|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art
Magla nad močvarom
Hodao je. Nije hodao. Imao je osećaj... privid, iluziju ili već šta, da postoji, diše, kreće se... Posmatrao je svet, obrise zapamćenog sveta, kroz mali jedva vidljivi prozor kroz koji je dopirao pogled do kraja vidljivog ili... do prevare ispred zamućenog pogleda.
Sebe je zatvorio u omeđeni prostor, sasvim dobrovoljno pod prisilom spoljašnjeg. U umu je zaključao misao, da je dobrovoljno pristao na nametnuto i da je to njegov, iskren, jasan i nenametnut izbor. Živeo je tako. Izgledalo je da živi. Iskradao bi se pred buđenje jutra, svakog novog jutra. Brojao je iskradanja, da osnaži volju, da pamćenje ne umre, da sećanja se ne ugase.
Nelogične izbore pravio je, menjajući tok i pravac kretanja, siguran da je zavarao one druge. Bio je siguran u to, da nikada niko, neće poput pasa tragača nanjušiti miris tragova. Tragova koje je ostavljao po pokvašenoj travi, smrzloj zemlji... Najviše tragova, beskrajne daljine, sakrio je kroz guste magle, hodajući po ivici močvare.
Živeo je tako, u teskobi sopstvene slobode. Brojao je iscurele sate, prebrzo ugašene dane, smene vremenskih oblika koji su bili prizori pogleda. Bežao je, sa nemim krikom, sa prigušenim besom i plesom otrovnih uboda.
Konačno pronašao je stvarnost, izbrisao je sve iluzije. Magla nad močvarom, najdivniji oblik stvarnosti, surovi prizor netaknute lepote mraka i jeze. Stvarnost koja ga je budila iz predugih iluzija. Osećao se živ, napokon živ i stvaran, uz noćnu muziku jeze i prizore opustošenosti. ŽIV !
|
