„МАЈКО БОЖИЈА СВИХ НАС,

НАДО МОЈА!“

 

На Итаки су уклештени питомина и кршевита дивљина. Три градића или сеоцета на мору: Вати, Фрикес и Кјоњи складно се припијају уз обалу, хармонични, лепоцветни, пријатни за око и душу, дискретно украшени, префињени. Већи део острва је кршевит, како га јеопсиваио још и Хомер. Што се иде више ка врху острва, вегетација постепено нестаје, да би онда остали само камен, можда понеки човек и Бог.

Било је већ послеподне када су се Весна и Ирина одлучиле да посете манастир на острву. Он је посвећен Пречистој Богородици, налази се на 556 метара надморске висине, што представља највишу тачку острва, до које се доспева врло узаним путељком. Због стрмог пута, чини се као да је највиша тачка острва виша него што заправо јесте. Манастир је саграђен 1696. године, а његов католикон сто година раније у част Богородице, ове најнежније и најмоћније заштитнице.

А ево шта су им пастири испричали о чудотворној икони у том манастиру. Икону Богородице су донели на острво пастири из Епира, који су на Итаку побегли гоњени од Турака и Албанаца. На путу су изгубили икону, због чега их је обузела највећа туга. Једне ноћи на Итаки су угледали сјајну светлост, чиме им је дат знак да икона Богородице није изгубљена. Решили су да посеку шуму како би је лакше нашли. Запалили су и жбуње и гле – у ватри су угледали потпуно неоштећену икону Богородице, која и до дана данашњег помаже онима којима је најпотребнија.

Из манастирског дворишта се долази до тачке са које се пружа видиковац на залив Ватија. У том тренутку засипила је киша, а Весна и Ирина се вратише у манастирско двориште, пријатно, мало, бело, са стазама од опеке. Руже у лејама миришу онако како су некада давно мирисале, када су мириси долазили из земље, а не из фабрике за прозводњу хемикалија.

Угледале су старицу Гркињу, сву у црнини, црних, огромних очију, што све виде и када не гледају. Пита Гркиња Српкињу одакле је, Весна каже из Србије, а Гркиња узврати: „добра и лепа Србија“. Весна јој је рекла да је иста таква и Грчка. И тако их је ова старица, која се о манастиру брине, отпратила до предворја цркве. Прекрстила се и погледала у замрачено небо.

Црква је мала, али је декорација у њој истанчане лепоте, у полумраку се тек понешто може видети. Сија чудотворна икона, сва окићена даровима.

Весна и Ирина су се кретале у простору у којем различите врсте светлости једна кроз другу пролазе, спајају се и раздвајају: светлост природна, што улази кроз витраж, светло свећа, што ствара сенке и трептаво прекида мрак, светло икона, које светлост из себе исијавају. У том сплету светлости, од различитих извора, сенки, благо осветљених предмета преместиле су се Весна и Ирина, барем за тренутак, у неки други свет, различитог значења и смисла у односу на овај у којем пребивамо.

И.Д.

ЦРНИ ИТАЧКИ ЛАВИРИНТ

 

 

Уз поздрав Гркињи и Пречистој Богородици, Весна и Ирина наставиле су пут. Спуштале су се кршевитим пределом кроз унутрашњост северног дела острва. Од манастира више нема ниједног скретања до Ватија.

Предео се пред њиховим очима смењивао од зелених трагова, што показује присуство, додуше, мршавог, али барем некаквог живота. Најпре јарко зелена трава из које искаче сиво, рупичасто камење најнеобичнијих облика и стреми ка очима посматрача као да мора бити виђено. Јачина те зелене боје, што једва успева да се избори са моћним и тешким каменом, толико је снажна и животна као да се подсмева властитом нестанку на другим гребенима, где, сем камена, коза и залуталих путника, никога и ничега другог нема.

Угледале су јаре мало, бело, како сиса белоногу козу. Јарчеви, козе и јарићи иду по троје, не у стаду, већ као да су то породице што се веру по тим стенама толико вешто и радосно да путника не обузима страх да би им се нешто могло дести. Паметне су те животиње, што се слободно крећу по најтежим стазама. Једино су оне кадре да се прилагоде овој, ни са чим упоредивој суровости природе. На тим глатким, стрмим планинама, обликованим тако да подсећају на каскаде, у поређењу са којима су Херцеговина и Црна Гора питома узвишења, нема чак ни травке, ни дивљег цвета да замирише. Нема ничега. Само вековити камен и небо.

Скренуле су ка једној окуци, док је још могло да се стане, на неком полувидиковцу, пре него што је све кренуло да се сурвава. У том тренутку спојио се ваздух са водом, истих су боја, све је било сиво, мутно, ништа се није видело сем црног, дугог, вијугавог лавиринта који би требало да путника уведе у Итаку. A из ње се никада неће извући уколико му срце и мисли нису чисте, а намере су му лоше. А да ли ће је разумети – друга је ствар! Док су стајале на том узвишењу, Весна и Ирина су схватиле једну од тајни Итаке. Она се скрива управо у овом вијугавом, готово недоступном ушћу што спречава да у Итаку уђу они чији су прсти лепљиви, очи прождрљиве, а мисли зле и похлепне. У Итаку се тешко улази, а из ње још теже излази.

У тој маглом захваћеној ували видели су се само вијугави црни пипци Итаке. Узак пролаз се шири, образујући нешто попут језера, а онда се обала постепено сужава према Ватију, из којег се не види тачно како се из Итаке може отпловити у свет. Магла и црни, застрашујуће дугачки пипци чине предео недоступним и надживотним. Ко то савлада, можда ће и моћи да завлада Итаком. Киша је неприметно сипила, ветар пријатан, док се Сунце јављало својим последњим зраком. А тај предео као да је бачен негде из центра Васељене на ово место на Земљи, из које штрчи и пркосно и охоло говори целоме свету: Охииииииии.

Весна је сигурно возила, али је пут изузетно стрм, хриди се спуштају у сивило неба. Кола су се тресла од ненаданог налета ветра, Весна и Ирина су биле на самој ивици хриди, а пут је узак и вијугав, готово да су дотакле ивицу. Није било светла на предњој страни кола. Сунце је зашло. Магла је притисла земљу без жеље да се помери, играјући се са видом возача који треба да се кроз њу искобеља. Весна је возила уским и клизавим путем.

Нису осећале страх, јер им је пред очима још била слика улаза у Вати, у облику ушне шкољке, кривудави краци острва, што нестају у хадској непознаници, у сивилу магле иза које нестаје свет, иза које нема света за Итаку, тамо где престаје све, а она остаје у себи затворена за друге. Да ли се двема путницама отворила? Или их и даље мâми да је откривају или само поручује како је залудан сваки људски покушај да се она разуме.

Весна и Ирина су стигле до главног трга у Ватију и приметиле Одисејев обешењачки поглед: „Знао сам да вас две то можете и знате, да ће вам избори бити прави, препреке савладане: и заводљивост мрачног Фрикеса и мирисног Кјоњија и опасности стрмих хриди, и да ћете чути и по коју причу што ће вам остати у сећању. А Богиња Мајка вас је покровом заштитила од сваке невоље.“

 И.Д.

 

КОД АРИСТОТЕЛА: О ХРАНИ, ТРАМПУ, ПУТИНУ И НОСТАЛГИЈИ

 

            На Итаки време стоји, али храна, када се једном изнесе пред вас, нестаје до последњег залогаја. Не треба ни мало да чуди због чега је то тако јер неки од грчких специјалитета датирају још из античких времена, а када се томе додају и утицаји свих других кухиња које су се у повести овде прошетале, онда је тај утисак сасвим оправдан. А на Итаки на којој живот тече од другог миленијума пре наше ере, налазили су своје интересе да бораве многи – од Римљана, Византинаца, Нормана, Турака, Венецијанаца, Француза, Британаца…

            Ипак, у Ватију, идилично ушушканом на крају дугог залива где су таверне и кафеи поређани дуж улица у облику амфитеатра, две другарице открише место где се у храни ужива, где се она припрема ту, на ваше очи и на лицу места, у договору са власником који је уједно и кувар и конобар, а по потреби и саговорник. Јер, Аристотел, власник таверне у коју су сваког дана ишле на кефтадес, сувлаки, дзадзики, мусаку, иако им је још при првом сусрету рекао да је у школу ишао само до дванаесте своје године, имао је још штошта да им саопшти о својим политичким убеђењима, породичном животу, економској ситуацији. Додуше, чинио је то дискретно без да се намеће, али када би га својим питањима подстакле, жар дискусије би га итекако обузимао.

Наравно да се на почетку увек говорило о храни. Аристотел је сваког дана, у зависности од тога каквим је арсеналом намирница располагао, саветовао шта да се једе.

 

- Данас сам за вас направио долмаде, сармице од виновог лишћа пуњене месом и пиринчем, по жељи. Јео их је још Александар Македонски. Препоручујем уз то бело вино. Има и саганаки, свежи, уловљени јутрос.

- Шта је саганаки? – приупита Ирина.

- Печени шкампи преливени љутим парадајз сосом – одговори Аристотел.

- Ја ћу јело Александра Македонског! – довикну Весна.

- Нећете се покајати – ко из топа одговори Аристотел и већ је на њихов сто простирао мезе од  маслина, питица са фета сиром и још неке умаке од тиквица, плавог парадајза и јогурта, све богато зачињено белим луком, ментом, босиљком...

 

Јуче су овде јеле фантастични клефтико који је Аристотел довршавао пред њима, додајући у јагњећи бут који је, како им је рекао, припремио дан пре тога са комадићима белог лука и овчијег сира, кромпир, паприку, шаргарепу и тиквице и све то умотавао у папир и стављао на печење. Било је вредно чекати готово два сата док се ово боговско јело испекло, али за све то време Аристотел је неуморно износио пред њих разно мезе од малих  месних питица, сланих питица са сиром и зазикија, све то заливано домаћим розеом. Весна, која је била велики љубитељ розеа, похвалила је Аристотелово вино као заиста изврсно, али је он био половично задовољан јер га Ирина није пробала.

 

- Ето, професорка није пробала ово вино. Жене су чудна бића. Моја се разболела од носталгије кад смо били у Аустралији и наговорила ме да се вратимо. А да смо остали још пар година, пензија би ми сада била много већа. Да, да, живели смо у Аустралији 22 године… – говорио је Аристотел за себе, а више да њих две чују.

- Па на Итаки је најлепше – рече Ирина.

- Ма јесте, овде је најлепше, али се не живи баш тако добро. Омладина одлази у друге земље због посла, ми овде радимо и нешто за-радимо само у летњем периоду кад има туриста. Сада је сезона завршена и тако све до средине маја следеће године. Није лако.

- Тако је и у Србији – рече Ирина – глобална политика великих сила…

- Америка, Америка је светски креатор – узвикну Аристотел. – Ево, сад пратим ову предизборну кампању између Клинтонове и Трампа.

- И, за кога навијате? – била је радознала Весна.

- Па за Трампа, наравно! Нећу ваљда за ове Клинтонове који све време само извршавају мрачне намере. Колико су људи побили само у тим обојеним револуцијама…

- Америка није добила ниједан већи рат од Другог светског рата. Изгубила је Корејски рат, изгубили су Вијетнам. Убили су три милиона људи, педесет хиљада америчких војника је погинуло, а двеста педесет хиљада починило са-моубиство због убијања невиних људи,„вијетнамског синдрома“. Убили су око милион људи у Ираку. Америчке пореске обвезнике ратови су коштали три трилиона долара у периоду између Ирака и Авганистана. За шта су их дали? Социопате и психопате воде владу и то не само Америке – изговори Весна као навијена.

- Малака – опсова Аристотел на грчком. - Зато и навијам да Трамп победи, ето, залаже се за дијалог са Русијом, хоће да разговара са Путином, а не да звецка оружјем као Хилари.

- Ипак, немојте гајити превише илузија према њему – рече Весна – све ми се чини да ће бити добар тројански коњ! У том случају ћете бити добро насамарени! У предизборним кампањама се много лаже, то ваљда знате.

- Значи, ви Аристотеле, у Путину и Русији видите разбориту политику? – запита Ирина.

- Па шта нам је друго преостало? Не волим једино кад се њихови богати туристи, углавном ови што долазе лети на скупим јахтама помало бахате. Али, ваљда су сви богати делом и бахати – закључи Аристотел филозофски.

- Видите, Аристотеле, 1999. године је НАТО предвођен Америком на нашу земљу бацио током бомбардовања 45 тона осиромашеног уранијума чији је период полураспада четири и по милијарде година. Због тога је данас Србија прва по смртности од канцера у Европи. Ко је то урадио? Америка и земље Европске уније. Због чега су то урадили? Коначни резултат је отимачина Косова, срца српске територије.

- Знам, знам, цео грчки народ је тада био уз Србију. То је било невиђено дивљаштво и противно свим одлукама Уједињених нација… - рече Аристотел.    

- Па ви све знате Аристотеле, а рекосте да сте ишли у школу само до дванаесте године – умеша се Ирина.

- Ех, па жив сам човек и гледам и слушам шта се ради. Коначно, све то осећам на сопственој кожи. Схватио сам сам да су сви данашњи политичари, и ови наши, а и ти ваши, мртви јер немају никакву идеју за будућност своје нације. Све њихове реформе су погрешне и погубне по народ, али не и по њих саме јер се само богате. Данас су у бављењу политиком нашли веома уносно занимање. Дотле је дошло. Некад је то било другачије, бавили су се политиком из уверења и идеала – рече Аристотел и отрча у кухињу.

Међутим, из кухиње се брзо вратио и доливајући свакој од пријатељица чашу, настави где је малопре стао:

 

- Нема више идеала, ми смо ето, имали Одисеја Андруцоса који се овде на Итаки родио и борио се за ослобођење од Турака, постао офи-цир. Са својом групом од само сто војника успео је да потуче непријатеља и стекне велики углед. Постао је командант снага у централној Грчкој за време Рата за независност. Нема више таквих.

- Ма биће их, не треба губити наду, следећа година ће свакако бити кључна у разрешењу светске политике – рече Весна. – Данас је изнад свега потребан револуционаран заокрет који ће попут хирурга искоренити болест за сва времена, у противном цивилизација је већ на ивици пропасти. Важно је да глобални медији који су господари лажи, доживе свој пораз. Народ мора да препозна да они чине све како бисмо заборавили на незапосленост, затровану храну, деградираност сваке врсте и постепено изумирање – а онда се Весна окрену Ирини и заврши: - Народ живи у кавезима као Ничеови „последњи људи” који радосно захваљују својим господарима.

- Потребно је хитно буђење народа, без тога, глобални ум је већ учинио толико штете да ће последице бити несагледиве… – рече Ирина.

- Можете лагати жену или мушкарца десет пута, али нацију не можете. Конкретна реалност узвратиће ударац. Неко је то лепо рекао, не могу више да се сетим ко, али био је апсолутно у праву – додаде Весна.

- Ех, ех – добаци Аристотел - ако државе имају поданичке власти које само извршавају одлуке моћника, онда народ личи на пса којем је стављен поводац и ограничено кретање. Када таква власт и њен систем воде народ кроз маглу превара, онда они у ствари хоће да укину народ. Ето, то ја мислим. А ови Руси што долазе код нас, они сви хвале Путина, зато мислим да је код њих другачије – заврши своје размишљање Аристотел и поново изнесе на сто пуну чинију маслина и печених паприка.

 

Ручак двеју пријатељица се већ претварао у античку гозбу, а сто пред њима био је препун грчких специјалитета. У једном тренутку, та храна је ангажовала сва њихова чула, не само чуло укуса и мириса већ и чуло слуха, јер су обе подједнако уживале у звуку крцкања хлеба и чуло вида јер се пред њима простирао невероватан склад боја и текстура различитих намирница. 

 

- Дакле, Аристотеле, ви ћете овде нас сасвим да размазите – рече Весна. – Откријте нам тајну, ко вас је научио да овако боговски кувате? Ваша жена?

- О, не, имао сам неке друге узоре – одговори Аристотел али одмах додаде: - Немојте помислити да нешто лоше говорим о својој жени. Нема ниједне мане, сем те носталгије. Знате, како се каже за жене, жена ћути само о ономе што не зна, док у моју жену можеш имати свако поверење. Она за разлику од многих зна да ћути – рече нехајно Аристотел.

 

Ирина и Весна се погледаше. Ето, то беше оно што баш и нису очекивале да ће од Аристотела чути, али, нико није савршен...

 

В.П.

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: