Осамсто хиљада километара на путу око света

Симо Јелача - интервју 

"Током девет година конкурисао сам на око 1100 позиција у ближој струци. Готово сви одговори, које сам добијао, били су да сам преквалификован" - Симо Јелача

Из далеке Отаве, подгрмечки громко, Симо Јелача, наш велики пријатељ и трудољубиви сарадник Књижевне радионице Кордун, удостојио нас је занимљивог разговора. Др Симо Јелача је препознао потребу за уметничким изразом релативно недавно, али, посматрајући читаност његових прилога на КРК, слободно могу да кажем да он може да стане раме уз раме са најафирмисанијима међу нашим ауторима. С друге стране, др Јелача је истински пријатељ КР Кордун јер сваки наш прилог он испрати са великом пажњом. Читаоци, очигледно, умеју да препознају труд и залагање, а приметна је и жеља публике за путописима које са нама несебично дели овај наш врли аутор и пријатељ. У знак дивне сарадње, узајамног поштовања и трудбеништва, за вас смо приредили овај скромни интервју. Уживајте!

Душица Мрђеновић - 27.5.2о21. 

Др Симо Јелача - Отава, Канада

Поштовани Симо, с обзиром на то да сте дуго година у Канади, како гледате на свој живот у тадашњој Југославији, како је изгледало Ваше детињство и одрастање?

Душице, хвала вам на питањима. Рођен сам у Јасеници, у Подгрмечу. Моје детињство је било веома тешко. Током другог светског рата прошли смо кроз збјегове, током девет недеља мајка са нас петоро деце кроз снежне босанске планине, гладни и промрзли. За свих девет недеља нас шесторо појели смо само три ражена хлеба и фришка кравља црева, само опрана у потоку. Моја најстарија сестра Марија спасила ме је на Шатор планини, након што сам био бачен у снег да умрем. Када ме је Марија подигла из снега обећао сам јој када порастем да ћу јој купити зелену сукњу и испунио сам то од прве инжењерске плате. Ту причу писала је Гордана Арок у новосадском Новогодишњем броју Дневника. Мајку су нам убили Немци када сам имао четири године и не знам како нас је Марија, са 14 година, све отхранила. Марија је била мој анђео. Са оцем сам орао, ја сам водио волове, а он је држао плуг, од своје пете године. Био сам гладан током читавог детињства. Отац ме је пустио да кренем у први разред основне школе тек око Божића, када смо завршили све пољске радове. Ипак, на крају школске године био сам одличан ученик.

Осмолетку сам наставио у Младенову, код стрица, који је после две године изненада умро и ја сам морао радити у сељачкој радној задрузи од своје четрнаесте године. Тадашњи управник задруге ‘’Грмеч’’ Светко Малеш уписивао ми је по пола наднице иако сам испуњавао све норме као и одрасли. Када сам га питао, плачући, одговорио ми је: ‘’Ти си мали и треба мање да једеш’’. Доживео сам да му не дозволим да уђе у лабораторију у којој са радио као техничар, подсећајући га ко сам. Моја тадашња стрина код које сам живео закључавала је храну и био сам стално гладан.

Први пут у животу сам се најео код моје сестре Марије, када ме је она довела у Нови Сад, где сам пошао у техничку школу. У Техничкој школи сам био врло добар ученик и директор школе Боривоје Гагић нашао ми је стипендију од трећег разреда. Од тада је већ било много боље. Радећи као техничар директор ми је предложио да упишем Технолошки факултет и дали су ми стипендију 80% од тадашње плате, тако да сам имао највећу стипендију на Новосадском универзитету. На факултету сам положио све испите у првим испитним роковима. Након завршене друге године студија мој професор др Адалберт Шенборн послао ме је на феријалну праксу у Немачку, у коју сам ушао трећег дана након подизања берлинског зида, када су сви Немци били ужасно љути и непријатни према мени. То ми је било прво путовање у свет.

Од времена студија, па на даље, мој живот је био пријатан, ја сам према свакоме био послушан и добронамеран и свагде сам био третиран са уважавањем. Ишао сам на изградњу аутопута у Грделичкој клисури и постао сам ударник, за чега сам добио бесплатно летовање у Петровцу на мору. Сви догађаји из времена Југославије остали су ми у незаборавним успоменама и тадашња Југославија остаје за мене као појам државе која је имала своје планове развоја и у којој смо уживали равноправност. Југославија је била призната у целом свету, као примерна земља најбољег здравственог система и школства и низ других врлина. И сада, пред мој крај, био бих срећан да је Југославија сада као у оно време, па ни ја не бих живео овде где сам.

Као инжењер, радили сте на много пројеката, а самим тим и доста путовали. Да ли се тако, успут родила идеја о путописима или сте писали и раније?

Као инжењер пројектовао сам и изградио, 67 индустријских објеката у прехрамбеној индустрији Југославије, укупне инвестиционе вредности око 375 милиона америчких долара, у оно време. Од када сам у Канади овде сам пројектовао свега око пет, шест пројеката, а једино један већи сам пројектовао и пустио у рад у Кадилаку, инвестиционе вредности око 7 милиона долара.

Службено сам доста путовао док сам радио као пројектант у Југославији, на пример 8 пута у Русију, 4 пута у Финску, око 10 пута у Данску, 14 пута у Америку и Канаду и готово у све земље Европе више пута, и једном у Индију. Од када сам у Канади путовао сам у Кину, а у Србију сам путовао сваке године. До сада сам прелетео Атлантик 73 пута, а према збиру свих мојих путовања прелетео сам око 800 000 км, што чини приближно 20 пута око Екватора. Ја изузетно волим да путујем и упознајем свет. Током свих моји путовања по свету ја сам сакупљао податке од датим земљама и бележио све што ми се чинило интересантним. Писање путописа почео сам практично када сам се пензионисао. И сада волим да пишем, ја сматрам да ми то одржава мозак активним.

Колико су Ваша пословна путовања утицала на промену Ваших животних навика?

Моја пословна путовања можда су имала утицај на моје животне навике у толико што сам упознавао свет и запажао оно што ми се чинило напреднијим. Иначе, сам сам створио свој начин живота, на време испуњавање сопствених обавеза и обећања, здрава исхрана са рекреацијом (ја и данас шетам свакодневно по 10 и плус километара), хранимо се искључиво у сопственој кухињи и током 57 година имам сталну тежину (око 70 кг).

Можете ли направити поређење између стања српског досељеника у време када сте Ви дошли у Канаду а каква је ситуација сада?

Иако сам ја урадио докторску дисертацију у Канади и канадска фирма ми је дала обавезу да ће ме запослити, чак смо потписали уговор, када сам дошао као имигрант апсолутно су ми сви окренули леђа. Коме год сам се обраћао, од претходних познаника и ‘’пријатеља’’ нико се није одазивао, ваљда су се бојали да ћу од њих тражити паре. Током девет година конкурисао сам на око 1100 позиција у ближој струци. Готово сви одговори, које сам добијао, били су да сам преквалификован (Overqualified). Тако сам радио физичке послове, занатских занимања. На тај начин научио сам послове реновирања кућа, што ми сада вреди да помажем својој деци. Иначе, како сам се доселио у Канаду у време када је у Југославији почео рат, ја сам овде искусио дискриминацију, коју нико не може да ми оповргне.

Садашња ситуација живљења у Канади је добра и нормална. Као пензионери имамо минимална примања, довољна за нормалан живот, здравствено смо обезбеђени као сви пензионери и осећамо Канаду као своју другу домовину. Чак сам написао и књигу ‘’Канада моја друга домовина’’. Пошто сам публиковао и књигу ‘’Знаменитости и Лепоте Канаде’’ и то на српском (Ћирилица) са канадским ISBN регистрован сам као канадски аутор.

Пишете поезију и прозу, претежно путописе, чему бисте дали предност?

Доста мојих песама посветио сам својим унуцима, неке и пријатељима, и све сам их писао само за своју душу. Не мислим да сам ја песник. Написао сам до сада једну стручну књигу и четири приручника, стручне и научне радове, петнаестак романа, од којих сам публиковао око половину, већи број путописа и других радова, а укључујући пројекте, саопштења на светским конгресима и симпозијумима, патентне пријаве и друго, имам већ преко 350 јавних радова. За пројекте сам својевремено направио уштеду код швајцарске фирме ‘’Билер’’ од 264 000 швајцарских франака, код финске фирме ‘’Росенлев’’ уштеду од милион америчких долара и добио признање Совјетске академије наука за пројекат комбинованог млина за прераду пшенице и кукуруза. Ипак, од свега су најдражи путописи. Они ме увек подсећају на моју животну прошлост и све што сам лепо доживео.

Своју прву збирку поезије сте издали 2020. године, у озбиљним годинама, колико Вас је Ваш научни рад спречавао да се бавите књижевним стваралаштвом?

Док сам се бавио научним радом нисам писао поезију, према томе није ме научни рад у томе спречавао. И после публиковања прве збирке песама написао сам их још тридесетак, а неке ћу такође послати Књижевној радионици.

Сматрате ли да ће млађе генерације унапредити свет?

Одувек свет рачуна да да ће младе генерације унапређивати свет, па тако и ја верујем у млађе генерације и очекујем да ће они унапређивати свет, свака генерација у свом домену. Једино ми се не допадају политичари који подржавају богаташе у стварању нових болести са циљем смањивања светског становништва. Очекујем да ће се међу млађим генерација наћи и довољан број паметних и добронамерних, који ће бити у стању да сачувају ову планету и живот на њој.

Какав је Ваш поглед на глобалне интересе и њихов утицај на културу мали народа? Каква је будућност малих културних заједница у вечитој игри између две ватре глобалних сила?

По мом мишљењу богати мале народе посматрају само као њима толико потребне колико им требају за одрађивање послова неопходних за богате и за експлоатацију природних богатстава у земљама малих народа. Богате није ни брига за културу малих народа. Мали народи опстаће онолико колико буду у стању да сами одрже.

Шта Вас је подстакло на сарадњу са Књижевном радионицом Кордун, и какав је Ваш утисак о КРК?

На сарадњу са Књижевном радионицом подстакао ме је мој ВЕЛИКИ пријатељ ИЛИЈА ШАУЛА. Ето, зато га и пишем великим словима, јер он је велик, преголем међу људима. Његова идеја ми се допала, а пошто имам много написаног Илија ми је омогућио да се то стави на увид и другима и да исто остане и после мене. Истовремено успевам да читам и све прилоге других аутора, па кроз њихове радове сазнајем понешто и о њима, проширујем свој видик и познанства. Имам још много прилога за нашу Књижевну радионицу, док год ми будете дозвољавали.

Да ли планирате своје путописе, који су изузетно читани на нашем сајту, издати и у штампаном издању?

Нисам размишљао о тој идеји. Искрен да будем, немам ја средстава за озбиљнија издавања. Неке од књига које сам до скоро издавао публиковао сам само у по неколико примерака, само за себе и ближу родбину, а и то моји не читају, нико од њих мене не види као књижевника, они знају да сам се ја доказао као инжењер.

Хвала вам на разговору! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: