STARI RUKOPIS: ITAČKI SAN

 

- Ovo je zapis jednog pisca. Ostavio ga je da ga predam nekome kome će biti koristan – možda će vam pomoći. Kod mene i ovako trune – rekao je Aris.

 

Tek posle nekoliko dana Vesna i Irina su pročitale ovaj rukopis! Reč je o anonimnom autoru...od koga su ostali samo ovi smežurani, poluiscepani listovi hartije. Vesna i Irina ga gotovo bez ikakve obrade prenose čitalaštvu:

 

„Otišao sam na Itaku bez nekog preciznog, tačno određenog plana. Jednostavno da odem, i pi-šem ako uzmognem. Poneo sam pisaću mašinu sa raš-timovanim slovom „s“, koja je bila i tada tehnološki zastarela. U to vreme uopšte nije bilo turista i gužve, ali ni električne energije, kupatila i one udobnosti bez koje kao da ne možemo. Ostrvo pusto, naseljeno stanovnicima koji tu žive, zato što nemaju gde drugde. Ostrvo kojem je čak i Darel posvetio samo nekoliko šturih redaka.

Doplovio sam brodom, što je išao dugo i okolo ostrva, brodom kojem se nije žurilo. On je plovio zato što odvajkada tuda plovi i nastaviće da plovi makar da bi odvezao samo petoro putnika što plaćuju najjeftiniju kartu. Prevoze se slučajem nale-teli putnici u mesta, iz kojih hoće da pobegne svako ko ima zdrave pameti i nešto novca.

U itačkom Vatiju, glavnom seocetu na ostrvu, razgovarao sam sa veselim majstorom što izrađuje neobične posude kojima su još za vreme Turaka bili odbrojani dani. Taj majstor radosnog pogleda i lica, iscrtanog borama, objašnjavao mi je u čemu vidi smi-sao svoga rada: „čovek bez obzira na smutne kupo-prodajne odnose, gde katkada i ono najtraženije pre-staje da ikome bude potrebno, mora nešto raditi, a najbolje je da radi ono što najbolje zna“ – tako je za-vršio misao. Kakvo razložno objašnjenje za težak rad koji nikome više nije potreban?! Da li je raditi ono što najbolje znamo – odgovor na ovo pitanje. Koji je smisao tih nesrećnih ljudskih poduhvata, čiji no-sioci sebe vide kao istinski srećne, u kojima, šta-više, uživaju. Neophodno je da postoji neki konti-nuitet koji sve to povezuje u celinu koju uopšte ne ra-zumem, a Itačanima je bila tako jasna, očigledna.

Nisam voleo masovne pohode na značajna me-sta, u kojima se svi dive jednoj stvari zato što im je rečeno da je ona nešto posebno, značajno i lepo. Sebi sam stalno ponavljao: Itaka je mesto u kojem može da se slobodno, bez odvlačenja pažnje, putuje kroz vla-stitu unutrašnjost. O tome želim da pišem, jer je moja unutrašnjost razuđena, složena, raznooblična, tako neuhvatljiva, a opet samo moja, jedinstvena. I ni-sam napisao ni reč.

Starci su sedeli u kafanama, i uglavnom ću-tali, videći u nedogađanju stvarnost koju nisam zapa-žao. Uvek ista lica u bilo koje doba dana. Prepo-znavao sam uverenje da ono istinsko leži u posma-tranju, a ne u razbacanoj i necelishodnoj aktivnosti. Posmatrao sam kako bi nešto zapisao. To sam tražio i u sebi i van sebe, i ništa nisam video sem svojih nepovezanih sećanja i tih staraca i te kišne luke ko-jom dan nije mogao ni da prođe, jer su se dani toliko ponavljali da čak nijednom od njih nisu dopuštali da se dogodi. Pitao sam se kako nešto toliko lepo kao praistorijska Venera iz muzeja boravi u ovom mestu.

Unutarnja pustoš mi je otupela pero, ponaj-više. Nisam imao o čemu pisati, ali se nisam micao iz te luke koja je bila jedino naseljena strpljivim ri-bolovcima, starcima i njihovim nerazumljivimpo-smatranjem ko zna čega. Kao da me je neko prikovao za to mesto, za to ostrvo koje me je sve više zatvaralo toliko da ni disati nisam više mogao. Zatvaralo me je to mesto od sveta i od njega samog.

Napokon je postalo svetlo. U toj bezdogađajno-sti povukao sam potez. Prvo utisci, spoljni i unutra-šnji, potom osećanja, a onda i misli, jednostavne, te prosto povezane, pa složene – pokrenuli su se opet ka nekom cilju. Hodao sam dugo. Primećujem svetlo i zvuk vetra. Birao sam puteve bez ikakvog plana, uop-šte nisam znao kuda idem. Vukli su me prsti tog ze-lenog, modrog i crnog pipka. Mirisi su počeli da se mešaju. Boreja, bog vetra, doneo je svežinu, oblici života su se polako razređivali dok nisu potpuno nestali.

Preda mnom je zjapio potpuno beli i isija-vajući predeo sa malim uzvišenjima, ispupčenjima i dubljim rupama, kao hrpa dobro oblikovane soli čije su neravne površine uglačane i zaobljene. Nije bilo ni zemlje, ni travke, bila je to tvorevina stena, soli i vode. Prostor me je uvlačio u sebe. I bio je to sa-svim novi prostor, ne samo zato što je bio pust, isi-javajući i jednostavan, nego zato što je predstavljao umetničko delo koje nije tvorevina bilo kog umeća, tako savršeno zaobljen, beo i uokviren Uranom i morem.

Hodao sam po tom mestu uzbuđeno, poneseno, sklanjajući pogled u modru vodu da ne bih oslepeo. Mesto se polako gubilo, a pred njim se otvarao zaliv sa useklinama i nepreglednom belinom koju sam pli-vajući obuhvatao.

Izašao sam na obalu sa polu pećinom na nje-nom kraju i ugledao ženu koja se iskreno, bezraz-ložno smeje. Još jednom sam pogledom obuhvatio sve: neravnu, zaobljenu, belu površinu, delfine zamrz-nute u pokretu i Afroditu koja na njima beži, i usek-line okružene vazduhom koji miriše i drvećem čud-nog oblika i stene što menjaju boju od bledo žutih do jarko crvenih, zagasitih i ljubičastih tonova, taj vrt-log boja, i Sunce koje pada.

I, najzad, sve mi je bilo jasno! Pa to sam sve sa-njao, prepoznao sam taj san sa tom ženom koja se smeje. Po prvi put sam se setio svoga sna. I sada sam mogao da ga zapišem. Otvorili su se slojevi unutrašnjosti, za koje nisam verovao da postoje, i počeo sam da pišem, dok sam postajao deo te jedinstvene, spolja-šnje lepote koja je bila na ivici da iščezne. Šta me je gonilo da stvaram? Ne znam tačno. Novi potez, što sam ga povukao na ostrvu i u sebi.

Izašao sam na trg u Vatiju. Ugledao sam ženu iz sna, gorljivih očiju kako me grli, i raduje se što živi, hoteći da na mene prenese tu bezumnu radost:

 

- Pogledaj Sunce kako gori! Ima li ičeg tako, tako...

 

 

 

 

TO SE SAMO MORE POIGRAVA SA NAMA

 

 

Između Frikesa i Kjonjija nalaze se mnoge plaže, ali je jedna posebna. Teška stabla, opterećena debelim granama i gustim lišćem, koje nikako da padne, okružuju neveliku useklinu. Do nje se spušta stepenicama sa glavnog puta. Okružena je belim, iz-boranim raznoobličnim stenama, gde je more, stal-nim udarima, ostavilo tragove, promenivši im prvo-bitnu strukturu i vodom bledoplavom i prozirnom. Blagi talasi se pene i izdižu sitno belo kamenje. Tog dana u novembru more u magli delovalo je ne-određeno.

 

- Zašto hoćeš baš sada da plivaš? Hladno je, a i more se uskomešalo – reče Vesna za-brinuto.

- Moram, zato... – otrčala je ka moru Irina i snažno zaplivala. „Zato što hoću da se oslo-bodim svojih brojnih misli. Zato što mi se u vodi reči rastaču u glasove, a oni u zvuke. I napokon postaju ništa, a to ništa oslobađa me od sebe i otvara me prema vodi i njenoj jedno-stavnoj strukturi“, odgovarala je Irina Vesni u sebi.

 

Plivajući ka obali, oseti kako je voda vuče ka levom belom grebenu, koji više nije delovao zguž-vano, već su to bile bodlje što su pretile plivaču. Svom snagom počela je da pliva na suprotnu stranu, zapravo se malo pomerala, premda je njoj samoj de-lovalo kao da stoji u mestu. To rvanje sa morem trajalo je kratko, iako joj se učini da je beskrajno dugo. Talasi su ju je nekoliko puta okrenuli i vukli čas na jednu, čas na drugu stranu. Svom svojom snagom je zaplivala prema obali, koja se nazirala. Čula je Vesnu kako viče:

 

- Da li si dobro, Irinaaa?

- Ne brini se! Jesam!

 

Popuste vodeni tegovi i, na svu sreću, dopliva do obale. Izađe osnažena i vesela, kao što joj se dešavalo uvek posle plivanja. Htela je, međutim, i da se poigra sa Posejdonom, iskušavajući svoje granice. Nije očekivala da Posejdon kažnjava plivanje u moru u novembru, jer smatra da niko ne sme iz drskosti i preterane smelosti da naruši mir njegovih poseda kada napokon oni malo mogu da odahnu posle letnje navale brodova, jahti, jedrilica, normalnih, polu-normalnih i ludo smelih plivača koji ne znaju šta ih čeka.

 

 

 

 

 

 

KJONjI I HEKTOR U NjEMU

 

            Nebo se boji u modroplavo, iscepkano obla-cima koji dolaze sa istoka, popodnevno sunce probija se kroz mestimičnu kišu, veličanstveno svetlo.

            Iznajmljeni auto spušta se niz nizbrdicu u Kjonji, tradicionalno selo na 25 kilometara od Vatija. Uokolo su, sve do dole, do mora, načičkane kuće i upravo dok prolaze pored jedne taverne, Vesna lagano usporava tražeći mesto gde da parkira auto koji se pokazao kao izvanredno poslušno konjče. Troje ljudi koji sede pred tavernom, gotovo u glas uzvikuju „kalimera” i pokazuju rukom na dole, prema obali, gde se ispostavilo da postoji parking za oko desetak vozila.

            Dve prijateljice gotovo da i ne moraju da se dogovaraju, već se podrazumeva da čim se dokopaju novog odredišta, pronađu najpovoljnije mesto na kome će izvesno vreme zastati da oslušnu zvuke i osete mirise i boje novog predela. Ona mala taverna ofarbana u jarko žuto sa plavim vratima i pro-zorima imala je znak sunčanog diska okačen na zidu pored ulaza, gde je bilo ljupko poređano nekoliko stolova i stolica za plažu. Preko puta je bila isto tako majušna prodavnica mešovite robe, a sve se nalazilo na neznatnom uzvišenju odakle je ovaj gradić-selo izgledao potpuno zaustavljen u vremenu kao na starim razglednicama. Jedan mačor skoči na stolicu na koju je Vesna odložila svoj indijanski šešir od lamine dlake, promeškolji se nekoliko puta i udobno zavali u tom definisanom prostoru.

Sa leve strane, na oker svetlu, kuće su se sur-vavale tik do mora i odavale izgled tipičnog pri-morskog mestašceta dok je njegova desna strana bila potpuno drugačija. Ovde je vladao neki koncentri-sani kameni prizor uveličan zaslepljujućom svet-lošću i egzaktan kao u gradovima renesane Italije. Snopovi zlatastog svetla odbijali su se o prozore vila kao da tečni med curi kroz njihova stakla.

Zaintrigirana ovom razlikom, Vesna se spusti niz vijugavu blagu nizbrdicu, sve prateći kameni zid koji je delio ove kuće od mora. Na trenutke se činilo da je nose kratki kovitlaci vetra koji donose miris morske trave i algi, ali, sasvim na dnu, tu gde su se iza kamena mestimično pomaljali fragmenti ele-gantnih ograda od kovanog gvožđa, osećao se miris geranijuma i jasmina. I gle, na kraju tog puta odakle je počinjalo more a sve ove kamene, renesansne vile bile uzdignute sa pogledom u beskrajno plavetnilo, stajao je čovek, visok u svom čudnom, neobičnom odelu sa mnoštvom nekih blještećih detalja. Vesna zastade, jer ju je njihov odsjaj povremeno zaslepljivao i od tog utiska nije mogla da razazna da li su u pitanju zlatni delovi odeće ili neka velika ogrlica sa medaljonom koji šljašti na novembarskom suncu. Čovek se po-meri i krenu ka njoj. Vesnine zenice počeše da se prilagođavaju fiksirane na one sjajne ukrase na nje-govoj odeći okupane svetlošću morskog popodneva. Nema prošlosti, nema budućnosti, sve je konstantni prezent.

Bilo je očito da su približavajući se jedno drugome, i taj čovek i Vesna ubrzavali korak. Ona, nošena svojom nepresušnom radoznalošću da što pre oprlji krila, a on – ko zna čime. Sada je već sa-svim jasno mogla da razazna da čovek nosi plavu tuniku bez rukava opasanu zlatnim pojasom. Oko vrata mu je poskakivala ogrlica sastavljena od mnoštva zlatnih pločica koje su svakim korakom proizvodile specifičan zvuk zveckanja plemenitog metala.

Sekund mrtvog vazduha, zatim još jedan… on je dobro okrznu dok su se mimoilazili, iako je vijugava nizbrdica bila dovoljno široka ne samo za njih dvoje nego za čitav kamion. Vesnina na brzinu uobli-čena smirenost rastočila se u paramparčad. Jedino što je uspela dobro da vidi bio je znak na njegovoj narukvici od kože i kosti, upravo na ruci kojom ju je okrznuo. Bio je to znak slova Vinčanskog pisma.

Na Vesninoj nadlaktici bridi otisak okrz-nuća. Taj lik, čiji beše? Erik Bana glavom i bradom u kostimu trojanskog princa? Lik Ilijasa Vlahosa, njene prve ljubavi iz doba nevinosti? Nekoga koga je zasigurno videla u konstantnom prezentu svog života, samo ne može da se seti. Ona kroz nozdrve grabi po-zamašnu količinu jodiranog vazduha i oseća kako se valja talas elektriciteta celom dužinom njenih ne-rava. Dok se okreće da se vrati nazad u onu tavernu u kojoj je Irina čeka, ovaj trenutak oslobađa kao iz topa, čitavu galeriju likova iz memorije njene DNK. U treptaju božjeg oka jedan lik se sasvim izdvaja, njega je pohranila još onomad, sad je oslobođen – to je Hektor!

Kako je moguće da čitavog života tražiš svoju drugu nedostajuću polovinu i kada te ona okrzne u prolazu, ti je ni tada ne prepoznaješ! Šta je trebalo da se dogodi da to uvidiš? Da klekne pred tobom? Nikako! Da ti se okači na leđa da ga tegliš? Ni pod razno! Da puzi za tobom? Apsolutno ne!

Hektor – to je viteški princip danas u izu-miranju. Onaj koji ima najrazvijeniji osećaj prema svome rodu, precima i potomcima. Prema prošlosti se odnosi sa zahvalnošću, a prema budućnosti sa od-govornošću. Najuzvišeniji među plemenitima, on je branilac ljudskih vrlina i principa časti.

„Zašto je izumro Hektor u mom vremenu“ – mislila je Vesna penjući se uz ulicu, dok je morsko svetlo moćno titralo u namagnetisanom vazduhu. Bleda je, izgleda pobeđena, ali se ne predaje, hoće da reši to pitanje, da dođe do odgovora, do najsitnijeg detalja. Ali, kako rasvetliti nešto što je zamagljeno u prošlosti i prekriveno slojevima najrazličitijih tumačenja od kojih je samo jedno istinito? Onda se seti znaka Vinčanskog pisma na Hektorovoj ruci – kakva je to poruka bila? Možda je samo uobrazila jer je njena fascinacija ovom praistorijskom civiliza-cijom uvek nagoni da u svemu nalazi veze i odnose upravo sa njom. A možda je to baš i dobro, jer...

Po mišljenju mnogih istraživača, u Vinčan-skoj civilizaciji koja je otkrivena u Srbiji, na obalama Dunava, pre oko 6000 godina, vladao je svo-jevrstan matricentrični poredak. To nema nikakve veze sa matrijarhatom i prevlašću žene nad muškar-cem, već označava jedan neverovatan sklad među po-lovima, harmoniju u kojoj se i jedan i drugi pol uza-jamno i podjednako uvažavaju i dopunjavaju. Ovakav skladan odnos u ljudskoj zajednici potvrđuje i činje-nica da arheolozi nisu pronašli tragove rata tokom 2000 godina. Zvuči neverovatno u današnje vreme neprestanog rata! Šta je moglo da utiče na svest ljudi iz daleke prošlosti da nema nametanja sistema vred-nosti jedne grupe, jednog pola, da nema ratova, domi-nacije, da se razvijaju i žive u uslovima potpune harmonije?  

Vinčanski čovek se nije plašio prirode, jer je umeo da osluškuje znake koje mu ona šalje. Živeo je u skladu sa prirodom, znao da tumači njene poruke i gajio poštovanje i zahvalnost prema njoj. Takvim svo-jim odnosom formulisao je svoje ideje, slike slo-bodnog duha i prema drugima.Bez osećanja praznine i usamljenosti težio je zajednici i upravo to osla-njanje na zajednicu i odgovornost prema njoj, ključni su elementi. Nisam sam na svetu i svet ne postoji samo za mene. To je imperativ. Svet postoji i nastaje jedino u odnosu prema drugom. Jedino u odrazu drugog vidimo sebe. Ako tog drugog nema onda ni nas nema. Takav je odnos i među polovima.

„Koliko li je u Vinči moralo biti Hektora! Zapravo su u Vinči svi muškarci bili Hektori“ – po-misli Vesna i glasno se nasmeja sama sa sobom.

A onda, kada su ratoborne osvajačke horde na-grnule u vinčanski prostor, poredak se promenio. Totalitarni um nije nova izmišljotina, od tada na-staju smene različitih dominacija moći i traju i danas.  Sve ostalo, do naših dana je manje ili više poznata istorija. Ali, da bi se osvojio i pokorio jedan prostor, bilo je potrebno razoriti odnose među ljudima. Prvo razaranje poretka harmoničnosti sveta bila je dominacija muškarca nad ženom. Žena više nije bila dostojna partnerka muškarca već po-dređena i ovakvo stanje stvari uz neznatne izmene traje i danas. Svako narušavanje sklada izaziva nova dramatična narušavanja a posledice ovog rata ogle-dale su se u osveti žena. U savremenom materijalnom svetu lišenom svake duhovnosti, žene rađaju, vaspi-tavaju, biraju i oblikuju muškarce po svojim zadatim potrebama.

„Žene su krive što je Hektor izumro“ – po-misli Vesna i zakopča svoju jaknu do grla jer joj je odjednom postalo hladno. Još tih par koraka je deli od taverne u kojoj je Irina čeka sa naručenom kafom koja se verovatno već ohladila. Ona baci još jedan pogled na ono mesto na kome ju je Hektor okrznuo, okom krivca koji ne želi da se prepusti osećanju krivice. Da, htela bi da mu da nekoliko tih poce-panih krpica koje su preostale, ma dala bi mu i či-tavu svoju rasparčanu malu dušu, osvetljenu. Oseća se miris geranijuma.

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: