detalj slike: KRK Art

LICE MOJE DUŠE

 

I

 

Moja duša

ima samo lice,

nema sen,

drugu stranu ni put.

Okrenuta punoj svetlosti

u kojoj je tama rastočena,

premetnuta u čistu tvar,

bit samu,

ona patnju dobro zna.

Patnja je disanje,

hod,

slutnja,

treptaj misli

i spoznaje sklad.

 

II

 

Sve je bol,

nestajanje.

Bol

i nemoć

da se oštrica svesti otupi,

da se okrene

majušni krhki točak

što pokreće ovu stud,

mraz i led,

svemoćan,

mada nevidljiv

i nedokučiv,

kao sam Bog.

 

III

 

Pitanje večno,

svačije,

svakojako slagano,

nikada odgonetnuto,

kao život,

i kao smrt,

i gore,

i više,

nespoznajno,

kao samozačeće,

ili kao samosmrt,

kao spasenje.

 

IV

 

Početak i kraj muče um.

Sve ostalo je znano.

Život kao sreća,

ili nesreća,

kao glad

i žeđ,

pesma

i plač,

put ili beg,

kao odluka,

hrabra,

bez osvrtanja,

ili strah,

jeza,

telom osećana,

rukom,

okom,

usnom,

ili samo snom.

Život kao ništa

iako je sve.

 

V

 

Između početka

i kraja

niska je bisera,

gujinih jaja,

skerletnih,

jabuka,

i drenjina,

osinih ujeda,

noćnih mora,

momačkih glasova

i devojačkog smeha,

to je to.

 

VI

 

Početak mami unazad,

sputava,

izokreće hod,

traži novu meru

i lik.

Hoće prapočetku,

onoj tmini,

pretočenoj,

bezbroj puta,

koja je ostavila trag,

nevidljiv,

a moćan,

iako nespoznajan.

 

VII

 

Početak ište kaljenje

u vulkanskoj javi

koja sama sebe najavljuje,

a predznak joj je

samo drhtaj očne jabučice,

samo snohvatica,

ispružena ruka,

molitva za smiraj.

 

VIII

 

Vatra vulkana

majka je moje vatre,

ove trajne vrućice

što sve moje bolesti prati,

i dok je zagrćem

ona se razgoreva,

migolji,

izmiče,

u mojim mislima,

u bespuću,

krči staze ka proplancima,

urođenim slikama,

predelima namenjenim

smernom opstanku,

pobožnom boravku

na ovoj nestvarnoj planeti

koju su njeni miljenici

već ojadili,

potrošili,

rastočili i oglodali,

kao bezočna deca

koja svoje roditelje nisu upoznala

ni zavolela,

već ih samo podnosila,

i svi zajedno bili su nesrećni.

 

IX

 

Naspram početka je kraj.

Ja sam ga videla.

Više puta.

Svoj kraj.

Zamislila sam ga.

Sama režirala,

skrojila.

Sve pripremne radnje popisala.

Ali kada je trebalo početi

sa izvedbom

neki se kamen pomerio,

uznemirio se um,

i sve je odloženo za bolje,

zgodnije vreme,

za veće nevreme,

za veće ludilo

i veću koncentraciju.

 

X

 

Je li kraj – kraj,

ili je početak.

Kakvo staro i glupo pitanje!

Bože,

toliko toga spoznah,

a ništa mi nije kazano.

Ništa ne odgonetnuh.

Samo slutnje,

buduća sećanja,

dokazi nemoći,

isijavaju ukrug,

dokle dopire pogled,

i misao,

i dalje,

pomisao na upornost,

na novi smisao,

pomisao na ništa,

nešto,

ponešto,

ni na šta.

 

XI

 

Primisli.

To je gubljenje.

Primisao je zastala misao,

sumnjivi tren,

pokušaj da se zapali iskra,

a da se svetlo ne upali,

strah da se ugleda lik,

slika i znak,

dokuči spoznaja,

cela i konačna,

u ovom svetom haosu,

haosu za koji ne postoji slovo,

ni znak,

već samo nova slutnja,

samo krik.

PODELITE OVAJ TEKST NA: