O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


NEBO KOJE VIRI

Ivan Zlatković

Nebo koje viri

 


Odlomak romana Ivana Zlatkovića ''I živ i mrtav'' (Laguna)
Odlomak objavljujemo uz dopust autora.



Iza leđa podnarednika Savića spušta se strma kaldrmisana ulica do pijace.
Otvorio  je  Vreme,  koje  leži  na  stolu  kao  ptica  rasklopljenih krila. Novine postoje da plaše ljude. A podnarednik Savić se ne boji.
Strah je za varoške gospođice.
I za razbojnike.
Podnarednik Savić pije čaj od kamilice koju njegova majka sadi u dvorištu male kuće ispod Risovače. Svog muža je upoznala u Beogradu na esnafskoj sajdžijskoj zabavi. To je bilo pre rata s Bugarima. Savićev otac  je  umro  od  srdobolje  iste  godine  kada  je  njegov  sin postao žandar. Sajdžijsku radnju su prodali nekom Jevrejinu.  Gospođa  Savić  nikuda  nije  izlazila  bez  belog amrela, crvenog šešira i bisernih minđuša. Ni u bakalnicu. To ju je podsećalo na beogradske balove.
 
Savić pije čaj bez šećera.
Zato što šećer kvari zube.
Otvara  džepni  sat,  koji  je  svakog  podneva  trubio  Marš na Drinu. Čuje korake pred vratima kancelarije. Meri koliko treba dežurnom od časa kada uđe u stanicu s ulice, popne se na sprat, pa sve dok ne stane pred dvokrilna siva vrata.
Tri minuta, kao i uvek. Zatvara poklopac na časovniku i vraća ga u džep šajkanih pantalona.
Dežurni kuca.
Kao da udara gvozdenim zvekirom, a ne prstom.
„Uđi.“
Pred njim je žandar kojem šapka leži na ušima.
„Podnaredniče, lepinja s kajmakom“, pokaza na nju
očima koje su skakutale po kancelariji.
„Stavi tu pored novina.“
„Da novine vrnem u kafanu?“
„Može, Lukoviću. I svrati do vodnika Kuzbabića, ako mu nešto treba.“
Savić ne mora da gleda u sat, zna da Lukoviću, zvanom Selja, treba dva minuta do drugog kraja zgrade.
Još pola minuta pred vratima.
Ukupno: dva i po minuta dok ne zakuca.
Potom se više ništa ne čuje, jer Kuzbabić nikada ne odgovara.
Zato  Luković  i  pre  trećeg  udarca  ulazi.  Vodnik Kuzbabić  sedi  za  stolom  leđima  okrenut  vratima.  Onaj ko je ušao zna da nije dobrodošao.
Kuzbabićeve oči su nalik kišnoj zemlji. Gleda u parče neba koje viri kroz njegov otvoreni prozor, jer to je jedino što želi da vidi do kraja službovanja.
Podnarednik  Savić  osluškuje  jer  je  vreme  da  patrola izađe iz zgrade. Žandar Mijović pljuje „dravu“ iz četvrtastih usta i gasi je čizmom o žuti olajisani pod. Mladi žandar Bezubica vadi ogledalce, češalj i grabulja kroz kratku crnu kosu. Obojica zatežu revere i kaiševe na bluzi i kreću niz ulicu, na čijem se donjem
kraju više ne čuju glasovi seljaka i pijačnih prodavaca.
 
* * *
 
Tri meseca ranije.
Podnarednik Savić jaše crnog konja.
Idu: Luković, Mijović i mladi žandar Bezubica. Puške  su  im  u  rukama.  On  drži  otkočeni  pištolj  „brauning“ s tamnim kundakom.
Kreću se putem koji je najmanje ličio na put. Prolećne  kiše  su  napravile  glib  iz  kojeg  je  konj  jedva  izvlačio  kopita.  Blato  je  crno  kao  da  je  noć.  Jutro  miriše na bukovu šumu.
Bilo je i sunca.
Savić  zaustavlja  konja  i  maše  pištoljem:  „Ti,  Lukoviću,  napred.  Mijović,  levo.  Bezubica  iza  one  jasike. Jasno?“
„Jasno.“
Luković vidi na hiljade žandarskih čizama i bolje nego Savićev artiljerijski dvogled „rodenstok“.
Jedna  prilika  u  daljini  se  kreće,  silazi  na  put  iz šume. Još neko izađe odozgo, ali ovaj beše debeo i niži. Kao da se valja. Onaj prvi je sada kao drvce šibice, ide krajem puta.
Luković šapuće: „Ene ih.“
„Sami?“
„Jes.“
„Nemaju konja?“
„Ne.“
Podnarednik  Savić  podiže  dvogled.  Onaj  niži  krivuda. Kao da je pijan.
„Drži ruku u marami“, potvrđuje Luković.
„Ranjen?“
„Jes, podnaredniče.“
„Ti u onaj šumarak. Odoh da vežem konja za bukvu. Pusti ih da priđu.“
„Da ne gađam?“
„Samo ako neko beži natrag, ti udri! Jasno?“
„Jasno!“
Prođe tačno tri minuta, prema Savićevom časovniku, dok se ne ču prvi, a potom i drugi pucanj. Vidi kako  dole  na  putu  neko  kleči.  Puca  prema  drvetu, odakle još jednom grunu puška. Nije znao gde je drugi hajduk, ali čuje kako lomi granje kroz šumu gore prema Korušcu. Za njim neko viče.
To  je  žandar  Mijović,  samo  on  psuje  oca.  Drugi  žandari psuju majku. Onaj što beži ne progovara. Savić krenu ka onome što je bauljao dole po zlatastom putu, jer se i sunce zaglibi u blato. Na četrdeset čizama pre Savića iz šumarka iskoči Bezubica ispaljujući još jedan metak. Puška „mauzer“ i ne zadrhta. Lice mu je rumeno kao u dečaka koji juri za klisom.
Hajduk kao da ima samo glavu i trup.
Bez nogu.
Pojelo ih blato.
Bezubica ga kundakom udara u lice.
Čini se kao da progovara čelom, jer mu se usta ne vide od krvi.
Samo jednu krkljavu reč: „Jebiga!“
Leži pred žandarima iskežen, zarastao u čekinje, s  očima  boje  trulog  lišća.  Varnava,  iz  Trešnjevice, kojeg se samo medvedi nisu plašili s ove strane Bukulje.  Hajduk  kojem  mladi  žandar  Bezubica  staje  čizmom na vrat.
Koji nije ličio na vrat.
Nasred puta.
Koji nije ličio na put.
 
Podnarednik Savić trči ka šumi. Luković se penje s desne strane.
„Gde su?“, viče Savić.
„Ene, kod Kuratog kamena.“
„Ko puca?“
„Mijović.“
„A Jovaš?“
„Jok. Samo beži.“
„Ajde ti, ja ću levo. Jasno?“
„Jasno!“
Savić se penje uz korušačku strminu. Luković se dernja: „Bije!“
„Ko?“
„Jovaš!“
„Da nema bombu?“
„Da ga jebem! Ne znam!“
„A sada?“
„Šta?“
„Ko puca?“
„Sade Mijović!“
Podnarednik  Savić  briše  blato  sa  čizme.  Da  se  sjaji kao ogledalo kad je bude stavio Jovašu na vrat.
Čuje  se  puška  i  s  desne  strane.  Tamo  je  Luković, baš  ispod  kamena  iza  kojeg  se  Jovaš  sakrio.  Tu  se  uvala  završava.  Savić  kroz  granje  vidi  Mijovića.  Ukrutio se kao cer na mrazu. Ne diše.
Savić i žandari ćute.
I Jovaš ćuti.
Savić i žandari još ćute.
I Jovaš još ćuti.
Čeka da neko šušne, polomi grančicu. Ne zna koliko ih je, ali tu su, ispod njega. Čuo ih je dok su se dovikivali. Mijovića je prepoznao jer je trčao za njim.
Ispade mu i jedan redenik dok je bežao. Dole pred uvalom. Ima još pet metaka. Ko mu prvi priđe, pucaće mu u stomak. Ako svi skoče odjednom na kamen, jednog će sigurno da ubije.
Čekaće. I oni čekaju.
Krene li da beži, probušiće mu bubrege. Možda je s njima onaj Bezubica. Taj ne maši.
Čeka.
Kao što i oni čekaju.
Utom Savić povika: „Predaj se, Jovaše! Bolje nego da te ubijemo!“
Jovaš steže pušku „mosin“. Nož mu se sam pribija uz ruku.
Opet podnarednik Savić: „Jovaše, predaj se! Varnava, eno, leži dole u blatu! Mrtav!“
Jovaš žmuri. Ne čuje pucnjavu dole na putu. Varnava se ne bi sam predao. Pre bi ih izujedao kao kurjak nego da ga živog vežu. Curi mu znoj iz gaća, ide niz noge u opanke.
Kao da se upišao.
Misli: Savić i Mijović su tu, ne zna ko je s druge strane ako bude skočio tamo da beži. Nešto se pomera odande. Da mu je sad bomba, ona vojnička, Varnavina! Razbacao  bi  ih  po  Korušcu  kao  zečje  papke.  Uhvate li ga živog, može odmah da im da glavu da je bace u Savićevu zobnicu.
„Predaj se, Jovaše, nećeš pobeći! Ovde nemaš jatake! Samo šuma! I mi!“
Jovaš nasloni bradu na puščanu cev. Bila je još topla. Svakog časa će da krenu. Opkoliće ga. Najmanje ih je trojica. Možda i jedan više. I da zapuca, mogu da dotrče i da ga kundacima utuku.
Pomisli da puca sebi u glavu.
Nije  ga  strah  od  smrti,  ni  od  Savićevih  žandara,  iako su na pedeset opanaka od njega. Tu ispod kamena. On odavno i nije živ, ostalo mu je samo da se života boji.
I  pucao  bi  da  ga  ne  razdražiše  ponovo  zvukovi  sa  svih  strana  šume.  Čuje  mnogo  čizama.  Sve  mu  se  desetinja u glavi. A onda vide Savića kako ga s leve strane optrčava i prilazi mu s leđa. Htede da se prevrne i zapuca, ali ga nečiji kundak obori na stomak. Iščekuje metak u leđa, ali se ipak okrete i pridiže na kolena. Nad njim stajaše Mijović, kao ceo Korušac, s puškom uperenom u njegovo grlo.
Jovaš se nasmeja jer je iz Mijovićevih usta štrčala „drava“, kao da je zapaljeni luč držao među zubima.
Mijović ustuknu, te se ovaj izvi u stranu i pripuca. Metak odlete daleko od žandara i zabi se u jedan grab.
„Jebem  ti  oca  u  dupe  krvavo!“  Mijović  ga  udari  puščanom cevi po čelu.
Njemu tmuša pokulja u glavu.
Krenu šuma da vitla.
Tutnji.
„Na  ti!“,  zaurla  još  jedan  žandar,  koji  ga  pogodi   kundakom u grudi. Jovaš ispusti pušku, zavuče ruku pod gunj da potegne nož, ali mu prsti ostadoše unutra.
Kleknu.
Nad  njim  je  sa  šapkom  na  ušima  stajao  Luković, čije su se oči raskrilile po Korušcu.
Više ništa nije video.
Ni crnu čizmu koja mu se penje na vrat.


***


Klikom na sliku u prilici ste da kupite knjigu! 







PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"