Хук

Хуји Илијак ноћас кроз време,

врхова клисуром одзвања звук,

док киша гордо испира стене,

небом се пролама прастари хук.

Борови поноћну елегију зборе,

стихове слажу уз ветрова звук,

док Земља испија хладне изворе,

селом се пролама прастари хук.

Векове мудро исписује у стене,

борова стабла повија у лук,

док Дичином одлазе године и сене,

небом се пролама прастари хук.

Дубина шуме пара му груди,

низ обронке откида потока бук,

пролазе векови, пролазе људи,

остаје само прастари хук. 

Сребрна ноћ

Ноћ се спуста тихо студена и хладна,

мраз леди брзаке Дичине под брестом,

па се као вино у чашама злата,

претачу жубори у врбаку честом.

Леденице звоне, прасак пуца селом,

распрснутог цера у тој помрчини,

а Семедраж огрнута сребрним велом,

усни сан крај реке сад на месечини.

Хладан ветар пирну, застресе се бреза,

бор уздрма гране на сред нашег среза,

устаклило небо, сат откуца поноћ.

Брзак се све тише у ноћи сад чује,

фијук ветра пољем снежним одјекује,

Семедраж кроз сребрну ноћас плови ноћ.

Дуд

Пред кућом мојом још цвета дуд,

иако му је суво крошње пола,

крај њега пролази прашњави пут,

што води на брег из равног дола.

Стоји гордо поносна старина,

и среће кола кукуруза и пшенице,

под њим се сусрећу годишња доба,

и звече на стаду меденице.

Испраћа пролећа, испраћа зиме,

дочекује ласте што лете са југа,

испреда приче, песме и риме,

и вековима се времену руга.

Броји стогове мирисног сена,

јагањце што пасу кроз наше ливаде,

сачекује и испраћа покољења,

дуд је симбол генерацијске наде.

Тај пркосни старац, још младаре избија,

не да зубу времена да му сломи гране,

свакога пролећа свој бехар извија,

и здрави свако јутро када сване.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: