Са­ња­ри у по­сје­ти

По­себ­но во­лим ура­ни­ти на зе­ле­ну пи­ја­цу док је још мрак. Ро­ба ис­под те­зге нај­бо­ље иде док се не ис­так­ну ци­је­не и док се про­да­је на гај­бе. До­го­ва­рам са чо­вје­ком ци­је­ну за би­је­ле бре­скве, све да му ку­пим и да ми ка­же ци­је­ну у ђу­ту­ре. До­го­вор је пао, бр­же не­го Про­зор! Кре­нуо сам до сво­јих ко­ла да их при­мак­нем и оба­вим уто­вар. Мрак је још шти­пао за очи и тре­ба­ло је при­па­зи­ти да не бућ­нем у не­ку ло­кви­цу јер је то­ком но­ћи би­ло ки­ше...

При­бли­жио сам се ко­ли­ма кад угле­дах три мла­да чо­вје­ка, на­сло­ње­на на мој ауто, ка­ко раз­го­ва­ра­ју. Ма­ло ме је об­у­зео страх, али нисам  осје­ћао да би ми мо­гли шта на­у­ди­ти. При­бли­жа­вао сам се и по­ку­шао да им угле­дам ли­ца, али од њих се мо­гао са­мо чу­ти глас, смјех и при­ми­је­ти­ти си­лу­е­те. Ни­ка­ко да угле­дам ли­це, очи, уста, па чак ни ру­ке. По­ми­слих: шта је ово, ко су ови љу­ди, ви­де ли они ме­не? Нисам  мо­гао до­кон­та­ти да ли ме ви­де, а би­ло ми је не­појм­љи­во да ме не ви­де, јер ту сам пред њи­ма. Али, ни ја њих не ви­дим ‒ а ви­дим их. Нисам  мо­гао ра­зу­мје­ти њи­хов раз­го­вор, а ни­су го­во­ри­ли стра­ним је­зи­ком. До­ста су се сми­ја­ли док су го­во­ри­ли и то је оте­жа­ва­ло ра­зу­ми­је­ва­ње. Сје­тих се мо­је ба­ке и ис­пи­пах се по џе­по­ви­ма да ви­дим је­су ли ши­би­це ту. Ту су! Из­ва­дио сам их и од­мах кре­снух јед­ну. Истог тре­на не­ста њих тро­ји­це и ме­ни би ја­сно да је при­ви­ђе­ње. Лак­ну­ло ми је. Ври­је­ди­ло је слу­ша­ти ба­ки­не при­че и при­хва­та­ти не­ка њена пра­ви­ла.

По­жу­рио сам да што при­је уто­ва­рим бре­скве и не­ста­нем са пи­ја­це, јер сим­бол ко­јим ми је за­по­чео дан нисам  мо­гао ра­зу­мје­ти ни­ти прет­по­ста­ви­ти ње­го­во зна­че­ње. Ју­рио сам по­ред ку­ку­ру­зних по­ља и је­два че­као да на хо­ри­зон­ту поч­не ра­ђа­ње Сун­ца, док ми је у гла­ви не­пре­ста­но бру­ја­ла при­ча оне тро­ји­це не­ча­сти­вих. Ума­ло не сле­тјех, од стра­ха ко­ји се из­не­над­ном си­ли­ном сју­рио у мо­је ци­је­ло би­ће. Осје­ћао сам да сам за­мро, али очи су још уви­јек сли­је­ди­ле друм. Ус­по­рио сам, тре­сао сам се и нисам  мо­гао да из­го­во­рим ни ри­јеч. Стрес ми је об­у­зео ти­је­ло, а мој ауто је био пун оног истог раз­го­во­ра и смје­ха и њих тро­ји­ца су сиједили по­ред и иза ме­не. Од­јед­ном сам по­чео да ра­зу­ми­је­вам њи­хов раз­го­вор и од­мах ми би лак­ше; ни­шта ми ни­су ло­ше чи­ни­ли, са­мо су го­во­ри­ли и сми­ја­ли се, али и да­ље нисам  мо­гао да ра­за­знам њи­хо­ве ли­ко­ве и пој­мим ри­је­чи.

Њих тро­ји­ца би­ли су са­ња­ри, три до­бра дру­га­ра ко­ји су те но­ћи са­ња­ли мо­је се­ло, би­ли у ње­му, бра­ли у мом воћ­ња­ку ја­бу­ке, кру­шке и шљи­ве, ме­ра­чи­ли гро­жђе ко­је још ни­је би­ло зре­ло. На мо­јој тра­ти­ни игра­ли фуд­бал на ма­ле го­ло­ве, кар­та­ли бе­лу, че­ка­ли ме да до­ђем да бу­дем че­твр­ти, а по­што нисам  до­шао, од­лу­че да ме по­тра­же. И, ето, на­шли су ме и би им жао сто сам већ бу­дан, хтје­ли су да за­јед­но са­ња­мо. При­бли­жа­вао сам се ку­ћи и отво­рио сам про­зор од ко­ла, па сам чуо пи­је­тла Жар­ка ка­ко ме по­здра­вља ју­тар­њим зо­ро­кли­ком. Мо­ји мом­ци са­ња­ри од­ле­те­ше док је Сун­це по­ма­ља­ло сво­је жар­ко тје­ме.

Отво­рих пр­тља­жник да ба­цим по­глед на би­је­ле бре­скве, из гор­ње гај­бе, из­ме­ђу уред­но по­сло­же­них бре­скви, не­до­ста­ја­ле су три!

Не­ка су им у сласт! Хва­ла са­ња­ри­ма ко­ји оби­ла­зе мо­је се­ло и че­ка­ју да ме за­тек­ну у ње­му!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: