Sa­nja­ri u po­sje­ti

Po­seb­no vo­lim ura­ni­ti na ze­le­nu pi­ja­cu dok je još mrak. Ro­ba is­pod te­zge naj­bo­lje ide dok se ne is­tak­nu ci­je­ne i dok se pro­da­je na gaj­be. Do­go­va­ram sa čo­vje­kom ci­je­nu za bi­je­le bre­skve, sve da mu ku­pim i da mi ka­že ci­je­nu u đu­tu­re. Do­go­vor je pao, br­že ne­go Pro­zor! Kre­nuo sam do svo­jih ko­la da ih pri­mak­nem i oba­vim uto­var. Mrak je još šti­pao za oči i tre­ba­lo je pri­pa­zi­ti da ne buć­nem u ne­ku lo­kvi­cu jer je to­kom no­ći bi­lo ki­še...

Pri­bli­žio sam se ko­li­ma kad ugle­dah tri mla­da čo­vje­ka, na­slo­nje­na na moj auto, ka­ko raz­go­va­ra­ju. Ma­lo me je ob­u­zeo strah, ali nisam  osje­ćao da bi mi mo­gli šta na­u­di­ti. Pri­bli­ža­vao sam se i po­ku­šao da im ugle­dam li­ca, ali od njih se mo­gao sa­mo ču­ti glas, smjeh i pri­mi­je­ti­ti si­lu­e­te. Ni­ka­ko da ugle­dam li­ce, oči, usta, pa čak ni ru­ke. Po­mi­slih: šta je ovo, ko su ovi lju­di, vi­de li oni me­ne? Nisam  mo­gao do­kon­ta­ti da li me vi­de, a bi­lo mi je ne­pojm­lji­vo da me ne vi­de, jer tu sam pred nji­ma. Ali, ni ja njih ne vi­dim ‒ a vi­dim ih. Nisam  mo­gao ra­zu­mje­ti nji­hov raz­go­vor, a ni­su go­vo­ri­li stra­nim je­zi­kom. Do­sta su se smi­ja­li dok su go­vo­ri­li i to je ote­ža­va­lo ra­zu­mi­je­va­nje. Sje­tih se mo­je ba­ke i is­pi­pah se po dže­po­vi­ma da vi­dim je­su li ši­bi­ce tu. Tu su! Iz­va­dio sam ih i od­mah kre­snuh jed­nu. Istog tre­na ne­sta njih tro­ji­ce i me­ni bi ja­sno da je pri­vi­đe­nje. Lak­nu­lo mi je. Vri­je­di­lo je slu­ša­ti ba­ki­ne pri­če i pri­hva­ta­ti ne­ka njena pra­vi­la.

Po­žu­rio sam da što pri­je uto­va­rim bre­skve i ne­sta­nem sa pi­ja­ce, jer sim­bol ko­jim mi je za­po­čeo dan nisam  mo­gao ra­zu­mje­ti ni­ti pret­po­sta­vi­ti nje­go­vo zna­če­nje. Ju­rio sam po­red ku­ku­ru­znih po­lja i je­dva če­kao da na ho­ri­zon­tu poč­ne ra­đa­nje Sun­ca, dok mi je u gla­vi ne­pre­sta­no bru­ja­la pri­ča one tro­ji­ce ne­ča­sti­vih. Uma­lo ne sle­tjeh, od stra­ha ko­ji se iz­ne­nad­nom si­li­nom sju­rio u mo­je ci­je­lo bi­će. Osje­ćao sam da sam za­mro, ali oči su još uvi­jek sli­je­di­le drum. Us­po­rio sam, tre­sao sam se i nisam  mo­gao da iz­go­vo­rim ni ri­ječ. Stres mi je ob­u­zeo ti­je­lo, a moj auto je bio pun onog istog raz­go­vo­ra i smje­ha i njih tro­ji­ca su sijedili po­red i iza me­ne. Od­jed­nom sam po­čeo da ra­zu­mi­je­vam nji­hov raz­go­vor i od­mah mi bi lak­še; ni­šta mi ni­su lo­še či­ni­li, sa­mo su go­vo­ri­li i smi­ja­li se, ali i da­lje nisam  mo­gao da ra­za­znam nji­ho­ve li­ko­ve i poj­mim ri­je­či.

Njih tro­ji­ca bi­li su sa­nja­ri, tri do­bra dru­ga­ra ko­ji su te no­ći sa­nja­li mo­je se­lo, bi­li u nje­mu, bra­li u mom voć­nja­ku ja­bu­ke, kru­ške i šlji­ve, me­ra­či­li gro­žđe ko­je još ni­je bi­lo zre­lo. Na mo­joj tra­ti­ni igra­li fud­bal na ma­le go­lo­ve, kar­ta­li be­lu, če­ka­li me da do­đem da bu­dem če­tvr­ti, a po­što nisam  do­šao, od­lu­če da me po­tra­že. I, eto, na­šli su me i bi im žao sto sam već bu­dan, htje­li su da za­jed­no sa­nja­mo. Pri­bli­ža­vao sam se ku­ći i otvo­rio sam pro­zor od ko­la, pa sam čuo pi­je­tla Žar­ka ka­ko me po­zdra­vlja ju­tar­njim zo­ro­kli­kom. Mo­ji mom­ci sa­nja­ri od­le­te­še dok je Sun­ce po­ma­lja­lo svo­je žar­ko tje­me.

Otvo­rih pr­tlja­žnik da ba­cim po­gled na bi­je­le bre­skve, iz gor­nje gaj­be, iz­me­đu ured­no po­slo­že­nih bre­skvi, ne­do­sta­ja­le su tri!

Ne­ka su im u slast! Hva­la sa­nja­ri­ma ko­ji obi­la­ze mo­je se­lo i če­ka­ju da me za­tek­nu u nje­mu!

PODELITE OVAJ TEKST NA: