детаљ слике: Мићо Савановић - Званична страница

ДЕЦА СУ ПОЕЗИЈА ЖИВОТА

Поезија и јесте игра, било да је за децу или за одрасле, јер игра, истинска игра је најузвишенији, најлепши и најузбудљивији - истински начин живљења. Игра је стање људског духа; светлост наших снова, пут изазова и посвећености; потпуне посвећености, јер само нас потпуна посвећеност води у једрину и потпуност игре, као што нас и игра, само она, води у потпуну посвећеност ономе што чинимо и стварамо; води нас, да тако кажем, у поезију стварања.

Разговор са Мићом Савановићем

Мића Савановић Фото: из приватне архиве

1. Поштовани Мићо, част ми је што у име Књижевне радионице Кордун разговарам са Вама. У издању Прометеја из Новог Сада појавиле су се ове године две Ваше збирке песама за децу, "Гргигуз и кике" и "Питањац а не скитањац". Познајући Ваш опус, ово је било право изненађење, верујем за све читаоце. Када сте открили у себи поезију за најмлађе?

Мићо Савановић: Хвала и Вама Милице, почашћен сам што су моје књиге поезије за децу "Гргигуз и кике" и "Питањац а не скитањац" мета Ваше пажње, уважене младе српске и песникиње и критичарке. А и за читаоце Књижевне радионице Кордун радо ћу рећи неколико речи о деци као поезији живота, а и о нашој, српској поезији за децу, која је у многоме за мене једнако важна, не бих претерао ако бих рекао и важнија, од поезије за одрасле.

Када сам у себи открио поезију за децу?

Свако искрено дружење са децом је чиста поезија, човек мора само отворити срце, уоштрити слух свих чула за истинску, спонтану и исконску радост живљења и живота, за игру, и деца су ту, увек искрена, увек спремна да уче и увек спремна да нас без намере и наметања нечему новом науче или бар приуче.

Рекао бих да, ко није спреман и не може да учи од деце, већ је крутим оклопом оковао своју душу, одвојио је од стварне животне радости и истинског смисла постојања.

Сећам се, негде сам једном забележио - човек који у себи нема и света дечијег духа, тог светла чисте душе, већ је у самообмани; у тами ускогруде умишљености; човек у сенци стварности.

Када сам у себи открио поезију за децу?

Време дружења са мојом децом је за мене непресушна и непролазна инспирација; поезија тога времена у мени не јењава; не пролази, а њено отелотворење се манифестује како кад: или као поезија за децу или као она за одрасле. У ствари, морам се поправити и рећи овако: поезија за децу је стварно специфична, али ако она у исти мах није и поезија за одрасле, онда то није поезија ни за децу.

Зар за то нису довољна потврда песмице од чика Јована Јовановића Змаја.

На пример "ПАЧИЈА ШКОЛА" - вечна, непролазна поетска радост и деци и одраслима - а мени (ево јавно потврђујем) то је сигурно.

2. "Гргигуз и кике" је збирка песама која позива на песничку игру. Поготово у циклусу у којем сте се посветили грађењу нових речи чиме сте позвали мале читаоце на игру у језику. Шта су за Вас језик, игра и мисао и да ли је поезија њихова последица или узрок?

Мићо Савановић: Поезија и јесте игра, било да је за децу или за одрасле, јер игра, истинска игра је најузвишенији, најлепши и најузбудљивији - истински начин живљења. Игра је стање људског духа; светлост наших снова, пут изазова и посвећености; потпуне посвећености, јер само нас потпуна посвећеност води у једрину и потпуност игре, као што нас и игра, само она, води у потпуну посвећеност ономе што чинимо и стварамо; води нас, да тако кажем, у поезију стварања.

У игри - потпуној посвећености човек заборавља на себе, елиминише сопствени его, ослобађа свет стваралачког самоостварења.

Игра, као и поезија, је најузвишенији облик исказа духовне светлости и чистоте, исказ истинског стварања у којем је она ми, а ми она; деца су потврда за то, ту од њих за века свога човек може учити.

Деца игром од себе праве човека;

па има ли важнијег и одговорнијег стваралачког посла на овом свету од тога, а Бог га је деци у руке поверио.

Нема посла у којем нема места игри; игри мисли и снова, игри радозналости и стварности, игри истине и обистињења, игри ума и разума, игри облика и обликовања, игри боја и светлости, игри математике и индивидуалних могућности схватања. Све је игра; због тога највећи и најузвишенији неимар марљивости, човечности, креативности... извор сваког новога света свакога детета - врело одрастања човечности и људи.

Да не заборавимо језик и поезију.

Скоро сам рекао: свет је пун узрока, уметност је последица.

Језик и поезија су само онда последица, када су последице најплеменитијих потреба људског бића и не само људског. Ако се мало боље загледамо (како то рече велики немачки песник ГЕТЕ - ако дух свој на нешто усмеримо...) видећемо - рећи ће нам се, да све природно око нас, ништа друго није, до ваисконска поезија. А што се језика тиче и животиње и биљке (чак..., ишао бих и даље али добро...) имају свој језик споразумевања, неговања међусобних односа; зар то није чиста и најлепша поезија.

Можда би се све ово око језика и поезије могло рећи и овако: поезија и језик су море чије би непостојање све рибе свеукупног смисла оставило на сувом.

3. Гргигуз је крадљивац играчака, а кике су метафора дружења и првих школских љубави. Када читамо Ваше песме, стиче се утисак да се у дечијем свету и школском добу ништа није променило када су у питању емоције, иако савремени нараштаји живе у информационом добу. Да ли се ипак нешто променило и шта бисте Ви да се (не) промени код деце након читања Ваше поезије?

Мићо Савановић: Ништа се није променило; осећања вечно стварају све, па и индивидуалне и дечије светове. И језик је настао као последица исказивања осећања. Данашњи свет је гушење осећања, гушење осећања гуши и језик; савремена комуникациона средства нам узимају индивидуалитет - човек човеку постаје туђ.

За децу је то погубно - нестаје нормалан развој. Дечије игре нису више дечије игре; игрице су све сами алгоритми, шеме чији је циљ корист; човек, човечност, хуманост, емпатија, љубав, све је то под страховитим притиском бездушне користи и искоришћавања; свет је пао у чељусти немани зване самообмана.

А да, питали сте ме шта бих желео, да се читањем моје поезије за децу, не промени у дечијем животу?

Желео сам да моје књиге поезије за децу и код деце и код родитеља потстакну, освесте, важност игре и маште, упорности и одлучности који ће омогућити сталну будност знатижеље, виспреност духа и у данас нимало једноставној стварности; у деци пробуди дух и емоције (живот као вечно питање и запиткивање), а радозналост као најлепши путоказ у реални живот обавеза је и родитеља и васпитача и друштва.

Сигурно да то није лако, али ако схватимо да тиме помажемо своме детету и да сваки минут проведен са њиме у кући, у природи на спортском игралишту му носи ново искуство, живи извор нове емоције, новог осећања, а већ сам рекао да осећања чине човека, једнако као што радост проистекла из живих осећања даје смисао живљењу.

4. "Питањац, а не скитањац" јасна је насловна порука друге књиге. У њој су песме заправо питања, а након њих мали читаоци дају одговоре која је животиња, ствар или појава описана у песми. Како сте дошли на идеју да децу позовете на овакво песничко погађање? Да ли је то још један метод језичке игре?

Мићо Савановић: Једна од мојих првих објављених књига носи наслов "ПИТАЊЕ ДРЖИ СВЕТ УСПРАВНО". Ако то мислим за свет онда ту спада и сваки појединац на овом свету, а деца најпре и највише.

Споменућу још једну моју књигу (трокњижје) од којег је прва књига управо у припреми за штампу. Зове се "ШТА РЕЧЕ". Мислим да човек себи, и у свакодневници, не може рећи лепше питање од тога. Значи опет питање. По мени питање буди дух, оглашава радозналост, наводи на пут истраживања, схватања и самосхватања, тражи пут сазнања и знања, пут откривања трајне истине и истинске мудрости.

Нагиб Махфуз, Египатски нобеловац из прошлог века је рекао овако: "По одговору се познаје колико је човек паметан, а по питању колико је мудар".

Више и лепше се о питању, одговору и човеку (о том троуглу) у мање речи скоро да и не може рећи.

Мислим да је децу научити радозналости: да питају, и да се питају, кључ је њиховог животног осамостаљења и самоостварења. Питање је отварање срца према свету и животу, оплемењивање воље за сазнањем, ширење крила спознаји светова у себи и око себе. Ето, како, на темељима тих осећања и мисли је настала моја књига "ПИТАЊАЦ А НЕ СКИТАЊАЦ"; из љубави према деци, према њиховим питањима, према њиховом израстању из игре, из сопствене маште и радозналости.

Ево рећи ћу још једну моју скоро забележену мисао. Она гласи:

АКО ХОЋЕШ ДА УПОЗНАШ САМОГА СЕБЕ, ПИТАЈ СЕ.

Истина, ако знаш, ако научиш и можеш да себи о себи срочиш права питања, исправићеш се пред самим собом; лако ћеш открити и сазнати ко си. Али авај, за то је потребан цео живот - није баш стимулативно, зар не? Али за све велике ствари у животу се треба почети припремати на време.

Децо напред!!! Срећно!

5. У посветама у својим књигама истичете да су посвећене Новом Саду, европској престоници културе ове године. Да ли Вам недостаје Нови Сад када нисте у њему и да ли сада на почетку године својим програмима испуњава Ваша очекивања када је у питању култура?

Мићо Савановић: Нови Сад је стално престоница културе, то је култура Новога Сада. Сваки мој боравак у Новом Саду, на Дунаву, Фрушкој Гори и Сремским Карловцима, је увек нов доживљај - радост тихог припадања небу, култури која оплемењује.

Истакнута јавна културна збивања у нашем граду у овој за његову и нашу културу важној години (наш град столује као престоница европске културе) су као и читав свет под неугодно непредвидивим стално претећим утицајем,  ЦОВИД_а 19 (короне). Али ја сам сигуран да ће ипак сва очекивања од културних збивања бити испуњена у мери којом је дозвољено кретање, окупљање, директне преставе и комуникације на пољима свих видова културе.

Што се тиче културне сцене, и значајнијих промена, једно је сигурно; многе бине јавних наступа су се преселиле у нови свет, канале онлине понуда, што је опет нова култура. Праћење и потпун увид у културна догађања постаје наша лична одговорност, наше присуство и учешће у културним збивањима, токовима и променама постаје ствар личних афинитета, жеља, наше енергије, али не заборавимо, пре свега личне организованости и одговорности.

Ипак, нагласио бих, најважније је то, да ова година и Нови Сад буду европска културна бина на којој ће се у свој својој раскоши и сјају преставити српска култура саткана и извежена из културе и културног наслеђа нас Срба као народа и свих мањинских народа, од којих више од двадесетак ту живе, Нови Сад као и ја сматрају својом дневном собом - градом своје културне и укућнице и окућнице.

Додао бих, српска култура има шта, и без устезања и устручавања, да покаже и Европи и свету и то треба да чини својски, са својом културом као племенитом својином свога миленијумског бића - културом која и данас ниче и расте из срца нашег народа и свих наших народности; орјентисана у будућност посвећено ради за нашу бољу и културну и сваколику другу будућност.

Хвала Вам на овом разговору.

Разговарала Мср Милица Миленковић 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: