ДЕДА И УНУК
Кол'kо имаш година,
Лука пита деду?
Седамдесет равних
Имаћу у среду.
Ух, како си нанизао
те силне године?
Зашто ниси почео
бројат' од средине?
Како да откинем,
дете, део себе?
Не бих им'о сина,
нит бих им'о тебе!
Занемео Лука,
поцрвење благо.
Умало се није
од муке расплак'о.
Али дедин поглед
и пружене руке
измамише осмех
и решише муке.
ДЕДИН ОДМОР
Кад приметим да је деда
преморен од рада,
затрчим се па се нађем
ја уз њега тада.
Шири деда руке,
насмеши се мило.
Загрли ме па ме седе
пажљиво у крило.
Ја му кажем да га волим
од земље до неба.
Он процвета као да је
све то што му треба.
Поново се врати послу
одморан и чио,
као да је на одмору
месец дана био.
ДЕТЕКТОР
На сред прага чека деда,
у руци му штап од метра.
Гледа у нас сав озбиљан,
к’о да види Светог Петра.
Ни загрљај да рашири,
осмех иза брка скрио.
Знам га откад свет угледах,
никад такав није био.
Нико корак да испружи.
Као да је враг пред нама.
Усудих се, приђох први,
кад настаде права драма.
Штап запишта, деда рече:
Ако желиш преко прага
из левога задњег џепа,
одмах вади тога врага.
Одложили телефоне
поговора нико нема,
свесни да је жртва мала
за оно што бака спрема.
Сели неми око стола,
из кухиње мирис мами.
Здравицом се јави дека,
па нас редом све поздрави.
Послушајте, децо драга,
ручак је од јела више.
За ручком се може чути
како породица дише.
Запамтите, драги моји,
шта вам деда ваш беседи:
Од сада се не долази
с телефоном вашем деди.
