ВИНЧАНСКО ПИСМО РАСУТО ПО БЕЛИМ ИТАЧКИМ СТЕПЕНИЦАМА

 

            Ирина и Весна по белим итачким степеницама расуше мараму на чијој су љубичаственој позадини била исрцтана слова Винчанског писма – бело, златно, сребрно, загаситожуто... И гле, знакови без речи као тиха поезија проговорише да су размене и позајмице биле могуће јер раздаљина на било који начин није сметала потоњим путницима чији је ум покушавао да успостави систем писане комуникације.

Историја Винчанског писма, усмерена на комуникацију око Дунава, у географском оквиру препо-знатом као „Стара Европа“, отворила је чудесне пер-спективе људима далеке прошлости који су подсти-цали технике размењивања, позајмљивања и пре-носа. Знакови овог писма нису угравирани на уговоре, ознаке припадности и трговачке рачуне. Урезани су на статуама Богиње јер је она била света подршка. На овај начин, предмети су се преносили а са њима и порука божанског порекла писања. То вечно сећање није преношено ради профаних активности и Винчанско писмо више је од тривијаланог система знакова. Најстарије у Европи, употребљавало се са беско-начним поштовањем а различите позајмице биле су деривати од бескрајно племенитог система. Винча, на обали реке Дунав, била је огњиште његовог оснивача.

Зашто поклон богова завршава у рукама трговаца из храма? У рукама оних који се поставише за једине креаторе једине историје у непознатом космосу. И како будућим генерацијама пренети оно што у вама покушавају да ућуткају? Знају то визионари, пионири, они којима је добро познато да никада неће достићи обећану земљу. Њихов геније зна висину њихове мисли.

 В.П.

 

 

ДВЕ ИТАКЕ, ИЛИ РАЗГОВОР
СА КАВАФИЈЕМ

 

            Од трга у центру Ватија води пут узбрдо. Тог јутра њиме су кренуле Весна и Ирина. Ређале су се медитеранске куће веселих боја: ружичасте, бело-плаве, као на Кикладима, али и оне боје сенфа, и сасвим беле, а све оне биле су окружене још зеленим растињем, иако је већ јесен.

            Топло је. Новембар а 20 степени. Понесене сунцем, топлотом две пријатељице су рецитовале Кавафијеву Итаку:

           

            „Када се спремиш према Итаки да пођеш,

            треба да зажелиш да путовање буде дуго,

            пустоловина пуно, пуно сазнања.

            Лестригонаца, затим Киклопа,

            разљућеног се Посејдона не бој,

            на такве никад нећеш наићи

            докле год ти је мисао отмена,

            докле год се фина осећања

            дотичу твога духа, твога тела.

                       

            Лестригонце, затим Киклопе,

            Посејдона дивљег нећеш срести

            уколико их у својој души не скриваш

            и уколико их твоја душа не стави пред тебе.

 

           

Треба да зажелиш да путовање буде дуго.

            И много летњих јутара да буде

            када ћеш – с којом ли радости, са             захвалношћу! –

            ући у луке, први пут виђене,

            да застанеш пред трговинама феничким

            и да се снабдеш прекрасним стварима:

            седефом и коралом, ћилибаром, слоновачом,

            и тешким мирисима сваке врсте,

            колико год више можеш раскошних тешких        мириса;

            у египатске градове многе да пођеш,

            да учиш и да учиш од мудраца.

 

            А на уму увек да ти Итака буде.

            Да тамо стигнеш, предодређено је теби.

            Али уопште немој да убрзаваш путовање.

            Боље нека године многе трају

            и на острво да већ као старац стигнеш,

            обогаћен оним што си успут стекао,

            не очекујући да ти Итака пружи богатство.

 

            Итака ти је дала дивно путовање.

            Да нема ње, не би ни пошао на пут.

            Али нема ништа више да ти дâ.

 

            Иако је нађеш сиромашну,

            Итака те није преварила.

            Тако си мудар постао, с толиким искуством,

            па ћеш разумети већ шта то Итаке значе.“

            Весна и Ирина су се зауставиле крај последње куће на источној страни Ватија. Та напуштена кућа је мали хотел отворен, вероватно, само током лета. Ниједна од њих две сада се не може са сигурношћу сетити како је она изгледала, али је остао урезан осећај присности са том кућом. У њеном дворишту је базен, по којем је пловило опало јесење лишће. Поред базена, под настрешницом, на полуољуштеним дрвеним полицама стајале су књиге као да их је неко ту случајно оставио и као да ће се тај неко убрзо вратити.

            „Толико ми је овај моменат близак да једва смем да га било коме кажем, како се не би у говору искварио, постао баналан и претворио се у нешто друго, што нисам доживела“, размишљала је Ирина док је посматрала књиге на полицама. И то не било какве. Приметила је изабране песме раних грчких лиричара, Еурипидовог Ореста, Платонову Гозбу, али и Кавафијеву збирку песама. Сетила се како је са Кнутом, својим тадашњим дечком, Норвежанином, тражила кућу Кавафија по Александрији,том блештаво белом грчком граду. Он за Кавафија није ни знао, нити га је занимао, али је безпоговорно пратио Ирину. Стигли су касно. Кавафијев споменмузеј је био затворен. Ирина је била у свом свету, у мислима са Кавафијем, испред песникове затворене куће. Ипак се нашла на томе месту, где је Константин Кавафи живео, кретао се, мислио, дубоко патио, певао елегичне, отмене песме и најпосле, испустио своју јелинску душу. Мада те вечери у Александрији ниједног пролазника нису занимале Кавафијеве песме, једна је личност у мислима водила разговор са њиме. А то је довољно за свакога од нас!

            А на Итаки, у дворишту малог хотела, Ирина је узела књигу белих корица са Кавафијевом сликом. Готово да није била прашњава. Као да ју је неко оставио на полици и кренуо путем којим га је послала Кавафијева песма. Ирина је почела да чита Кавафија први пут на грчком, упијала је слова која се претварају у речи, а оне у одређени смисао. Какво је то усхићење ухватити песника на делу, на његовом матерњем језику, јер је само ту он код своје куће. Речи је прво видела као раздвојене, неразумљиве целине, а онда су оне почеле да се слажу и међусобно усаглашавају на тачно одређен начин и тада је разумевање отпочело. Није одмах пронашла његову „Итаку“. Приближавајући се крају збирке, уплашила се да је нема. А када ју је нашла, искочише те грчке, певљиве и заобљене речи:„Η Ιθάκη σ' έδωσε τ' ωραίο ταξείδι“.

            „Какво то дивно путовање дарује Итака? Зашто нам је предодређено да се на њу вратимо? Шта су те Итаке што нам много значе?“, питала се Ирина. „Сувише ми значи његова „Итака“ да бих је тумачила, да бих је упрљала неком својом мишљу. Не бежим ли ја сада од изазова?“, мислила је Ирина, трудећи се ипак да тумачи или да у разговору са Кавафијем промисли оно што нам каже, да развије ту многозначност Итаке.

            „Водио си нас, Константине, постепено великим земљама античког света, када је Исток био сјајнији од Запада, када је Европа била само азијска принцеза, провео си нас речима кроз феничке трговине са замамним седефом, коралом и слоновачом, у египатске градове, у које су сви паметни Грци одлазили да уче древне вештине и мудрости.

            Чини се како си рекао, Константине, да се на путовање креће прво са расплинутом пажњом која се постепено усредсређује на нешто, па се тек онда дубље доживљава и урезује у свест, а то су тада трагови којима ћемо увек путовати, ређајући једну по једну менталну слику у глави, потом склапајући их све у нераздељиву органску целину.

            Кажеш ли нам, Константине, да путовање јесте оно што и чини наше животе вредним живљења, ма какво путовање било – мисаоно или телесно? Да ли је путовање искорак у нешто друго и ново, чему допуштамо да нас измени? Каткада потпуно измени? Сазнајући ново, и сами постајемо различити у односу на то какви смо били. Путовања нас одвајају од оног што унапред знамо, рутински радимо и што смо, попут животиња, навикли да следимо. Она разбијају те штапове у нашим животима на које тако волимо да се ослањамо.

            Не прекидају ли нам тако дрско нова сазнања и авантурама испуњена путовања унапред припремљене оквире у којима живимо? Упознати тај други свет, учити од њега, али не и стопити се с њим. Постоји, Константине, ти нам то кажеш, увек то наше место, ма какво да је, убого, каменито, пуно историје и бола, које нас чека и које нас никада неће оставити. То је она тачка у нама самима и изван нас којој припадамо, чак и када мислимо да је не желимо, заслепљени лепотама путовања.

            Није ли путовање наш живот, а Итака место повратка када нам се живот ближи крају, и када треба да саберемо своја искуства, те у миру баш у њој починемо. Није ли Итака друга реч за крај? И то не за крај као прекид живота, него за крај који значи испуњење живота?

            Твоја „Итака“ прати ову нашу Итаку, на којој смо сада, а без твоје „Итаке“ за нас Итака и не би била Итака.“

                                               

И.Д.

 

КЕЈПТАУНАЦ НА ИТАКИ

 

            У улици која је вијугала одмах иза оног главног шеталишта на обали, у Ватију, била је радња изнад које је стајао натпис: „Рентирање аутомобила и мопеда“. Већ су безброј пута две пријатељице прошле поред ње, јер је била незаобилазна између Телемахове куће и сада већ ритуалног одласка у посластичарницу на доручак, на колаче, који назваше „доручак код Марије Антоанете“. Проблем је био у томе што је продавница која је изнајмљивала аутомобиле сваки пут била затворена и сада, када чудом видеше њена отворена врата, обе се беспоговорно упутише унутра.

 

- Калимера – беше уобичајени поздрав али се одмах затим прелазило на енглески. – Већ смо помислиле да ви уопште не радите! – рекоше обе готово истовремено.

           

Осим одговора на њихов поздрав, с друге стране је владао тајац. Крупни лик у изношеној мајици, бермудама и јапанкама гледао их је без речи, седећи за повећим столом пуним папира. Димио је дебели томпус и из флаше отпијао добре гутљаје Џим Бима.

 

-          Охо, ево једног нетипичног Итачанина – рече Весна на српском, а онда сложи свој умиљати лик: - Ми бисмо да изнајмимо најјефтинији ауто на дан или два, можда баш овај испред – и показа руком на ауто који је био паркиран испред самог улаза.

-          Хтеле бисмо да обиђемо острво – надовеза се Ирина.

 

Позамашни се завали уназад у својој кожној фотељи и мрзовољно погледа кроз прозор. Почеша се по глави и повуче дим из томпуса. Прошло је још неко време док није процедио као за себе:

 

-          Биће кише.

-          О, мислите, биће клизаво? – настојала је Весна да буде љубазна.

 

Позамашни није ништа одговорио. Уместо тога, он руком направи покрет као да хоће да опише кривине и тај покрет зали још једним гутљајем.

 

-          Значи пут је лош? – Весна је настављала.

-          Није лош – процеди он и опет понови кривудави покрет руком кроз ваздух. 

-          Е, па овај очигледно неће да нам изнајми ауто – рече Весна обраћајући се Ирини.

-          Овај очигледно хоће само да пије – био је Иринин одговор.

 

Весна истресе своју торбицу и из ње извади возачку дозволу. Баци је испред позамашног на сто и рече:

 

-          Па ја возим већ хиљаду година! А ако баш сумњате, можете Ви да нас возите, платићемо! Ионако имате времена – Весна изговори без икаквог размишљања.

-          Па и немам баш времена – одједном се позамашни отвори за комуникацију.

-          О, па шта ћете да радите, на пример за сат времена, кад затворите? – Весна је настављала чудећи се самој себи шта прича.

-          Како шта? Отићи ћу у бар. Преко пута – рече он.

-          Да попијете још неку – Весна је прешла све границе.

-          Наравно – одговори позамашни самозадовољно.

 

У ствари, стицао се утисак као да се тек сада заинтересовао за њих две. Говорио је колонијални енглески и било је сасвим јасно да није одавде.  Ирина је покушала да појасни ситуацију:

 

- Ја сам професор античке филозофије на Београдском факултету, моја пријатељица је издавач. Изабрале смо да дођемо ван сезоне, кад нема гужве, како бисмо могли да обиђемо читаво острво…

 

Као за несрећу, напољу се зачуше прве капи кише и сво троје погледаше у правцу прозора. Позамашни лупи руком о сто и самозадовољно рече:

 

-          Шта сам рекао! Киша!

-          Значи Ви по киши не изнајмљујете аутомобиле? – рече Ирина.

 

Позамашни је жмиркао а онда отпи још један гутљај који му је, то је било очигледно, баш пријао.

Весна покуша другу стратегију:

 

-          Ваш енглески је савршен, сигурно нисте одавде?

-          Нисам – одговори он.

-          Откријте нам тајну, одакле сте? – настави Весна пошто је то очигледно имало ефекта.

-          Из Кејптауна – процеди позамашни љуљушкајући се на столици.

-          Чак из Јужне Африке?! – прихвати Ирина да учествује у овом малом пропитивању јер је то био једини начин да их власник радње за изнајмљивање аутомобила и мопеда из ње не испрати брже него што су у њу успеле и да уђу.

-          Занимљиво, па откуда баш Итака као избор? – Весна се трудила мада је животни разлози овог Кејптаунца нису уопште интересовали. А ако се томе још дода и његово подозрење у њене возачке способности, у ЊЕНЕ возачке способности…

-          Да, зашто сте се баш овде обрели, реците нам? – распиривала је Ирина њихову назови радозналост.

-          Једрење. Овде сам давно био на једрењу и тад ми се допало – одговори он и повуче још један добар цуг.

 

Напољу је киша већ убрзано добовала по лименим хаубама аутомобила и Кејптаунац је почео видно да се мешкољи у својој столици, бацајући све чежњивије погледе на бар преко пута.

 

-          Зар му није доста што је овде већ добро попио него мора да оде да настави? – рече Ирина на српском.

-          Можда је зато и дошао на Итаку, да пије на миру и до миле воље – узврати Весна.

-          Онда – одједном Кејптаунац прекину њихово дошаптавање – најбоље да дођете сутра, можда сутра неће бити кише. Мада – гладио се руком по бради – кажу да ће падати до краја недеље.

-          Крајем недеље ми већ одлазимо – искрено рече Ирина и подметну му аутокарту под нос. – Покажите нам куда је најбоље да прво одемо.

 

Кејптаунац невољно устаде из своје столице и поче насумично руком да шара по карти.

 

-          Ако не знате, боље да вас вози неко ко зна – покушавао је на све могуће начине да их одврати.

-          Лепо сам предложила да то будете Ви, али шта ћемо кад сте заузети – рече Весна. – Не преостаје друго него да потпишемо тај формулар и да нам дате кључеве. Баш нам је жао што не можете са нама – забибери Весна на крају мада јој се од саме помисли да би их Кејптаунац, после флаше Џим Бима возио по Итаки, маглило пред очима.

 

То је био завршни ударац после кога се позамашна фигура пови да на столу пронађе одговарајуће формуларе, с напором их сложи на гомилу и даде на потписивање. Потом завуче руку у џеп од 3XL бермуда, извуче кључеве од аута и тријумфално их баци на сто. Није рекао ништа, вероватно није могао да нађе речи за оно што је у том тренутку желео да каже.

Весна зграби кључеве, пресави формулар на четири дела, стрпа га у торбицу и рече Ирини:

 

-          Идемо брзо док се није предомислио.

 

Обе пожурише ка излазу, претрчаше улицу преко пута, па завише у први кафе и распрострше аутокарту по столу. Овде је владала сасвим пријатељска атмосфера, иако је место било релативно пространо, осећала се пријатна ушушканост, док је напољу киша наизменично почињала и престајала. Неколико старијих Грка седело је за једним столом и сви су грицкали неки кекс заливајући га кафом. Преко пута је дуж целог зида било окачено велико огледало у неком старинском раму, а у једном његовом делу видело се парче мора. Читав тај амбијент деловао је изван стварности, као нека слика славне и отмене прошлости у којој се радња одвија овог часа.

На аутокарти Итаке је ка северу вијугао пут поред обале све до Ставроса који је био у средишту острва, а потом заокретао на другу обалу ка Фрикесу и Кјоњију. Од Кјоњија се пут спуштао континентално назад за Вати, а у оба случаја требало је једним делом возити дуж најуже превлаке која је повезивала северни део острва са јужним. Изгледало је да су то једине нешто веће тачке уцртане у мапу, све остало су била сеоца или сасвим мала насеља од по неколико кућа. Знаци на мапи показивали су између осталог и два манастира и четири археолошка локалитета.

Ирина и Весна испише своје кафе, сложише мапу и изађоше на улицу да оду по свој извојевани ауто. Надале су се да је Кејптаунац већ увелико у бару преко пута, тамо где је толико желео да оде и испије своју дневну дозу и да га више, барем данас кад су кренуле у обилазак Итаке, неће срести.  

 

В.П.

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: