DEDA I UNUK
Kol'ko imaš godina,
Luka pita dedu?
Sedamdeset ravnih
Imaću u sredu.
Uh, kako si nanizao
te silne godine?
Zašto nisi počeo
brojat' od sredine?
Kako da otkinem,
dete, deo sebe?
Ne bih im'o sina,
nit bih im'o tebe!
Zanemeo Luka,
pocrvenje blago.
Umalo se nije
od muke rasplak'o.
Ali dedin pogled
i pružene ruke
izmamiše osmeh
i rešiše muke.
DEDIN ODMOR
Kad primetim da je deda
premoren od rada,
zatrčim se pa se nađem
ja uz njega tada.
Širi deda ruke,
nasmeši se milo.
Zagrli me pa me sede
pažljivo u krilo.
Ja mu kažem da ga volim
od zemlje do neba.
On procveta kao da je
sve to što mu treba.
Ponovo se vrati poslu
odmoran i čio,
kao da je na odmoru
mesec dana bio.
DETEKTOR
Na sred praga čeka deda,
u ruci mu štap od metra.
Gleda u nas sav ozbiljan,
k’o da vidi Svetog Petra.
Ni zagrljaj da raširi,
osmeh iza brka skrio.
Znam ga otkad svet ugledah,
nikad takav nije bio.
Niko korak da ispruži.
Kao da je vrag pred nama.
Usudih se, priđoh prvi,
kad nastade prava drama.
Štap zapišta, deda reče:
Ako želiš preko praga
iz levoga zadnjeg džepa,
odmah vadi toga vraga.
Odložili telefone
pogovora niko nema,
svesni da je žrtva mala
za ono što baka sprema.
Seli nemi oko stola,
iz kuhinje miris mami.
Zdravicom se javi deka,
pa nas redom sve pozdravi.
Poslušajte, deco draga,
ručak je od jela više.
Za ručkom se može čuti
kako porodica diše.
Zapamtite, dragi moji,
šta vam deda vaš besedi:
Od sada se ne dolazi
s telefonom vašem dedi.
