детаљ слике: КРК Арт

ЛИЦЕ МОЈЕ ДУШЕ

 

I

 

Моја душа

има само лице,

нема сен,

другу страну ни пут.

Окренута пуној светлости

у којој је тама расточена,

преметнута у чисту твар,

бит саму,

она патњу добро зна.

Патња је дисање,

ход,

слутња,

трептај мисли

и спознаје склад.

 

II

 

Све је бол,

нестајање.

Бол

и немоћ

да се оштрица свести отупи,

да се окрене

мајушни крхки точак

што покреће ову студ,

мраз и лед,

свемоћан,

мада невидљив

и недокучив,

као сам Бог.

 

III

 

Питање вечно,

свачије,

свакојако слагано,

никада одгонетнуто,

као живот,

и као смрт,

и горе,

и више,

неспознајно,

као самозачеће,

или као самосмрт,

као спасење.

 

IV

 

Почетак и крај муче ум.

Све остало је знано.

Живот као срећа,

или несрећа,

као глад

и жеђ,

песма

и плач,

пут или бег,

као одлука,

храбра,

без освртања,

или страх,

језа,

телом осећана,

руком,

оком,

усном,

или само сном.

Живот као ништа

иако је све.

 

V

 

Између почетка

и краја

ниска је бисера,

гујиних јаја,

скерлетних,

јабука,

и дрењина,

осиних уједа,

ноћних мора,

момачких гласова

и девојачког смеха,

то је то.

 

VI

 

Почетак мами уназад,

спутава,

изокреће ход,

тражи нову меру

и лик.

Хоће прапочетку,

оној тмини,

преточеној,

безброј пута,

која је оставила траг,

невидљив,

а моћан,

иако неспознајан.

 

VII

 

Почетак иште каљење

у вулканској јави

која сама себе најављује,

а предзнак јој је

само дрхтај очне јабучице,

само снохватица,

испружена рука,

молитва за смирај.

 

VIII

 

Ватра вулкана

мајка је моје ватре,

ове трајне врућице

што све моје болести прати,

и док је загрћем

она се разгорева,

мигољи,

измиче,

у мојим мислима,

у беспућу,

крчи стазе ка пропланцима,

урођеним сликама,

пределима намењеним

смерном опстанку,

побожном боравку

на овој нестварној планети

коју су њени миљеници

већ ојадили,

потрошили,

расточили и оглодали,

као безочна деца

која своје родитеље нису упознала

ни заволела,

већ их само подносила,

и сви заједно били су несрећни.

 

IX

 

Наспрам почетка је крај.

Ја сам га видела.

Више пута.

Свој крај.

Замислила сам га.

Сама режирала,

скројила.

Све припремне радње пописала.

Али када је требало почети

са изведбом

неки се камен померио,

узнемирио се ум,

и све је одложено за боље,

згодније време,

за веће невреме,

за веће лудило

и већу концентрацију.

 

X

 

Је ли крај – крај,

или је почетак.

Какво старо и глупо питање!

Боже,

толико тога спознах,

а ништа ми није казано.

Ништа не одгонетнух.

Само слутње,

будућа сећања,

докази немоћи,

исијавају укруг,

докле допире поглед,

и мисао,

и даље,

помисао на упорност,

на нови смисао,

помисао на ништа,

нешто,

понешто,

ни на шта.

 

XI

 

Примисли.

То је губљење.

Примисао је застала мисао,

сумњиви трен,

покушај да се запали искра,

а да се светло не упали,

страх да се угледа лик,

слика и знак,

докучи спознаја,

цела и коначна,

у овом светом хаосу,

хаосу за који не постоји слово,

ни знак,

већ само нова слутња,

само крик.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: