu sliku u glavi, potom sklapajući ih sve u nerazdeljivu organsku celinu.

            Kažeš li nam, Konstantine, da putovanje jeste ono što i čini naše živote vrednim življenja, ma kakvo putovanje bilo – misaono ili telesno? Da li je putovanje iskorak u nešto drugo i novo, čemu dopuštamo da nas izmeni? Katkada potpuno izmeni? Saznajući novo, i sami postajemo različiti u odnosu na to kakvi smo bili. Putovanja nas odvajaju od onog što unapred znamo, rutinski radimo i što smo, poput životinja, navikli da sledimo. Ona razbijaju te štapove u našim životima na koje tako volimo da se oslanjamo.

            Ne prekidaju li nam tako drsko nova saznanja i avanturama ispunjena putovanja unapred pripremljene okvire u kojima živimo? Upoznati taj drugi svet, učiti od njega, ali ne i stopiti se s njim. Postoji, Konstantine, ti nam to kažeš, uvek to naše mesto, ma kakvo da je, ubogo, kamenito, puno istorije i bola, koje nas čeka i koje nas nikada neće ostaviti. To je ona tačka u nama samima i izvan nas kojoj pripadamo, čak i kada mislimo da je ne želimo, zaslepljeni lepotama putovanja.

            Nije li putovanje naš život, a Itaka mesto povratka kada nam se život bliži kraju, i kada treba da saberemo svoja iskustva, te u miru baš u njoj počinemo. Nije li Itaka druga reč za kraj? I to ne za kraj kao prekid života, nego za kraj koji znači ispunjenje života?

            Tvoja „Itaka“ prati ovu našu Itaku, na kojoj smo sada, a bez tvoje „Itake“ za nas Itaka i ne bi bila Itaka.“

                                               

I.D.

 

KEJPTAUNAC NA ITAKI

 

            U ulici koja je vijugala odmah iza onog glavnog šetališta na obali, u Vatiju, bila je radnja iznad koje je stajao natpis: „Rentiranje automobila i mopeda“. Već su bezbroj puta dve prijateljice prošle pored nje, jer je bila nezaobilazna između Telemahove kuće i sada već ritualnog odlaska u poslastičarnicu na doručak, na kolače, koji nazvaše „doručak kod Marije Antoanete“. Problem je bio u tome što je prodavnica koja je iznajmljivala automobile svaki put bila zatvorena i sada, kada čudom videše njena otvorena vrata, obe se bespogovorno uputiše unutra.

 

- Kalimera – beše uobičajeni pozdrav ali se odmah zatim prelazilo na engleski. – Već smo pomislile da vi uopšte ne radite! – rekoše obe gotovo istovremeno.

           

Osim odgovora na njihov pozdrav, s druge strane je vladao tajac. Krupni lik u iznošenoj majici, bermudama i japankama gledao ih je bez reči, sedeći za povećim stolom punim papira. Dimio je debeli tompus i iz flaše otpijao dobre gutljaje Džim Bima.

 

-          Oho, evo jednog netipičnog Itačanina – reče Vesna na srpskom, a onda složi svoj umiljati lik: - Mi bismo da iznajmimo najjeftiniji auto na dan ili dva, možda baš ovaj ispred – i pokaza rukom na auto koji je bio parkiran ispred samog ulaza.

-          Htele bismo da obiđemo ostrvo – nadoveza se Irina.

 

Pozamašni se zavali unazad u svojoj kožnoj fotelji i mrzovoljno pogleda kroz prozor. Počeša se po glavi i povuče dim iz tompusa. Prošlo je još neko vreme dok nije procedio kao za sebe:

 

-          Biće kiše.

-          O, mislite, biće klizavo? – nastojala je Vesna da bude ljubazna.

 

Pozamašni nije ništa odgovorio. Umesto toga, on rukom napravi pokret kao da hoće da opiše krivine i taj pokret zali još jednim gutljajem.

 

-          Znači put je loš? – Vesna je nastavljala.

-          Nije loš – procedi on i opet ponovi krivudavi pokret rukom kroz vazduh. 

-          E, pa ovaj očigledno neće da nam iznajmi auto – reče Vesna obraćajući se Irini.

-          Ovaj očigledno hoće samo da pije – bio je Irinin odgovor.

 

Vesna istrese svoju torbicu i iz nje izvadi vozačku dozvolu. Baci je ispred pozamašnog na sto i reče:

 

-          Pa ja vozim već hiljadu godina! A ako baš sumnjate, možete Vi da nas vozite, platićemo! Ionako imate vremena – Vesna izgovori bez ikakvog razmišljanja.

-          Pa i nemam baš vremena – odjednom se pozamašni otvori za komunikaciju.

-          O, pa šta ćete da radite, na primer za sat vremena, kad zatvorite? – Vesna je nastavljala čudeći se samoj sebi šta priča.

-          Kako šta? Otići ću u bar. Preko puta – reče on.

-          Da popijete još neku – Vesna je prešla sve granice.

-          Naravno – odgovori pozamašni samozadovoljno.

 

U stvari, sticao se utisak kao da se tek sada zainteresovao za njih dve. Govorio je kolonijalni engleski i bilo je sasvim jasno da nije odavde.  Irina je pokušala da pojasni situaciju:

 

- Ja sam profesor antičke filozofije na Beogradskom fakultetu, moja prijateljica je izdavač. Izabrale smo da dođemo van sezone, kad nema gužve, kako bismo mogli da obiđemo čitavo ostrvo…

 

Kao za nesreću, napolju se začuše prve kapi kiše i svo troje pogledaše u pravcu prozora. Pozamašni lupi rukom o sto i samozadovoljno reče:

 

-          Šta sam rekao! Kiša!

-          Znači Vi po kiši ne iznajmljujete automobile? – reče Irina.

 

Pozamašni je žmirkao a onda otpi još jedan gutljaj koji mu je, to je bilo očigledno, baš prijao.

Vesna pokuša drugu strategiju:

 

-          Vaš engleski je savršen, sigurno niste odavde?

-          Nisam – odgovori on.

-          Otkrijte nam tajnu, odakle ste? – nastavi Vesna pošto je to očigledno imalo efekta.

-          Iz Kejptauna – procedi pozamašni ljuljuškajući se na stolici.

-          Čak iz Južne Afrike?! – prihvati Irina da učestvuje u ovom malom propitivanju jer je to bio jedini način da ih vlasnik radnje za iznajmljivanje automobila i mopeda iz nje ne isprati brže nego što su u nju uspele i da uđu.

-          Zanimljivo, pa otkuda baš Itaka kao izbor? – Vesna se trudila mada je životni razlozi ovog Kejptaunca nisu uopšte interesovali. A ako se tome još doda i njegovo podozrenje u njene vozačke sposobnosti, u NjENE vozačke sposobnosti…

-          Da, zašto ste se baš ovde obreli, recite nam? – raspirivala je Irina njihovu nazovi radoznalost.

-          Jedrenje. Ovde sam davno bio na jedrenju i tad mi se dopalo – odgovori on i povuče još jedan dobar cug.

 

Napolju je kiša već ubrzano dobovala po limenim haubama automobila i Kejptaunac je počeo vidno da se meškolji u svojoj stolici, bacajući sve čežnjivije poglede na bar preko puta.

 

-          Zar mu nije dosta što je ovde već dobro popio nego mora da ode da nastavi? – reče Irina na srpskom.

-          Možda je zato i došao na Itaku, da pije na miru i do mile volje – uzvrati Vesna.

-          Onda – odjednom Kejptaunac prekinu njihovo došaptavanje – najbolje da dođete sutra, možda sutra neće biti kiše. Mada – gladio se rukom po bradi – kažu da će padati do kraja nedelje.

-          Krajem nedelje mi već odlazimo – iskreno reče Irina i podmetnu mu autokartu pod nos. – Pokažite nam kuda je najbolje da prvo odemo.

 

Kejptaunac nevoljno ustade iz svoje stolice i poče nasumično rukom da šara po karti.

 

-          Ako ne znate, bolje da vas vozi neko ko zna – pokušavao je na sve moguće načine da ih odvrati.

-          Lepo sam predložila da to budete Vi, ali šta ćemo kad ste zauzeti – reče Vesna. – Ne preostaje drugo nego da potpišemo taj formular i da nam date ključeve. Baš nam je žao što ne možete sa nama – zabiberi Vesna na kraju mada joj se od same pomisli da bi ih Kejptaunac, posle flaše Džim Bima vozio po Itaki, maglilo pred očima.

 

To je bio završni udarac posle koga se pozamašna figura povi da na stolu pronađe odgovarajuće formulare, s naporom ih složi na gomilu i dade na potpisivanje. Potom zavuče ruku u džep od 3XL bermuda, izvuče ključeve od auta i trijumfalno ih baci na sto. Nije rekao ništa, verovatno nije mogao da nađe reči za ono što je u tom trenutku želeo da kaže.

Vesna zgrabi ključeve, presavi formular na četiri dela, strpa ga u torbicu i reče Irini:

 

-          Idemo brzo dok se nije predomislio.

 

Obe požuriše ka izlazu, pretrčaše ulicu preko puta, pa zaviše u prvi kafe i rasprostrše autokartu po stolu. Ovde je vladala sasvim prijateljska atmosfera, iako je mesto bilo relativno prostrano, osećala se prijatna ušuškanost, dok je napolju kiša naizmenično počinjala i prestajala. Nekoliko starijih Grka sedelo je za jednim stolom i svi su grickali neki keks zalivajući ga kafom. Preko puta je duž celog zida bilo okačeno veliko ogledalo u nekom starinskom ramu, a u jednom njegovom delu videlo se parče mora. Čitav taj ambijent delovao je izvan stvarnosti, kao neka slika slavne i otmene prošlosti u kojoj se radnja odvija ovog časa.

Na autokarti Itake je ka severu vijugao put pored obale sve do Stavrosa koji je bio u središtu ostrva, a potom zaokretao na drugu obalu ka Frikesu i Kjonjiju. Od Kjonjija se put spuštao kontinentalno nazad za Vati, a u oba slučaja trebalo je jednim delom voziti duž najuže prevlake koja je povezivala severni deo ostrva sa južnim. Izgledalo je da su to jedine nešto veće tačke ucrtane u mapu, sve ostalo su bila seoca ili sasvim mala naselja od po nekoliko kuća. Znaci na mapi pokazivali su između ostalog i dva manastira i četiri arheološka lokaliteta.

Irina i Vesna ispiše svoje kafe, složiše mapu i izađoše na ulicu da odu po svoj izvojevani auto. Nadale su se da je Kejptaunac već uveliko u baru preko puta, tamo gde je toliko želeo da ode i ispije svoju dnevnu dozu i da ga više, barem danas kad su krenule u obilazak Itake, neće sresti.  

 

V.P.

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: