„MAJKO BOŽIJA SVIH NAS,

NADO MOJA!“

 

Na Itaki su uklešteni pitomina i krševita divljina. Tri gradića ili seoceta na moru: Vati, Frikes i Kjonji skladno se pripijaju uz obalu, harmonični, lepocvetni, prijatni za oko i dušu, diskretno ukrašeni, prefinjeni. Veći deo ostrva je krševit, kako ga jeopsivaio još i Homer. Što se ide više ka vrhu ostrva, vegetacija postepeno nestaje, da bi onda ostali samo kamen, možda poneki čovek i Bog.

Bilo je već poslepodne kada su se Vesna i Irina odlučile da posete manastir na ostrvu. On je posvećen Prečistoj Bogorodici, nalazi se na 556 metara nadmorske visine, što predstavlja najvišu tačku ostrva, do koje se dospeva vrlo uzanim puteljkom. Zbog strmog puta, čini se kao da je najviša tačka ostrva viša nego što zapravo jeste. Manastir je sagrađen 1696. godine, a njegov katolikon sto godina ranije u čast Bogorodice, ove najnežnije i najmoćnije zaštitnice.

A evo šta su im pastiri ispričali o čudotvornoj ikoni u tom manastiru. Ikonu Bogorodice su doneli na ostrvo pastiri iz Epira, koji su na Itaku pobegli gonjeni od Turaka i Albanaca. Na putu su izgubili ikonu, zbog čega ih je obuzela najveća tuga. Jedne noći na Itaki su ugledali sjajnu svetlost, čime im je dat znak da ikona Bogorodice nije izgubljena. Rešili su da poseku šumu kako bi je lakše našli. Zapalili su i žbunje i gle – u vatri su ugledali potpuno neoštećenu ikonu Bogorodice, koja i do dana današnjeg pomaže onima kojima je najpotrebnija.

Iz manastirskog dvorišta se dolazi do tačke sa koje se pruža vidikovac na zaliv Vatija. U tom trenutku zasipila je kiša, a Vesna i Irina se vratiše u manastirsko dvorište, prijatno, malo, belo, sa stazama od opeke. Ruže u lejama mirišu onako kako su nekada davno mirisale, kada su mirisi dolazili iz zemlje, a ne iz fabrike za prozvodnju hemikalija.

Ugledale su staricu Grkinju, svu u crnini, crnih, ogromnih očiju, što sve vide i kada ne gledaju. Pita Grkinja Srpkinju odakle je, Vesna kaže iz Srbije, a Grkinja uzvrati: „dobra i lepa Srbija“. Vesna joj je rekla da je ista takva i Grčka. I tako ih je ova starica, koja se o manastiru brine, otpratila do predvorja crkve. Prekrstila se i pogledala u zamračeno nebo.

Crkva je mala, ali je dekoracija u njoj istančane lepote, u polumraku se tek ponešto može videti. Sija čudotvorna ikona, sva okićena darovima.

Vesna i Irina su se kretale u prostoru u kojem različite vrste svetlosti jedna kroz drugu prolaze, spajaju se i razdvajaju: svetlost prirodna, što ulazi kroz vitraž, svetlo sveća, što stvara senke i treptavo prekida mrak, svetlo ikona, koje svetlost iz sebe isijavaju. U tom spletu svetlosti, od različitih izvora, senki, blago osvetljenih predmeta premestile su se Vesna i Irina, barem za trenutak, u neki drugi svet, različitog značenja i smisla u odnosu na ovaj u kojem prebivamo.

I.D.

CRNI ITAČKI LAVIRINT

 

 

Uz pozdrav Grkinji i Prečistoj Bogorodici, Vesna i Irina nastavile su put. Spuštale su se krševitim predelom kroz unutrašnjost severnog dela ostrva. Od manastira više nema nijednog skretanja do Vatija.

Predeo se pred njihovim očima smenjivao od zelenih tragova, što pokazuje prisustvo, doduše, mršavog, ali barem nekakvog života. Najpre jarko zelena trava iz koje iskače sivo, rupičasto kamenje najneobičnijih oblika i stremi ka očima posmatrača kao da mora biti viđeno. Jačina te zelene boje, što jedva uspeva da se izbori sa moćnim i teškim kamenom, toliko je snažna i životna kao da se podsmeva vlastitom nestanku na drugim grebenima, gde, sem kamena, koza i zalutalih putnika, nikoga i ničega drugog nema.

Ugledale su jare malo, belo, kako sisa belonogu kozu. Jarčevi, koze i jarići idu po troje, ne u stadu, već kao da su to porodice što se veru po tim stenama toliko vešto i radosno da putnika ne obuzima strah da bi im se nešto moglo desti. Pametne su te životinje, što se slobodno kreću po najtežim stazama. Jedino su one kadre da se prilagode ovoj, ni sa čim uporedivoj surovosti prirode. Na tim glatkim, strmim planinama, oblikovanim tako da podsećaju na kaskade, u poređenju sa kojima su Hercegovina i Crna Gora pitoma uzvišenja, nema čak ni travke, ni divljeg cveta da zamiriše. Nema ničega. Samo vekoviti kamen i nebo.

Skrenule su ka jednoj okuci, dok je još moglo da se stane, na nekom poluvidikovcu, pre nego što je sve krenulo da se survava. U tom trenutku spojio se vazduh sa vodom, istih su boja, sve je bilo sivo, mutno, ništa se nije videlo sem crnog, dugog, vijugavog lavirinta koji bi trebalo da putnika uvede u Itaku. A iz nje se nikada neće izvući ukoliko mu srce i misli nisu čiste, a namere su mu loše. A da li će je razumeti – druga je stvar! Dok su stajale na tom uzvišenju, Vesna i Irina su shvatile jednu od tajni Itake. Ona se skriva upravo u ovom vijugavom, gotovo nedostupnom ušću što sprečava da u Itaku uđu oni čiji su prsti lepljivi, oči proždrljive, a misli zle i pohlepne. U Itaku se teško ulazi, a iz nje još teže izlazi.

U toj maglom zahvaćenoj uvali videli su se samo vijugavi crni pipci Itake. Uzak prolaz se širi, obrazujući nešto poput jezera, a onda se obala postepeno sužava prema Vatiju, iz kojeg se ne vidi tačno kako se iz Itake može otploviti u svet. Magla i crni, zastrašujuće dugački pipci čine predeo nedostupnim i nadživotnim. Ko to savlada, možda će i moći da zavlada Itakom. Kiša je neprimetno sipila, vetar prijatan, dok se Sunce javljalo svojim poslednjim zrakom. A taj predeo kao da je bačen negde iz centra Vaseljene na ovo mesto na Zemlji, iz koje štrči i prkosno i oholo govori celome svetu: Ohiiiiiiii.

Vesna je sigurno vozila, ali je put izuzetno strm, hridi se spuštaju u sivilo neba. Kola su se tresla od nenadanog naleta vetra, Vesna i Irina su bile na samoj ivici hridi, a put je uzak i vijugav, gotovo da su dotakle ivicu. Nije bilo svetla na prednjoj strani kola. Sunce je zašlo. Magla je pritisla zemlju bez želje da se pomeri, igrajući se sa vidom vozača koji treba da se kroz nju iskobelja. Vesna je vozila uskim i klizavim putem.

Nisu osećale strah, jer im je pred očima još bila slika ulaza u Vati, u obliku ušne školjke, krivudavi kraci ostrva, što nestaju u hadskoj nepoznanici, u sivilu magle iza koje nestaje svet, iza koje nema sveta za Itaku, tamo gde prestaje sve, a ona ostaje u sebi zatvorena za druge. Da li se dvema putnicama otvorila? Ili ih i dalje mâmi da je otkrivaju ili samo poručuje kako je zaludan svaki ljudski pokušaj da se ona razume.

Vesna i Irina su stigle do glavnog trga u Vatiju i primetile Odisejev obešenjački pogled: „Znao sam da vas dve to možete i znate, da će vam izbori biti pravi, prepreke savladane: i zavodljivost mračnog Frikesa i mirisnog Kjonjija i opasnosti strmih hridi, i da ćete čuti i po koju priču što će vam ostati u sećanju. A Boginja Majka vas je pokrovom zaštitila od svake nevolje.“

 I.D.

 

KOD ARISTOTELA: O HRANI, TRAMPU, PUTINU I NOSTALGIJI

 

            Na Itaki vreme stoji, ali hrana, kada se jednom iznese pred vas, nestaje do poslednjeg zalogaja. Ne treba ni malo da čudi zbog čega je to tako jer neki od grčkih specijaliteta datiraju još iz antičkih vremena, a kada se tome dodaju i uticaji svih drugih kuhinja koje su se u povesti ovde prošetale, onda je taj utisak sasvim opravdan. A na Itaki na kojoj život teče od drugog milenijuma pre naše ere, nalazili su svoje interese da borave mnogi – od Rimljana, Vizantinaca, Normana, Turaka, Venecijanaca, Francuza, Britanaca…

            Ipak, u Vatiju, idilično ušuškanom na kraju dugog zaliva gde su taverne i kafei poređani duž ulica u obliku amfiteatra, dve drugarice otkriše mesto gde se u hrani uživa, gde se ona priprema tu, na vaše oči i na licu mesta, u dogovoru sa vlasnikom koji je ujedno i kuvar i konobar, a po potrebi i sagovornik. Jer, Aristotel, vlasnik taverne u koju su svakog dana išle na keftades, suvlaki, dzadziki, musaku, iako im je još pri prvom susretu rekao da je u školu išao samo do dvanaeste svoje godine, imao je još štošta da im saopšti o svojim političkim ubeđenjima, porodičnom životu, ekonomskoj situaciji. Doduše, činio je to diskretno bez da se nameće, ali kada bi ga svojim pitanjima podstakle, žar diskusije bi ga itekako obuzimao.

Naravno da se na početku uvek govorilo o hrani. Aristotel je svakog dana, u zavisnosti od toga kakvim je arsenalom namirnica raspolagao, savetovao šta da se jede.

 

- Danas sam za vas napravio dolmade, sarmice od vinovog lišća punjene mesom i pirinčem, po želji. Jeo ih je još Aleksandar Makedonski. Preporučujem uz to belo vino. Ima i saganaki, sveži, ulovljeni jutros.

- Šta je saganaki? – priupita Irina.

- Pečeni škampi preliveni ljutim paradajz sosom – odgovori Aristotel.

- Ja ću jelo Aleksandra Makedonskog! – doviknu Vesna.

- Nećete se pokajati – ko iz topa odgovori Aristotel i već je na njihov sto prostirao meze od  maslina, pitica sa feta sirom i još neke umake od tikvica, plavog paradajza i jogurta, sve bogato začinjeno belim lukom, mentom, bosiljkom...

 

Juče su ovde jele fantastični kleftiko koji je Aristotel dovršavao pred njima, dodajući u jagnjeći but koji je, kako im je rekao, pripremio dan pre toga sa komadićima belog luka i ovčijeg sira, krompir, papriku, šargarepu i tikvice i sve to umotavao u papir i stavljao na pečenje. Bilo je vredno čekati gotovo dva sata dok se ovo bogovsko jelo ispeklo, ali za sve to vreme Aristotel je neumorno iznosio pred njih razno meze od malih  mesnih pitica, slanih pitica sa sirom i zazikija, sve to zalivano domaćim rozeom. Vesna, koja je bila veliki ljubitelj rozea, pohvalila je Aristotelovo vino kao zaista izvrsno, ali je on bio polovično zadovoljan jer ga Irina nije probala.

 

- Eto, profesorka nije probala ovo vino. Žene su čudna bića. Moja se razbolela od nostalgije kad smo bili u Australiji i nagovorila me da se vratimo. A da smo ostali još par godina, penzija bi mi sada bila mnogo veća. Da, da, živeli smo u Australiji 22 godine… – govorio je Aristotel za sebe, a više da njih dve čuju.

- Pa na Itaki je najlepše – reče Irina.

- Ma jeste, ovde je najlepše, ali se ne živi baš tako dobro. Omladina odlazi u druge zemlje zbog posla, mi ovde radimo i nešto za-radimo samo u letnjem periodu kad ima turista. Sada je sezona završena i tako sve do sredine maja sledeće godine. Nije lako.

- Tako je i u Srbiji – reče Irina – globalna politika velikih sila…

- Amerika, Amerika je svetski kreator – uzviknu Aristotel. – Evo, sad pratim ovu predizbornu kampanju između Klintonove i Trampa.

- I, za koga navijate? – bila je radoznala Vesna.

- Pa za Trampa, naravno! Neću valjda za ove Klintonove koji sve vreme samo izvršavaju mračne namere. Koliko su ljudi pobili samo u tim obojenim revolucijama…

- Amerika nije dobila nijedan veći rat od Drugog svetskog rata. Izgubila je Korejski rat, izgubili su Vijetnam. Ubili su tri miliona ljudi, pedeset hiljada američkih vojnika je poginulo, a dvesta pedeset hiljada počinilo sa-moubistvo zbog ubijanja nevinih ljudi,„vijetnamskog sindroma“. Ubili su oko milion ljudi u Iraku. Američke poreske obveznike ratovi su koštali tri triliona dolara u periodu između Iraka i Avganistana. Za šta su ih dali? Sociopate i psihopate vode vladu i to ne samo Amerike – izgovori Vesna kao navijena.

- Malaka – opsova Aristotel na grčkom. - Zato i navijam da Tramp pobedi, eto, zalaže se za dijalog sa Rusijom, hoće da razgovara sa Putinom, a ne da zvecka oružjem kao Hilari.

- Ipak, nemojte gajiti previše iluzija prema njemu – reče Vesna – sve mi se čini da će biti dobar trojanski konj! U tom slučaju ćete biti dobro nasamareni! U predizbornim kampanjama se mnogo laže, to valjda znate.

- Znači, vi Aristotele, u Putinu i Rusiji vidite razboritu politiku? – zapita Irina.

- Pa šta nam je drugo preostalo? Ne volim jedino kad se njihovi bogati turisti, uglavnom ovi što dolaze leti na skupim jahtama pomalo bahate. Ali, valjda su svi bogati delom i bahati – zaključi Aristotel filozofski.

- Vidite, Aristotele, 1999. godine je NATO predvođen Amerikom na našu zemlju bacio tokom bombardovanja 45 tona osiromašenog uranijuma čiji je period poluraspada četiri i po milijarde godina. Zbog toga je danas Srbija prva po smrtnosti od kancera u Evropi. Ko je to uradio? Amerika i zemlje Evropske unije. Zbog čega su to uradili? Konačni rezultat je otimačina Kosova, srca srpske teritorije.

- Znam, znam, ceo grčki narod je tada bio uz Srbiju. To je bilo neviđeno divljaštvo i protivno svim odlukama Ujedinjenih nacija… - reče Aristotel.    

- Pa vi sve znate Aristotele, a rekoste da ste išli u školu samo do dvanaeste godine – umeša se Irina.

- Eh, pa živ sam čovek i gledam i slušam šta se radi. Konačno, sve to osećam na sopstvenoj koži. Shvatio sam sam da su svi današnji političari, i ovi naši, a i ti vaši, mrtvi jer nemaju nikakvu ideju za budućnost svoje nacije. Sve njihove reforme su pogrešne i pogubne po narod, ali ne i po njih same jer se samo bogate. Danas su u bavljenju politikom našli veoma unosno zanimanje. Dotle je došlo. Nekad je to bilo drugačije, bavili su se politikom iz uverenja i ideala – reče Aristotel i otrča u kuhinju.

Međutim, iz kuhinje se brzo vratio i dolivajući svakoj od prijateljica čašu, nastavi gde je malopre stao:

 

- Nema više ideala, mi smo eto, imali Odiseja Andrucosa koji se ovde na Itaki rodio i borio se za oslobođenje od Turaka, postao ofi-cir. Sa svojom grupom od samo sto vojnika uspeo je da potuče neprijatelja i stekne veliki ugled. Postao je komandant snaga u centralnoj Grčkoj za vreme Rata za nezavisnost. Nema više takvih.

- Ma biće ih, ne treba gubiti nadu, sledeća godina će svakako biti ključna u razrešenju svetske politike – reče Vesna. – Danas je iznad svega potreban revolucionaran zaokret koji će poput hirurga iskoreniti bolest za sva vremena, u protivnom civilizacija je već na ivici propasti. Važno je da globalni mediji koji su gospodari laži, dožive svoj poraz. Narod mora da prepozna da oni čine sve kako bismo zaboravili na nezaposlenost, zatrovanu hranu, degradiranost svake vrste i postepeno izumiranje – a onda se Vesna okrenu Irini i završi: - Narod živi u kavezima kao Ničeovi „poslednji ljudi” koji radosno zahvaljuju svojim gospodarima.

- Potrebno je hitno buđenje naroda, bez toga, globalni um je već učinio toliko štete da će posledice biti nesagledive… – reče Irina.

- Možete lagati ženu ili muškarca deset puta, ali naciju ne možete. Konkretna realnost uzvratiće udarac. Neko je to lepo rekao, ne mogu više da se setim ko, ali bio je apsolutno u pravu – dodade Vesna.

- Eh, eh – dobaci Aristotel - ako države imaju podaničke vlasti koje samo izvršavaju odluke moćnika, onda narod liči na psa kojem je stavljen povodac i ograničeno kretanje. Kada takva vlast i njen sistem vode narod kroz maglu prevara, onda oni u stvari hoće da ukinu narod. Eto, to ja mislim. A ovi Rusi što dolaze kod nas, oni svi hvale Putina, zato mislim da je kod njih drugačije – završi svoje razmišljanje Aristotel i ponovo iznese na sto punu činiju maslina i pečenih paprika.

 

Ručak dveju prijateljica se već pretvarao u antičku gozbu, a sto pred njima bio je prepun grčkih specijaliteta. U jednom trenutku, ta hrana je angažovala sva njihova čula, ne samo čulo ukusa i mirisa već i čulo sluha, jer su obe podjednako uživale u zvuku krckanja hleba i čulo vida jer se pred njima prostirao neverovatan sklad boja i tekstura različitih namirnica. 

 

- Dakle, Aristotele, vi ćete ovde nas sasvim da razmazite – reče Vesna. – Otkrijte nam tajnu, ko vas je naučio da ovako bogovski kuvate? Vaša žena?

- O, ne, imao sam neke druge uzore – odgovori Aristotel ali odmah dodade: - Nemojte pomisliti da nešto loše govorim o svojoj ženi. Nema nijedne mane, sem te nostalgije. Znate, kako se kaže za žene, žena ćuti samo o onome što ne zna, dok u moju ženu možeš imati svako poverenje. Ona za razliku od mnogih zna da ćuti – reče nehajno Aristotel.

 

Irina i Vesna se pogledaše. Eto, to beše ono što baš i nisu očekivale da će od Aristotela čuti, ali, niko nije savršen...

 

V.P.

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

PODELITE OVAJ TEKST NA: