СТАРИ РУКОПИС: ИТАЧКИ САН

 

- Ово је запис једнoг писца. Оставио га је да га предам некоме коме ће бити користан – можда ће вам помоћи. Код мене и овако труне – рекао је Арис.

 

Тек после неколико дана Весна и Ирина су прочитале овај рукопис! Реч је о анонимном аутору...од кога су остали само ови смежурани, полуисцепани листови хартије. Весна и Ирина га готово без икакве обраде преносе читалаштву:

 

„Отишао сам на Итаку без неког прецизног, тачно одређеног плана. Једноставно да одем, и пи-шем ако узмогнем. Понео сам писаћу машину са раш-тимованим словом „с“, која је била и тада технолошки застарела. У то време уопште није било туриста и гужве, али ни електричне енергије, купатила и оне удобности без које као да не можемо. Острво пусто, насељено становницима који ту живе, зато што немају где другде. Острво којем је чак и Дарел посветио само неколико штурих редака.

Допловио сам бродом, што је ишао дуго и около острва, бродом којем се није журило. Он је пловио зато што одвајкада туда плови и наставиће да плови макар да би одвезао само петоро путника што плаћују најјефтинију карту. Превозе се случајем нале-тели путници у места, из којих хоће да побегне свако ко има здраве памети и нешто новца.

У итачком Ватију, главном сеоцету на острву, разговарао сам са веселим мајстором што израђује необичне посуде којима су још за време Турака били одбројани дани. Тај мајстор радосног погледа и лица, исцртаног борама, објашњавао ми је у чему види сми-сао свога рада: „човек без обзира на смутне купо-продајне односе, где каткада и оно најтраженије пре-стаје да икоме буде потребно, мора нешто радити, а најбоље је да ради оно што најбоље зна“ – тако је за-вршио мисао. Какво разложно објашњење за тежак рад који никоме више није потребан?! Да ли је радити оно што најбоље знамо – одговор на ово питање. Који је смисао тих несрећних људских подухвата, чији но-сиоци себе виде као истински срећне, у којима, шта-више, уживају. Неопходно је да постоји неки конти-нуитет који све то повезује у целину коју уопште не ра-зумем, а Итачанима је била тако јасна, очигледна.

Нисам волео масовне походе на значајна ме-ста, у којима се сви диве једној ствари зато што им је речено да је она нешто посебно, значајно и лепо. Себи сам стално понављао: Итака је место у којем може да се слободно, без одвлачења пажње, путује кроз вла-ститу унутрашњост. О томе желим да пишем, јер је моја унутрашњост разуђена, сложена, разнооблична, тако неухватљива, а опет само моја, јединствена. И ни-сам написао ни реч.

Старци су седели у кафанама, и углавном ћу-тали, видећи у недогађању стварност коју нисам запа-жао. Увек иста лица у било које доба дана. Препо-знавао сам уверење да оно истинско лежи у посма-трању, а не у разбацаној и нецелисходној активности. Посматрао сам како би нешто записао. То сам тражио и у себи и ван себе, и ништа нисам видео сем својих неповезаних сећања и тих стараца и те кишне луке ко-јом дан није могао ни да прође, јер су се дани толико понављали да чак ниједном од њих нису допуштали да се догоди. Питао сам се како нешто толико лепо као праисторијска Венера из музеја борави у овом месту.

Унутарња пустош ми је отупела перо, понај-више. Нисам имао о чему писати, али се нисам мицао из те луке која је била једино насељена стрпљивим ри-боловцима, старцима и њиховим неразумљивимпо-сматрањем ко зна чега. Као да ме је неко приковао за то место, за то острво које ме је све више затварало толико да ни дисати нисам више могао. Затварало ме је то место од света и од њега самог.

Напокон је постало светло. У тој бездогађајно-сти повукао сам потез. Прво утисци, спољни и унутра-шњи, потом осећања, а онда и мисли, једноставне, те просто повезане, па сложене – покренули су се опет ка неком циљу. Ходао сам дуго. Примећујем светло и звук ветра. Бирао сам путеве без икаквог плана, уоп-ште нисам знао куда идем. Вукли су ме прсти тог зе-леног, модрог и црног пипка. Мириси су почели да се мешају. Бореја, бог ветра, донео је свежину, облици живота су се полако разређивали док нису потпуно нестали.

Преда мном је зјапио потпуно бели и исија-вајући предео са малим узвишењима, испупчењима и дубљим рупама, као хрпа добро обликоване соли чије су неравне површине углачане и заобљене. Није било ни земље, ни травке, била је то творевина стена, соли и воде. Простор ме је увлачио у себе. И био је то са-свим нови простор, не само зато што је био пуст, иси-јавајући и једноставан, него зато што је представљао уметничко дело које није творевина било ког умећа, тако савршено заобљен, бео и уоквирен Ураном и морем.

Ходао сам по том месту узбуђено, понесено, склањајући поглед у модру воду да не бих ослепео. Место се полако губило, а пред њим се отварао залив са усеклинама и непрегледном белином коју сам пли-вајући обухватао.

Изашао сам на обалу са полу пећином на ње-ном крају и угледао жену која се искрено, безраз-ложно смеје. Још једном сам погледом обухватио све: неравну, заобљену, белу површину, делфине замрз-нуте у покрету и Афродиту која на њима бежи, и усек-лине окружене ваздухом који мирише и дрвећем чуд-ног облика и стене што мењају боју од бледо жутих до јарко црвених, загаситих и љубичастих тонова, тај врт-лог боја, и Сунце које пада.

И, најзад, све ми је било јасно! Па то сам све са-њао, препознао сам тај сан са том женом која се смеје. По први пут сам се сетио свога сна. И сада сам могао да га запишем. Отворили су се слојеви унутрашњости, за које нисам веровао да постоје, и почео сам да пишем, док сам постајао део те јединствене, споља-шње лепоте која је била на ивици да ишчезне. Шта ме је гонило да стварам? Не знам тачно. Нови потез, што сам га повукао на острву и у себи.

Изашао сам на трг у Ватију. Угледао сам жену из сна, горљивих очију како ме грли, и радује се што живи, хотећи да на мене пренесе ту безумну радост:

 

- Погледај Сунце како гори! Има ли ичег тако, тако...

 

 

 

 

ТО СЕ САМО МОРЕ ПОИГРАВА СА НАМА

 

 

Између Фрикеса и Кјоњија налазе се многе плаже, али је једна посебна. Тешка стабла, оптерећена дебелим гранама и густим лишћем, које никако да падне, окружују невелику усеклину. До ње се спушта степеницама са главног пута. Окружена је белим, из-бораним разнообличним стенама, где је море, стал-ним ударима, оставило трагове, променивши им прво-битну структуру и водом бледоплавом и прозирном. Благи таласи се пене и издижу ситно бело камење. Тог дана у новембру море у магли деловало је не-одређено.

 

- Зашто хоћеш баш сада да пливаш? Хладно је, а и море се ускомешало – рече Весна за-бринуто.

- Морам, зато... – отрчала је ка мору Ирина и снажно запливала. „Зато што хоћу да се осло-бодим својих бројних мисли. Зато што ми се у води речи растачу у гласове, а они у звуке. И напокон постају ништа, а то ништа ослобађа ме од себе и отвара ме према води и њеној једно-ставној структури“, одговарала је Ирина Весни у себи.

 

Пливајући ка обали, осети како је вода вуче ка левом белом гребену, који више није деловао згуж-вано, већ су то биле бодље што су претиле пливачу. Свом снагом почела је да плива на супротну страну, заправо се мало померала, премда је њој самој де-ловало као да стоји у месту. То рвање са морем трајало је кратко, иако јој се учини да је бескрајно дуго. Таласи су ју је неколико пута окренули и вукли час на једну, час на другу страну. Свом својом снагом је запливала према обали, која се назирала. Чула је Весну како виче:

 

- Да ли си добро, Иринааа?

- Не брини се! Јесам!

 

Попусте водени тегови и, на сву срећу, доплива до обале. Изађе оснажена и весела, као што јој се дешавало увек после пливања. Хтела је, међутим, и да се поигра са Посејдоном, искушавајући своје границе. Није очекивала да Посејдон кажњава пливање у мору у новембру, јер сматра да нико не сме из дрскости и претеране смелости да наруши мир његових поседа када напокон они мало могу да одахну после летње навале бродова, јахти, једрилица, нормалних, полу-нормалних и лудо смелих пливача који не знају шта их чека.

 

 

 

 

 

 

КЈОЊИ И ХЕКТОР У ЊЕМУ

 

            Небо се боји у модроплаво, исцепкано обла-цима који долазе са истока, поподневно сунце пробија се кроз местимичну кишу, величанствено светло.

            Изнајмљени ауто спушта се низ низбрдицу у Кјоњи, традиционално село на 25 километара од Ватија. Уоколо су, све до доле, до мора, начичкане куће и управо док пролазе поред једне таверне, Весна лагано успорава тражећи место где да паркира ауто који се показао као изванредно послушно коњче. Троје људи који седе пред таверном, готово у глас узвикују „калимера” и показују руком на доле, према обали, где се испоставило да постоји паркинг за око десетак возила.

            Две пријатељице готово да и не морају да се договарају, већ се подразумева да чим се докопају новог одредишта, пронађу најповољније место на коме ће извесно време застати да ослушну звуке и осете мирисе и боје новог предела. Она мала таверна офарбана у јарко жуто са плавим вратима и про-зорима имала је знак сунчаног диска окачен на зиду поред улаза, где је било љупко поређано неколико столова и столица за плажу. Преко пута је била исто тако мајушна продавница мешовите робе, а све се налазило на незнатном узвишењу одакле је овај градић-село изгледао потпуно заустављен у времену као на старим разгледницама. Један мачор скочи на столицу на коју је Весна одложила свој индијански шешир од ламине длаке, промешкољи се неколико пута и удобно завали у том дефинисаном простору.

Са леве стране, на окер светлу, куће су се сур-вавале тик до мора и одавале изглед типичног при-морског месташцета док је његова десна страна била потпуно другачија. Овде је владао неки концентри-сани камени призор увеличан заслепљујућом свет-лошћу и егзактан као у градовима ренесане Италије. Снопови златастог светла одбијали су се о прозоре вила као да течни мед цури кроз њихова стакла.

Заинтригирана овом разликом, Весна се спусти низ вијугаву благу низбрдицу, све пратећи камени зид који је делио ове куће од мора. На тренутке се чинило да је носе кратки ковитлаци ветра који доносе мирис морске траве и алги, али, сасвим на дну, ту где су се иза камена местимично помаљали фрагменти еле-гантних ограда од кованог гвожђа, осећао се мирис геранијума и јасмина. И гле, на крају тог пута одакле је почињало море а све ове камене, ренесансне виле биле уздигнуте са погледом у бескрајно плаветнило, стајао је човек, висок у свом чудном, необичном оделу са мноштвом неких бљештећих детаља. Весна застаде, јер ју је њихов одсјај повремено заслепљивао и од тог утиска није могла да разазна да ли су у питању златни делови одеће или нека велика огрлица са медаљоном који шљашти на новембарском сунцу. Човек се по-мери и крену ка њој. Веснине зенице почеше да се прилагођавају фиксиране на оне сјајне украсе на ње-говој одећи окупане светлошћу морског поподнева. Нема прошлости, нема будућности, све је константни презент.

Било је очито да су приближавајући се једно другоме, и тај човек и Весна убрзавали корак. Она, ношена својом непресушном радозналошћу да што пре опрљи крила, а он – ко зна чиме. Сада је већ са-свим јасно могла да разазна да човек носи плаву тунику без рукава опасану златним појасом. Око врата му је поскакивала огрлица састављена од мноштва златних плочица које су сваким кораком производиле специфичан звук звецкања племенитог метала.

Секунд мртвог ваздуха, затим још један… он је добро окрзну док су се мимоилазили, иако је вијугава низбрдица била довољно широка не само за њих двоје него за читав камион. Веснина на брзину уобли-чена смиреност расточила се у парампарчад. Једино што је успела добро да види био је знак на његовој наруквици од коже и кости, управо на руци којом ју је окрзнуо. Био је то знак слова Винчанског писма.

На Весниној надлактици бриди отисак окрз-нућа. Тај лик, чији беше? Ерик Бана главом и брадом у костиму тројанског принца? Лик Илијаса Влахоса, њене прве љубави из доба невиности? Некога кога је засигурно видела у константном презенту свог живота, само не може да се сети. Она кроз ноздрве граби по-замашну количину јодираног ваздуха и осећа како се ваља талас електрицитета целом дужином њених не-рава. Док се окреће да се врати назад у ону таверну у којој је Ирина чека, овај тренутак ослобађа као из топа, читаву галерију ликова из меморије њене ДНК. У трептају божјег ока један лик се сасвим издваја, њега је похранила још ономад, сад је ослобођен – то је Хектор!

Како је могуће да читавог живота тражиш своју другу недостајућу половину и када те она окрзне у пролазу, ти је ни тада не препознајеш! Шта је требало да се догоди да то увидиш? Да клекне пред тобом? Никако! Да ти се окачи на леђа да га теглиш? Ни под разно! Да пузи за тобом? Апсолутно не!

Хектор – то је витешки принцип данас у изу-мирању. Онај који има најразвијенији осећај према своме роду, прецима и потомцима. Према прошлости се односи са захвалношћу, а према будућности са од-говорношћу. Најузвишенији међу племенитима, он је бранилац људских врлина и принципа части.

„Зашто је изумро Хектор у мом времену“ – мислила је Весна пењући се уз улицу, док је морско светло моћно титрало у намагнетисаном ваздуху. Бледа је, изгледа побеђена, али се не предаје, хоће да реши то питање, да дође до одговора, до најситнијег детаља. Али, како расветлити нешто што је замагљено у прошлости и прекривено слојевима најразличитијих тумачења од којих је само једно истинито? Онда се сети знака Винчанског писма на Хекторовој руци – каква је то порука била? Можда је само уобразила јер је њена фасцинација овом праисторијском цивилиза-цијом увек нагони да у свему налази везе и односе управо са њом. А можда је то баш и добро, јер...

По мишљењу многих истраживача, у Винчан-ској цивилизацији која је откривена у Србији, на обалама Дунава, пре око 6000 година, владао је сво-јеврстан матрицентрични поредак. То нема никакве везе са матријархатом и превлашћу жене над мушкар-цем, већ означава један невероватан склад међу по-ловима, хармонију у којој се и један и други пол уза-јамно и подједнако уважавају и допуњавају. Овакав складан однос у људској заједници потврђује и чиње-ница да археолози нису пронашли трагове рата током 2000 година. Звучи невероватно у данашње време непрестаног рата! Шта је могло да утиче на свест људи из далеке прошлости да нема наметања система вред-ности једне групе, једног пола, да нема ратова, доми-нације, да се развијају и живе у условима потпуне хармоније?  

Винчански човек се није плашио природе, јер је умео да ослушкује знаке које му она шаље. Живео је у складу са природом, знао да тумачи њене поруке и гајио поштовање и захвалност према њој. Таквим сво-јим односом формулисао је своје идеје, слике сло-бодног духа и према другима.Без осећања празнине и усамљености тежио је заједници и управо то осла-њање на заједницу и одговорност према њој, кључни су елементи. Нисам сам на свету и свет не постоји само за мене. То је императив. Свет постоји и настаје једино у односу према другом. Једино у одразу другог видимо себе. Ако тог другог нема онда ни нас нема. Такав је однос и међу половима.

„Колико ли је у Винчи морало бити Хектора! Заправо су у Винчи сви мушкарци били Хектори“ – по-мисли Весна и гласно се насмеја сама са собом.

А онда, када су ратоборне освајачке хорде на-грнуле у винчански простор, поредак се променио. Тоталитарни ум није нова измишљотина, од тада на-стају смене различитих доминација моћи и трају и данас.  Све остало, до наших дана је мање или више позната историја. Али, да би се освојио и покорио један простор, било је потребно разорити односе међу људима. Прво разарање поретка хармоничности света била је доминација мушкарца над женом. Жена више није била достојна партнерка мушкарца већ по-дређена и овакво стање ствари уз незнатне измене траје и данас. Свако нарушавање склада изазива нова драматична нарушавања а последице овог рата огле-дале су се у освети жена. У савременом материјалном свету лишеном сваке духовности, жене рађају, васпи-тавају, бирају и обликују мушкарце по својим задатим потребама.

„Жене су криве што је Хектор изумро“ – по-мисли Весна и закопча своју јакну до грла јер јој је одједном постало хладно. Још тих пар корака је дели од таверне у којој је Ирина чека са нарученом кафом која се вероватно већ охладила. Она баци још један поглед на оно место на коме ју је Хектор окрзнуо, оком кривца који не жели да се препусти осећању кривице. Да, хтела би да му да неколико тих поце-паних крпица које су преостале, ма дала би му и чи-таву своју распарчану малу душу, осветљену. Осећа се мирис геранијума.

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: