Osamsto hiljada kilometara na putu oko sveta

Simo Jelača - intervju 

"Tokom devet godina konkurisao sam na oko 1100 pozicija u bližoj struci. Gotovo svi odgovori, koje sam dobijao, bili su da sam prekvalifikovan" - Simo Jelača

Iz daleke Otave, podgrmečki gromko, Simo Jelača, naš veliki prijatelj i trudoljubivi saradnik Književne radionice Kordun, udostojio nas je zanimljivog razgovora. Dr Simo Jelača je prepoznao potrebu za umetničkim izrazom relativno nedavno, ali, posmatrajući čitanost njegovih priloga na KRK, slobodno mogu da kažem da on može da stane rame uz rame sa najafirmisanijima među našim autorima. S druge strane, dr Jelača je istinski prijatelj KR Kordun jer svaki naš prilog on isprati sa velikom pažnjom. Čitaoci, očigledno, umeju da prepoznaju trud i zalaganje, a primetna je i želja publike za putopisima koje sa nama nesebično deli ovaj naš vrli autor i prijatelj. U znak divne saradnje, uzajamnog poštovanja i trudbeništva, za vas smo priredili ovaj skromni intervju. Uživajte!

Dušica Mrđenović - 27.5.2o21. 

Др Симо Јелача - Отава, Канада

Poštovani Simo, s obzirom na to da ste dugo godina u Kanadi, kako gledate na svoj život u tadašnjoj Jugoslaviji, kako je izgledalo Vaše detinjstvo i odrastanje?

Dušice, hvala vam na pitanjima. Rođen sam u Jasenici, u Podgrmeču. Moje detinjstvo je bilo veoma teško. Tokom drugog svetskog rata prošli smo kroz zbjegove, tokom devet nedelja majka sa nas petoro dece kroz snežne bosanske planine, gladni i promrzli. Za svih devet nedelja nas šestoro pojeli smo samo tri ražena hleba i friška kravlja creva, samo oprana u potoku. Moja najstarija sestra Marija spasila me je na Šator planini, nakon što sam bio bačen u sneg da umrem. Kada me je Marija podigla iz snega obećao sam joj kada porastem da ću joj kupiti zelenu suknju i ispunio sam to od prve inženjerske plate. Tu priču pisala je Gordana Arok u novosadskom Novogodišnjem broju Dnevnika. Majku su nam ubili Nemci kada sam imao četiri godine i ne znam kako nas je Marija, sa 14 godina, sve othranila. Marija je bila moj anđeo. Sa ocem sam orao, ja sam vodio volove, a on je držao plug, od svoje pete godine. Bio sam gladan tokom čitavog detinjstva. Otac me je pustio da krenem u prvi razred osnovne škole tek oko Božića, kada smo završili sve poljske radove. Ipak, na kraju školske godine bio sam odličan učenik.

Osmoletku sam nastavio u Mladenovu, kod strica, koji je posle dve godine iznenada umro i ja sam morao raditi u seljačkoj radnoj zadruzi od svoje četrnaeste godine. Tadašnji upravnik zadruge ‘’Grmeč’’ Svetko Maleš upisivao mi je po pola nadnice iako sam ispunjavao sve norme kao i odrasli. Kada sam ga pitao, plačući, odgovorio mi je: ‘’Ti si mali i treba manje da jedeš’’. Doživeo sam da mu ne dozvolim da uđe u laboratoriju u kojoj sa radio kao tehničar, podsećajući ga ko sam. Moja tadašnja strina kod koje sam živeo zaključavala je hranu i bio sam stalno gladan.

Prvi put u životu sam se najeo kod moje sestre Marije, kada me je ona dovela u Novi Sad, gde sam pošao u tehničku školu. U Tehničkoj školi sam bio vrlo dobar učenik i direktor škole Borivoje Gagić našao mi je stipendiju od trećeg razreda. Od tada je već bilo mnogo bolje. Radeći kao tehničar direktor mi je predložio da upišem Tehnološki fakultet i dali su mi stipendiju 80% od tadašnje plate, tako da sam imao najveću stipendiju na Novosadskom univerzitetu. Na fakultetu sam položio sve ispite u prvim ispitnim rokovima. Nakon završene druge godine studija moj profesor dr Adalbert Šenborn poslao me je na ferijalnu praksu u Nemačku, u koju sam ušao trećeg dana nakon podizanja berlinskog zida, kada su svi Nemci bili užasno ljuti i neprijatni prema meni. To mi je bilo prvo putovanje u svet.

Od vremena studija, pa na dalje, moj život je bio prijatan, ja sam prema svakome bio poslušan i dobronameran i svagde sam bio tretiran sa uvažavanjem. Išao sam na izgradnju autoputa u Grdeličkoj klisuri i postao sam udarnik, za čega sam dobio besplatno letovanje u Petrovcu na moru. Svi događaji iz vremena Jugoslavije ostali su mi u nezaboravnim uspomenama i tadašnja Jugoslavija ostaje za mene kao pojam države koja je imala svoje planove razvoja i u kojoj smo uživali ravnopravnost. Jugoslavija je bila priznata u celom svetu, kao primerna zemlja najboljeg zdravstvenog sistema i školstva i niz drugih vrlina. I sada, pred moj kraj, bio bih srećan da je Jugoslavija sada kao u ono vreme, pa ni ja ne bih živeo ovde gde sam.

Kao inženjer, radili ste na mnogo projekata, a samim tim i dosta putovali. Da li se tako, usput rodila ideja o putopisima ili ste pisali i ranije?

Kao inženjer projektovao sam i izgradio, 67 industrijskih objekata u prehrambenoj industriji Jugoslavije, ukupne investicione vrednosti oko 375 miliona američkih dolara, u ono vreme. Od kada sam u Kanadi ovde sam projektovao svega oko pet, šest projekata, a jedino jedan veći sam projektovao i pustio u rad u Kadilaku, investicione vrednosti oko 7 miliona dolara.

Službeno sam dosta putovao dok sam radio kao projektant u Jugoslaviji, na primer 8 puta u Rusiju, 4 puta u Finsku, oko 10 puta u Dansku, 14 puta u Ameriku i Kanadu i gotovo u sve zemlje Evrope više puta, i jednom u Indiju. Od kada sam u Kanadi putovao sam u Kinu, a u Srbiju sam putovao svake godine. Do sada sam preleteo Atlantik 73 puta, a prema zbiru svih mojih putovanja preleteo sam oko 800 000 km, što čini približno 20 puta oko Ekvatora. Ja izuzetno volim da putujem i upoznajem svet. Tokom svih moji putovanja po svetu ja sam sakupljao podatke od datim zemljama i beležio sve što mi se činilo interesantnim. Pisanje putopisa počeo sam praktično kada sam se penzionisao. I sada volim da pišem, ja smatram da mi to održava mozak aktivnim.

Koliko su Vaša poslovna putovanja uticala na promenu Vaših životnih navika?

Moja poslovna putovanja možda su imala uticaj na moje životne navike u toliko što sam upoznavao svet i zapažao ono što mi se činilo naprednijim. Inače, sam sam stvorio svoj način života, na vreme ispunjavanje sopstvenih obaveza i obećanja, zdrava ishrana sa rekreacijom (ja i danas šetam svakodnevno po 10 i plus kilometara), hranimo se isključivo u sopstvenoj kuhinji i tokom 57 godina imam stalnu težinu (oko 70 kg).

Možete li napraviti poređenje između stanja srpskog doseljenika u vreme kada ste Vi došli u Kanadu a kakva je situacija sada?

Iako sam ja uradio doktorsku disertaciju u Kanadi i kanadska firma mi je dala obavezu da će me zaposliti, čak smo potpisali ugovor, kada sam došao kao imigrant apsolutno su mi svi okrenuli leđa. Kome god sam se obraćao, od prethodnih poznanika i ‘’prijatelja’’ niko se nije odazivao, valjda su se bojali da ću od njih tražiti pare. Tokom devet godina konkurisao sam na oko 1100 pozicija u bližoj struci. Gotovo svi odgovori, koje sam dobijao, bili su da sam prekvalifikovan (Overqualified). Tako sam radio fizičke poslove, zanatskih zanimanja. Na taj način naučio sam poslove renoviranja kuća, što mi sada vredi da pomažem svojoj deci. Inače, kako sam se doselio u Kanadu u vreme kada je u Jugoslaviji počeo rat, ja sam ovde iskusio diskriminaciju, koju niko ne može da mi opovrgne.

Sadašnja situacija življenja u Kanadi je dobra i normalna. Kao penzioneri imamo minimalna primanja, dovoljna za normalan život, zdravstveno smo obezbeđeni kao svi penzioneri i osećamo Kanadu kao svoju drugu domovinu. Čak sam napisao i knjigu ‘’Kanada moja druga domovina’’. Pošto sam publikovao i knjigu ‘’Znamenitosti i Lepote Kanade’’ i to na srpskom (Ćirilica) sa kanadskim ISBN registrovan sam kao kanadski autor.

Pišete poeziju i prozu, pretežno putopise, čemu biste dali prednost?

Dosta mojih pesama posvetio sam svojim unucima, neke i prijateljima, i sve sam ih pisao samo za svoju dušu. Ne mislim da sam ja pesnik. Napisao sam do sada jednu stručnu knjigu i četiri priručnika, stručne i naučne radove, petnaestak romana, od kojih sam publikovao oko polovinu, veći broj putopisa i drugih radova, a uključujući projekte, saopštenja na svetskim kongresima i simpozijumima, patentne prijave i drugo, imam već preko 350 javnih radova. Za projekte sam svojevremeno napravio uštedu kod švajcarske firme ‘’Biler’’ od 264 000 švajcarskih franaka, kod finske firme ‘’Rosenlev’’ uštedu od milion američkih dolara i dobio priznanje Sovjetske akademije nauka za projekat kombinovanog mlina za preradu pšenice i kukuruza. Ipak, od svega su najdraži putopisi. Oni me uvek podsećaju na moju životnu prošlost i sve što sam lepo doživeo.

Svoju prvu zbirku poezije ste izdali 2020. godine, u ozbiljnim godinama, koliko Vas je Vaš naučni rad sprečavao da se bavite književnim stvaralaštvom?

Dok sam se bavio naučnim radom nisam pisao poeziju, prema tome nije me naučni rad u tome sprečavao. I posle publikovanja prve zbirke pesama napisao sam ih još tridesetak, a neke ću takođe poslati Književnoj radionici.

Smatrate li da će mlađe generacije unaprediti svet?

Oduvek svet računa da da će mlade generacije unapređivati svet, pa tako i ja verujem u mlađe generacije i očekujem da će oni unapređivati svet, svaka generacija u svom domenu. Jedino mi se ne dopadaju političari koji podržavaju bogataše u stvaranju novih bolesti sa ciljem smanjivanja svetskog stanovništva. Očekujem da će se među mlađim generacija naći i dovoljan broj pametnih i dobronamernih, koji će biti u stanju da sačuvaju ovu planetu i život na njoj.

Kakav je Vaš pogled na globalne interese i njihov uticaj na kulturu mali naroda? Kakva je budućnost malih kulturnih zajednica u večitoj igri između dve vatre globalnih sila?

Po mom mišljenju bogati male narode posmatraju samo kao njima toliko potrebne koliko im trebaju za odrađivanje poslova neophodnih za bogate i za eksploataciju prirodnih bogatstava u zemljama malih naroda. Bogate nije ni briga za kulturu malih naroda. Mali narodi opstaće onoliko koliko budu u stanju da sami održe.

Šta Vas je podstaklo na saradnju sa Književnom radionicom Kordun, i kakav je Vaš utisak o KRK?

Na saradnju sa Književnom radionicom podstakao me je moj VELIKI prijatelj ILIJA ŠAULA. Eto, zato ga i pišem velikim slovima, jer on je velik, pregolem među ljudima. Njegova ideja mi se dopala, a pošto imam mnogo napisanog Ilija mi je omogućio da se to stavi na uvid i drugima i da isto ostane i posle mene. Istovremeno uspevam da čitam i sve priloge drugih autora, pa kroz njihove radove saznajem ponešto i o njima, proširujem svoj vidik i poznanstva. Imam još mnogo priloga za našu Književnu radionicu, dok god mi budete dozvoljavali.

Da li planirate svoje putopise, koji su izuzetno čitani na našem sajtu, izdati i u štampanom izdanju?

Nisam razmišljao o toj ideji. Iskren da budem, nemam ja sredstava za ozbiljnija izdavanja. Neke od knjiga koje sam do skoro izdavao publikovao sam samo u po nekoliko primeraka, samo za sebe i bližu rodbinu, a i to moji ne čitaju, niko od njih mene ne vidi kao književnika, oni znaju da sam se ja dokazao kao inženjer.

Hvala vam na razgovoru! 

PODELITE OVAJ TEKST NA: