|
|
|
 | Ivan Zlatković | |
| |
Nebo koje viri
Odlomak romana Ivana Zlatkovića ''I živ i mrtav'' (Laguna)Odlomak objavljujemo uz dopust autora.
Iza leđa podnarednika Savića spušta se strma kaldrmisana ulica do pijace.Otvorio je Vreme, koje leži na stolu kao ptica rasklopljenih krila. Novine postoje da plaše ljude. A podnarednik Savić se ne boji.Strah je za varoške gospođice.I za razbojnike.Podnarednik Savić pije čaj od kamilice koju njegova majka sadi u dvorištu male kuće ispod Risovače. Svog muža je upoznala u Beogradu na esnafskoj sajdžijskoj zabavi. To je bilo pre rata s Bugarima. Savićev otac je umro od srdobolje iste godine kada je njegov sin postao žandar. Sajdžijsku radnju su prodali nekom Jevrejinu. Gospođa Savić nikuda nije izlazila bez belog amrela, crvenog šešira i bisernih minđuša. Ni u bakalnicu. To ju je podsećalo na beogradske balove. Savić pije čaj bez šećera.Zato što šećer kvari zube.Otvara džepni sat, koji je svakog podneva trubio Marš na Drinu. Čuje korake pred vratima kancelarije. Meri koliko treba dežurnom od časa kada uđe u stanicu s ulice, popne se na sprat, pa sve dok ne stane pred dvokrilna siva vrata.Tri minuta, kao i uvek. Zatvara poklopac na časovniku i vraća ga u džep šajkanih pantalona.Dežurni kuca.Kao da udara gvozdenim zvekirom, a ne prstom.„Uđi.“Pred njim je žandar kojem šapka leži na ušima. „Podnaredniče, lepinja s kajmakom“, pokaza na nju očima koje su skakutale po kancelariji.„Stavi tu pored novina.“„Da novine vrnem u kafanu?“„Može, Lukoviću. I svrati do vodnika Kuzbabića, ako mu nešto treba.“ Savić ne mora da gleda u sat, zna da Lukoviću, zvanom Selja, treba dva minuta do drugog kraja zgrade.Još pola minuta pred vratima.Ukupno: dva i po minuta dok ne zakuca.Potom se više ništa ne čuje, jer Kuzbabić nikada ne odgovara.Zato Luković i pre trećeg udarca ulazi. Vodnik Kuzbabić sedi za stolom leđima okrenut vratima. Onaj ko je ušao zna da nije dobrodošao.Kuzbabićeve oči su nalik kišnoj zemlji. Gleda u parče neba koje viri kroz njegov otvoreni prozor, jer to je jedino što želi da vidi do kraja službovanja. Podnarednik Savić osluškuje jer je vreme da patrola izađe iz zgrade. Žandar Mijović pljuje „dravu“ iz četvrtastih usta i gasi je čizmom o žuti olajisani pod. Mladi žandar Bezubica vadi ogledalce, češalj i grabulja kroz kratku crnu kosu. Obojica zatežu revere i kaiševe na bluzi i kreću niz ulicu, na čijem se donjem kraju više ne čuju glasovi seljaka i pijačnih prodavaca. * * * Tri meseca ranije.Podnarednik Savić jaše crnog konja.Idu: Luković, Mijović i mladi žandar Bezubica. Puške su im u rukama. On drži otkočeni pištolj „brauning“ s tamnim kundakom. Kreću se putem koji je najmanje ličio na put. Prolećne kiše su napravile glib iz kojeg je konj jedva izvlačio kopita. Blato je crno kao da je noć. Jutro miriše na bukovu šumu.Bilo je i sunca.Savić zaustavlja konja i maše pištoljem: „Ti, Lukoviću, napred. Mijović, levo. Bezubica iza one jasike. Jasno?“„Jasno.“Luković vidi na hiljade žandarskih čizama i bolje nego Savićev artiljerijski dvogled „rodenstok“.Jedna prilika u daljini se kreće, silazi na put iz šume. Još neko izađe odozgo, ali ovaj beše debeo i niži. Kao da se valja. Onaj prvi je sada kao drvce šibice, ide krajem puta. Luković šapuće: „Ene ih.“„Sami?“„Jes.“„Nemaju konja?“„Ne.“ Podnarednik Savić podiže dvogled. Onaj niži krivuda. Kao da je pijan.„Drži ruku u marami“, potvrđuje Luković.„Ranjen?“„Jes, podnaredniče.“„Ti u onaj šumarak. Odoh da vežem konja za bukvu. Pusti ih da priđu.“„Da ne gađam?“„Samo ako neko beži natrag, ti udri! Jasno?“„Jasno!“Prođe tačno tri minuta, prema Savićevom časovniku, dok se ne ču prvi, a potom i drugi pucanj. Vidi kako dole na putu neko kleči. Puca prema drvetu, odakle još jednom grunu puška. Nije znao gde je drugi hajduk, ali čuje kako lomi granje kroz šumu gore prema Korušcu. Za njim neko viče.To je žandar Mijović, samo on psuje oca. Drugi žandari psuju majku. Onaj što beži ne progovara. Savić krenu ka onome što je bauljao dole po zlatastom putu, jer se i sunce zaglibi u blato. Na četrdeset čizama pre Savića iz šumarka iskoči Bezubica ispaljujući još jedan metak. Puška „mauzer“ i ne zadrhta. Lice mu je rumeno kao u dečaka koji juri za klisom.Hajduk kao da ima samo glavu i trup.Bez nogu.Pojelo ih blato.Bezubica ga kundakom udara u lice. Čini se kao da progovara čelom, jer mu se usta ne vide od krvi.Samo jednu krkljavu reč: „Jebiga!“Leži pred žandarima iskežen, zarastao u čekinje, s očima boje trulog lišća. Varnava, iz Trešnjevice, kojeg se samo medvedi nisu plašili s ove strane Bukulje. Hajduk kojem mladi žandar Bezubica staje čizmom na vrat.Koji nije ličio na vrat.Nasred puta.Koji nije ličio na put. Podnarednik Savić trči ka šumi. Luković se penje s desne strane. „Gde su?“, viče Savić.„Ene, kod Kuratog kamena.“ „Ko puca?“„Mijović.“„A Jovaš?“„Jok. Samo beži.“„Ajde ti, ja ću levo. Jasno?“„Jasno!“Savić se penje uz korušačku strminu. Luković se dernja: „Bije!“„Ko?“„Jovaš!“„Da nema bombu?“„Da ga jebem! Ne znam!“ „A sada?“„Šta?“ „Ko puca?“„Sade Mijović!“Podnarednik Savić briše blato sa čizme. Da se sjaji kao ogledalo kad je bude stavio Jovašu na vrat.Čuje se puška i s desne strane. Tamo je Luković, baš ispod kamena iza kojeg se Jovaš sakrio. Tu se uvala završava. Savić kroz granje vidi Mijovića. Ukrutio se kao cer na mrazu. Ne diše.Savić i žandari ćute.I Jovaš ćuti.Savić i žandari još ćute.I Jovaš još ćuti.Čeka da neko šušne, polomi grančicu. Ne zna koliko ih je, ali tu su, ispod njega. Čuo ih je dok su se dovikivali. Mijovića je prepoznao jer je trčao za njim.Ispade mu i jedan redenik dok je bežao. Dole pred uvalom. Ima još pet metaka. Ko mu prvi priđe, pucaće mu u stomak. Ako svi skoče odjednom na kamen, jednog će sigurno da ubije.Čekaće. I oni čekaju.Krene li da beži, probušiće mu bubrege. Možda je s njima onaj Bezubica. Taj ne maši.Čeka.Kao što i oni čekaju.Utom Savić povika: „Predaj se, Jovaše! Bolje nego da te ubijemo!“Jovaš steže pušku „mosin“. Nož mu se sam pribija uz ruku.Opet podnarednik Savić: „Jovaše, predaj se! Varnava, eno, leži dole u blatu! Mrtav!“Jovaš žmuri. Ne čuje pucnjavu dole na putu. Varnava se ne bi sam predao. Pre bi ih izujedao kao kurjak nego da ga živog vežu. Curi mu znoj iz gaća, ide niz noge u opanke.Kao da se upišao.Misli: Savić i Mijović su tu, ne zna ko je s druge strane ako bude skočio tamo da beži. Nešto se pomera odande. Da mu je sad bomba, ona vojnička, Varnavina! Razbacao bi ih po Korušcu kao zečje papke. Uhvate li ga živog, može odmah da im da glavu da je bace u Savićevu zobnicu.„Predaj se, Jovaše, nećeš pobeći! Ovde nemaš jatake! Samo šuma! I mi!“Jovaš nasloni bradu na puščanu cev. Bila je još topla. Svakog časa će da krenu. Opkoliće ga. Najmanje ih je trojica. Možda i jedan više. I da zapuca, mogu da dotrče i da ga kundacima utuku.Pomisli da puca sebi u glavu.Nije ga strah od smrti, ni od Savićevih žandara, iako su na pedeset opanaka od njega. Tu ispod kamena. On odavno i nije živ, ostalo mu je samo da se života boji.I pucao bi da ga ne razdražiše ponovo zvukovi sa svih strana šume. Čuje mnogo čizama. Sve mu se desetinja u glavi. A onda vide Savića kako ga s leve strane optrčava i prilazi mu s leđa. Htede da se prevrne i zapuca, ali ga nečiji kundak obori na stomak. Iščekuje metak u leđa, ali se ipak okrete i pridiže na kolena. Nad njim stajaše Mijović, kao ceo Korušac, s puškom uperenom u njegovo grlo.Jovaš se nasmeja jer je iz Mijovićevih usta štrčala „drava“, kao da je zapaljeni luč držao među zubima.Mijović ustuknu, te se ovaj izvi u stranu i pripuca. Metak odlete daleko od žandara i zabi se u jedan grab.„Jebem ti oca u dupe krvavo!“ Mijović ga udari puščanom cevi po čelu.Njemu tmuša pokulja u glavu.Krenu šuma da vitla.Tutnji.„Na ti!“, zaurla još jedan žandar, koji ga pogodi kundakom u grudi. Jovaš ispusti pušku, zavuče ruku pod gunj da potegne nož, ali mu prsti ostadoše unutra.Kleknu.Nad njim je sa šapkom na ušima stajao Luković, čije su se oči raskrilile po Korušcu.Više ništa nije video.Ni crnu čizmu koja mu se penje na vrat.
***
Klikom na sliku u prilici ste da kupite knjigu!  Роман "И жив и мртав", Ивана Златковића
|
