Huk

Huji Ilijak noćas kroz vreme,

vrhova klisurom odzvanja zvuk,

dok kiša gordo ispira stene,

nebom se prolama prastari huk.

Borovi ponoćnu elegiju zbore,

stihove slažu uz vetrova zvuk,

dok Zemlja ispija hladne izvore,

selom se prolama prastari huk.

Vekove mudro ispisuje u stene,

borova stabla povija u luk,

dok Dičinom odlaze godine i sene,

nebom se prolama prastari huk.

Dubina šume para mu grudi,

niz obronke otkida potoka buk,

prolaze vekovi, prolaze ljudi,

ostaje samo prastari huk. 

Srebrna noć

Noć se spusta tiho studena i hladna,

mraz ledi brzake Dičine pod brestom,

pa se kao vino u čašama zlata,

pretaču žubori u vrbaku čestom.

Ledenice zvone, prasak puca selom,

rasprsnutog cera u toj pomrčini,

a Semedraž ogrnuta srebrnim velom,

usni san kraj reke sad na mesečini.

Hladan vetar pirnu, zastrese se breza,

bor uzdrma grane na sred našeg sreza,

ustaklilo nebo, sat otkuca ponoć.

Brzak se sve tiše u noći sad čuje,

fijuk vetra poljem snežnim odjekuje,

Semedraž kroz srebrnu noćas plovi noć.

Dud

Pred kućom mojom još cveta dud,

iako mu je suvo krošnje pola,

kraj njega prolazi prašnjavi put,

što vodi na breg iz ravnog dola.

Stoji gordo ponosna starina,

i sreće kola kukuruza i pšenice,

pod njim se susreću godišnja doba,

i zveče na stadu medenice.

Ispraća proleća, ispraća zime,

dočekuje laste što lete sa juga,

ispreda priče, pesme i rime,

i vekovima se vremenu ruga.

Broji stogove mirisnog sena,

jaganjce što pasu kroz naše livade,

sačekuje i ispraća pokoljenja,

dud je simbol generacijske nade.

Taj prkosni starac, još mladare izbija,

ne da zubu vremena da mu slomi grane,

svakoga proleća svoj behar izvija,

i zdravi svako jutro kada svane.

PODELITE OVAJ TEKST NA: