detalj slike: Mićo Savanović - Zvanična stranica

DECA SU POEZIJA ŽIVOTA

Poezija i jeste igra, bilo da je za decu ili za odrasle, jer igra, istinska igra je najuzvišeniji, najlepši i najuzbudljiviji - istinski način življenja. Igra je stanje ljudskog duha; svetlost naših snova, put izazova i posvećenosti; potpune posvećenosti, jer samo nas potpuna posvećenost vodi u jedrinu i potpunost igre, kao što nas i igra, samo ona, vodi u potpunu posvećenost onome što činimo i stvaramo; vodi nas, da tako kažem, u poeziju stvaranja.

Razgovor sa Mićom Savanovićem

Мића Савановић Фото: из приватне архиве

1. Poštovani Mićo, čast mi je što u ime Književne radionice Kordun razgovaram sa Vama. U izdanju Prometeja iz Novog Sada pojavile su se ove godine dve Vaše zbirke pesama za decu, "Grgiguz i kike" i "Pitanjac a ne skitanjac". Poznajući Vaš opus, ovo je bilo pravo iznenađenje, verujem za sve čitaoce. Kada ste otkrili u sebi poeziju za najmlađe?

Mićo Savanović: Hvala i Vama Milice, počašćen sam što su moje knjige poezije za decu "Grgiguz i kike" i "Pitanjac a ne skitanjac" meta Vaše pažnje, uvažene mlade srpske i pesnikinje i kritičarke. A i za čitaoce Književne radionice Kordun rado ću reći nekoliko reči o deci kao poeziji života, a i o našoj, srpskoj poeziji za decu, koja je u mnogome za mene jednako važna, ne bih preterao ako bih rekao i važnija, od poezije za odrasle.

Kada sam u sebi otkrio poeziju za decu?

Svako iskreno druženje sa decom je čista poezija, čovek mora samo otvoriti srce, uoštriti sluh svih čula za istinsku, spontanu i iskonsku radost življenja i života, za igru, i deca su tu, uvek iskrena, uvek spremna da uče i uvek spremna da nas bez namere i nametanja nečemu novom nauče ili bar priuče.

Rekao bih da, ko nije spreman i ne može da uči od dece, već je krutim oklopom okovao svoju dušu, odvojio je od stvarne životne radosti i istinskog smisla postojanja.

Sećam se, negde sam jednom zabeležio - čovek koji u sebi nema i sveta dečijeg duha, tog svetla čiste duše, već je u samoobmani; u tami uskogrude umišljenosti; čovek u senci stvarnosti.

Kada sam u sebi otkrio poeziju za decu?

Vreme druženja sa mojom decom je za mene nepresušna i neprolazna inspiracija; poezija toga vremena u meni ne jenjava; ne prolazi, a njeno otelotvorenje se manifestuje kako kad: ili kao poezija za decu ili kao ona za odrasle. U stvari, moram se popraviti i reći ovako: poezija za decu je stvarno specifična, ali ako ona u isti mah nije i poezija za odrasle, onda to nije poezija ni za decu.

Zar za to nisu dovoljna potvrda pesmice od čika Jovana Jovanovića Zmaja.

Na primer "PAČIJA ŠKOLA" - večna, neprolazna poetska radost i deci i odraslima - a meni (evo javno potvrđujem) to je sigurno.

2. "Grgiguz i kike" je zbirka pesama koja poziva na pesničku igru. Pogotovo u ciklusu u kojem ste se posvetili građenju novih reči čime ste pozvali male čitaoce na igru u jeziku. Šta su za Vas jezik, igra i misao i da li je poezija njihova posledica ili uzrok?

Mićo Savanović: Poezija i jeste igra, bilo da je za decu ili za odrasle, jer igra, istinska igra je najuzvišeniji, najlepši i najuzbudljiviji - istinski način življenja. Igra je stanje ljudskog duha; svetlost naših snova, put izazova i posvećenosti; potpune posvećenosti, jer samo nas potpuna posvećenost vodi u jedrinu i potpunost igre, kao što nas i igra, samo ona, vodi u potpunu posvećenost onome što činimo i stvaramo; vodi nas, da tako kažem, u poeziju stvaranja.

U igri - potpunoj posvećenosti čovek zaboravlja na sebe, eliminiše sopstveni ego, oslobađa svet stvaralačkog samoostvarenja.

Igra, kao i poezija, je najuzvišeniji oblik iskaza duhovne svetlosti i čistote, iskaz istinskog stvaranja u kojem je ona mi, a mi ona; deca su potvrda za to, tu od njih za veka svoga čovek može učiti.

Deca igrom od sebe prave čoveka;

pa ima li važnijeg i odgovornijeg stvaralačkog posla na ovom svetu od toga, a Bog ga je deci u ruke poverio.

Nema posla u kojem nema mesta igri; igri misli i snova, igri radoznalosti i stvarnosti, igri istine i obistinjenja, igri uma i razuma, igri oblika i oblikovanja, igri boja i svetlosti, igri matematike i individualnih mogućnosti shvatanja. Sve je igra; zbog toga najveći i najuzvišeniji neimar marljivosti, čovečnosti, kreativnosti... izvor svakog novoga sveta svakoga deteta - vrelo odrastanja čovečnosti i ljudi.

Da ne zaboravimo jezik i poeziju.

Skoro sam rekao: svet je pun uzroka, umetnost je posledica.

Jezik i poezija su samo onda posledica, kada su posledice najplemenitijih potreba ljudskog bića i ne samo ljudskog. Ako se malo bolje zagledamo (kako to reče veliki nemački pesnik GETE - ako duh svoj na nešto usmerimo...) videćemo - reći će nam se, da sve prirodno oko nas, ništa drugo nije, do vaiskonska poezija. A što se jezika tiče i životinje i biljke (čak..., išao bih i dalje ali dobro...) imaju svoj jezik sporazumevanja, negovanja međusobnih odnosa; zar to nije čista i najlepša poezija.

Možda bi se sve ovo oko jezika i poezije moglo reći i ovako: poezija i jezik su more čije bi nepostojanje sve ribe sveukupnog smisla ostavilo na suvom.

3. Grgiguz je kradljivac igračaka, a kike su metafora druženja i prvih školskih ljubavi. Kada čitamo Vaše pesme, stiče se utisak da se u dečijem svetu i školskom dobu ništa nije promenilo kada su u pitanju emocije, iako savremeni naraštaji žive u informacionom dobu. Da li se ipak nešto promenilo i šta biste Vi da se (ne) promeni kod dece nakon čitanja Vaše poezije?

Mićo Savanović: Ništa se nije promenilo; osećanja večno stvaraju sve, pa i individualne i dečije svetove. I jezik je nastao kao posledica iskazivanja osećanja. Današnji svet je gušenje osećanja, gušenje osećanja guši i jezik; savremena komunikaciona sredstva nam uzimaju individualitet - čovek čoveku postaje tuđ.

Za decu je to pogubno - nestaje normalan razvoj. Dečije igre nisu više dečije igre; igrice su sve sami algoritmi, šeme čiji je cilj korist; čovek, čovečnost, humanost, empatija, ljubav, sve je to pod strahovitim pritiskom bezdušne koristi i iskorišćavanja; svet je pao u čeljusti nemani zvane samoobmana.

A da, pitali ste me šta bih želeo, da se čitanjem moje poezije za decu, ne promeni u dečijem životu?

Želeo sam da moje knjige poezije za decu i kod dece i kod roditelja potstaknu, osveste, važnost igre i mašte, upornosti i odlučnosti koji će omogućiti stalnu budnost znatiželje, visprenost duha i u danas nimalo jednostavnoj stvarnosti; u deci probudi duh i emocije (život kao večno pitanje i zapitkivanje), a radoznalost kao najlepši putokaz u realni život obaveza je i roditelja i vaspitača i društva.

Sigurno da to nije lako, ali ako shvatimo da time pomažemo svome detetu i da svaki minut proveden sa njime u kući, u prirodi na sportskom igralištu mu nosi novo iskustvo, živi izvor nove emocije, novog osećanja, a već sam rekao da osećanja čine čoveka, jednako kao što radost proistekla iz živih osećanja daje smisao življenju.

4. "Pitanjac, a ne skitanjac" jasna je naslovna poruka druge knjige. U njoj su pesme zapravo pitanja, a nakon njih mali čitaoci daju odgovore koja je životinja, stvar ili pojava opisana u pesmi. Kako ste došli na ideju da decu pozovete na ovakvo pesničko pogađanje? Da li je to još jedan metod jezičke igre?

Mićo Savanović: Jedna od mojih prvih objavljenih knjiga nosi naslov "PITANjE DRŽI SVET USPRAVNO". Ako to mislim za svet onda tu spada i svaki pojedinac na ovom svetu, a deca najpre i najviše.

Spomenuću još jednu moju knjigu (troknjižje) od kojeg je prva knjiga upravo u pripremi za štampu. Zove se "ŠTA REČE". Mislim da čovek sebi, i u svakodnevnici, ne može reći lepše pitanje od toga. Znači opet pitanje. Po meni pitanje budi duh, oglašava radoznalost, navodi na put istraživanja, shvatanja i samoshvatanja, traži put saznanja i znanja, put otkrivanja trajne istine i istinske mudrosti.

Nagib Mahfuz, Egipatski nobelovac iz prošlog veka je rekao ovako: "Po odgovoru se poznaje koliko je čovek pametan, a po pitanju koliko je mudar".

Više i lepše se o pitanju, odgovoru i čoveku (o tom trouglu) u manje reči skoro da i ne može reći.

Mislim da je decu naučiti radoznalosti: da pitaju, i da se pitaju, ključ je njihovog životnog osamostaljenja i samoostvarenja. Pitanje je otvaranje srca prema svetu i životu, oplemenjivanje volje za saznanjem, širenje krila spoznaji svetova u sebi i oko sebe. Eto, kako, na temeljima tih osećanja i misli je nastala moja knjiga "PITANjAC A NE SKITANjAC"; iz ljubavi prema deci, prema njihovim pitanjima, prema njihovom izrastanju iz igre, iz sopstvene mašte i radoznalosti.

Evo reći ću još jednu moju skoro zabeleženu misao. Ona glasi:

AKO HOĆEŠ DA UPOZNAŠ SAMOGA SEBE, PITAJ SE.

Istina, ako znaš, ako naučiš i možeš da sebi o sebi sročiš prava pitanja, ispravićeš se pred samim sobom; lako ćeš otkriti i saznati ko si. Ali avaj, za to je potreban ceo život - nije baš stimulativno, zar ne? Ali za sve velike stvari u životu se treba početi pripremati na vreme.

Deco napred!!! Srećno!

5. U posvetama u svojim knjigama ističete da su posvećene Novom Sadu, evropskoj prestonici kulture ove godine. Da li Vam nedostaje Novi Sad kada niste u njemu i da li sada na početku godine svojim programima ispunjava Vaša očekivanja kada je u pitanju kultura?

Mićo Savanović: Novi Sad je stalno prestonica kulture, to je kultura Novoga Sada. Svaki moj boravak u Novom Sadu, na Dunavu, Fruškoj Gori i Sremskim Karlovcima, je uvek nov doživljaj - radost tihog pripadanja nebu, kulturi koja oplemenjuje.

Istaknuta javna kulturna zbivanja u našem gradu u ovoj za njegovu i našu kulturu važnoj godini (naš grad stoluje kao prestonica evropske kulture) su kao i čitav svet pod neugodno nepredvidivim stalno pretećim uticajem,  COVID_a 19 (korone). Ali ja sam siguran da će ipak sva očekivanja od kulturnih zbivanja biti ispunjena u meri kojom je dozvoljeno kretanje, okupljanje, direktne prestave i komunikacije na poljima svih vidova kulture.

Što se tiče kulturne scene, i značajnijih promena, jedno je sigurno; mnoge bine javnih nastupa su se preselile u novi svet, kanale online ponuda, što je opet nova kultura. Praćenje i potpun uvid u kulturna događanja postaje naša lična odgovornost, naše prisustvo i učešće u kulturnim zbivanjima, tokovima i promenama postaje stvar ličnih afiniteta, želja, naše energije, ali ne zaboravimo, pre svega lične organizovanosti i odgovornosti.

Ipak, naglasio bih, najvažnije je to, da ova godina i Novi Sad budu evropska kulturna bina na kojoj će se u svoj svojoj raskoši i sjaju prestaviti srpska kultura satkana i izvežena iz kulture i kulturnog nasleđa nas Srba kao naroda i svih manjinskih naroda, od kojih više od dvadesetak tu žive, Novi Sad kao i ja smatraju svojom dnevnom sobom - gradom svoje kulturne i ukućnice i okućnice.

Dodao bih, srpska kultura ima šta, i bez ustezanja i ustručavanja, da pokaže i Evropi i svetu i to treba da čini svojski, sa svojom kulturom kao plemenitom svojinom svoga milenijumskog bića - kulturom koja i danas niče i raste iz srca našeg naroda i svih naših narodnosti; orjentisana u budućnost posvećeno radi za našu bolju i kulturnu i svakoliku drugu budućnost.

Hvala Vam na ovom razgovoru.

Razgovarala Msr Milica Milenković 

PODELITE OVAJ TEKST NA: