|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт
Магла над мочваром
Ходао је. Није ходао. Имао је осећај... привид, илузију или већ шта, да постоји, дише, креће се... Посматрао је свет, обрисе запамћеног света, кроз мали једва видљиви прозор кроз који је допирао поглед до краја видљивог или... до преваре испред замућеног погледа.
Себе је затворио у омеђени простор, сасвим добровољно под присилом спољашњег. У уму је закључао мисао, да је добровољно пристао на наметнуто и да је то његов, искрен, јасан и ненаметнут избор. Живео је тако. Изгледало је да живи. Искрадао би се пред буђење јутра, сваког новог јутра. Бројао је искрадања, да оснажи вољу, да памћење не умре, да сећања се не угасе.
Нелогичне изборе правио је, мењајући ток и правац кретања, сигуран да је заварао оне друге. Био је сигуран у то, да никада нико, неће попут паса трагача нањушити мирис трагова. Трагова које је остављао по поквашеној трави, смрзлој земљи... Највише трагова, бескрајне даљине, сакрио је кроз густе магле, ходајући по ивици мочваре.
Живео је тако, у тескоби сопствене слободе. Бројао је исцуреле сате, пребрзо угашене дане, смене временских облика који су били призори погледа. Бежао је, са немим криком, са пригушеним бесом и плесом отровних убода.
Коначно пронашао је стварност, избрисао је све илузије. Магла над мочваром, најдивнији облик стварности, сурови призор нетакнуте лепоте мрака и језе. Стварност која га је будила из предугих илузија. Осећао се жив, напокон жив и стваран, уз ноћну музику језе и призоре опустошености. ЖИВ !
|
