О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


НЕБО КОЈЕ ВИРИ

Иван Златковић

Небо које вири

 


Одломак романа Ивана Златковића ''И жив и мртав'' (Лагуна)
Одломак објављујемо уз допуст аутора.



Иза леђа поднаредника Савића спушта се стрма калдрмисана улица до пијаце.
Отворио  је  Време,  које  лежи  на  столу  као  птица  расклопљених крила. Новине постоје да плаше људе. А поднаредник Савић се не боји.
Страх је за варошке госпођице.
И за разбојнике.
Поднаредник Савић пије чај од камилице коју његова мајка сади у дворишту мале куће испод Рисоваче. Свог мужа је упознала у Београду на еснафској сајџијској забави. То је било пре рата с Бугарима. Савићев отац  је  умро  од  срдобоље  исте  године  када  је  његов  син постао жандар. Сајџијску радњу су продали неком Јеврејину.  Госпођа  Савић  никуда  није  излазила  без  белог амрела, црвеног шешира и бисерних минђуша. Ни у бакалницу. То ју је подсећало на београдске балове.
 
Савић пије чај без шећера.
Зато што шећер квари зубе.
Отвара  џепни  сат,  који  је  сваког  поднева  трубио  Марш на Дрину. Чује кораке пред вратима канцеларије. Мери колико треба дежурном од часа када уђе у станицу с улице, попне се на спрат, па све док не стане пред двокрилна сива врата.
Три минута, као и увек. Затвара поклопац на часовнику и враћа га у џеп шајканих панталона.
Дежурни куца.
Као да удара гвозденим звекиром, а не прстом.
„Уђи.“
Пред њим је жандар којем шапка лежи на ушима.
„Поднаредниче, лепиња с кајмаком“, показа на њу
очима које су скакутале по канцеларији.
„Стави ту поред новина.“
„Да новине врнем у кафану?“
„Може, Луковићу. И сврати до водника Кузбабића, ако му нешто треба.“
Савић не мора да гледа у сат, зна да Луковићу, званом Сеља, треба два минута до другог краја зграде.
Још пола минута пред вратима.
Укупно: два и по минута док не закуца.
Потом се више ништа не чује, јер Кузбабић никада не одговара.
Зато  Луковић  и  пре  трећег  ударца  улази.  Водник Кузбабић  седи  за  столом  леђима  окренут  вратима.  Онај ко је ушао зна да није добродошао.
Кузбабићеве очи су налик кишној земљи. Гледа у парче неба које вири кроз његов отворени прозор, јер то је једино што жели да види до краја службовања.
Поднаредник  Савић  ослушкује  јер  је  време  да  патрола изађе из зграде. Жандар Мијовић пљује „драву“ из четвртастих уста и гаси је чизмом о жути олајисани под. Млади жандар Безубица вади огледалце, чешаљ и грабуља кроз кратку црну косу. Обојица затежу ревере и каишеве на блузи и крећу низ улицу, на чијем се доњем
крају више не чују гласови сељака и пијачних продаваца.
 
* * *
 
Три месеца раније.
Поднаредник Савић јаше црног коња.
Иду: Луковић, Мијовић и млади жандар Безубица. Пушке  су  им  у  рукама.  Он  држи  откочени  пиштољ  „браунинг“ с тамним кундаком.
Крећу се путем који је најмање личио на пут. Пролећне  кише  су  направиле  глиб  из  којег  је  коњ  једва  извлачио  копита.  Блато  је  црно  као  да  је  ноћ.  Јутро  мирише на букову шуму.
Било је и сунца.
Савић  зауставља  коња  и  маше  пиштољем:  „Ти,  Луковићу,  напред.  Мијовић,  лево.  Безубица  иза  оне  јасике. Јасно?“
„Јасно.“
Луковић види на хиљаде жандарских чизама и боље него Савићев артиљеријски двоглед „роденсток“.
Једна  прилика  у  даљини  се  креће,  силази  на  пут  из шуме. Још неко изађе одозго, али овај беше дебео и нижи. Као да се ваља. Онај први је сада као дрвце шибице, иде крајем пута.
Луковић шапуће: „Ене их.“
„Сами?“
„Јес.“
„Немају коња?“
„Не.“
Поднаредник  Савић  подиже  двоглед.  Онај  нижи  кривуда. Као да је пијан.
„Држи руку у марами“, потврђује Луковић.
„Рањен?“
„Јес, поднаредниче.“
„Ти у онај шумарак. Одох да вежем коња за букву. Пусти их да приђу.“
„Да не гађам?“
„Само ако неко бежи натраг, ти удри! Јасно?“
„Јасно!“
Прође тачно три минута, према Савићевом часовнику, док се не чу први, а потом и други пуцањ. Види како  доле  на  путу  неко  клечи.  Пуца  према  дрвету, одакле још једном груну пушка. Није знао где је други хајдук, али чује како ломи грање кроз шуму горе према Корушцу. За њим неко виче.
То  је  жандар  Мијовић,  само  он  псује  оца.  Други  жандари псују мајку. Онај што бежи не проговара. Савић крену ка ономе што је бауљао доле по златастом путу, јер се и сунце заглиби у блато. На четрдесет чизама пре Савића из шумарка искочи Безубица испаљујући још један метак. Пушка „маузер“ и не задрхта. Лице му је румено као у дечака који јури за клисом.
Хајдук као да има само главу и труп.
Без ногу.
Појело их блато.
Безубица га кундаком удара у лице.
Чини се као да проговара челом, јер му се уста не виде од крви.
Само једну кркљаву реч: „Јебига!“
Лежи пред жандарима искежен, зарастао у чекиње, с  очима  боје  трулог  лишћа.  Варнава,  из  Трешњевице, којег се само медведи нису плашили с ове стране Букуље.  Хајдук  којем  млади  жандар  Безубица  стаје  чизмом на врат.
Који није личио на врат.
Насред пута.
Који није личио на пут.
 
Поднаредник Савић трчи ка шуми. Луковић се пење с десне стране.
„Где су?“, виче Савић.
„Ене, код Куратог камена.“
„Ко пуца?“
„Мијовић.“
„А Јоваш?“
„Јок. Само бежи.“
„Ајде ти, ја ћу лево. Јасно?“
„Јасно!“
Савић се пење уз корушачку стрмину. Луковић се дерња: „Бије!“
„Ко?“
„Јоваш!“
„Да нема бомбу?“
„Да га јебем! Не знам!“
„А сада?“
„Шта?“
„Ко пуца?“
„Саде Мијовић!“
Поднаредник  Савић  брише  блато  са  чизме.  Да  се  сјаји као огледало кад је буде ставио Јовашу на врат.
Чује  се  пушка  и  с  десне  стране.  Тамо  је  Луковић, баш  испод  камена  иза  којег  се  Јоваш  сакрио.  Ту  се  увала  завршава.  Савић  кроз  грање  види  Мијовића.  Укрутио се као цер на мразу. Не дише.
Савић и жандари ћуте.
И Јоваш ћути.
Савић и жандари још ћуте.
И Јоваш још ћути.
Чека да неко шушне, поломи гранчицу. Не зна колико их је, али ту су, испод њега. Чуо их је док су се довикивали. Мијовића је препознао јер је трчао за њим.
Испаде му и један реденик док је бежао. Доле пред увалом. Има још пет метака. Ко му први приђе, пуцаће му у стомак. Ако сви скоче одједном на камен, једног ће сигурно да убије.
Чекаће. И они чекају.
Крене ли да бежи, пробушиће му бубреге. Можда је с њима онај Безубица. Тај не маши.
Чека.
Као што и они чекају.
Утом Савић повика: „Предај се, Јоваше! Боље него да те убијемо!“
Јоваш стеже пушку „мосин“. Нож му се сам прибија уз руку.
Опет поднаредник Савић: „Јоваше, предај се! Варнава, ено, лежи доле у блату! Мртав!“
Јоваш жмури. Не чује пуцњаву доле на путу. Варнава се не би сам предао. Пре би их изуједао као курјак него да га живог вежу. Цури му зној из гаћа, иде низ ноге у опанке.
Као да се упишао.
Мисли: Савић и Мијовић су ту, не зна ко је с друге стране ако буде скочио тамо да бежи. Нешто се помера оданде. Да му је сад бомба, она војничка, Варнавина! Разбацао  би  их  по  Корушцу  као  зечје  папке.  Ухвате ли га живог, може одмах да им да главу да је баце у Савићеву зобницу.
„Предај се, Јоваше, нећеш побећи! Овде немаш јатаке! Само шума! И ми!“
Јоваш наслони браду на пушчану цев. Била је још топла. Сваког часа ће да крену. Опколиће га. Најмање их је тројица. Можда и један више. И да запуца, могу да дотрче и да га кундацима утуку.
Помисли да пуца себи у главу.
Није  га  страх  од  смрти,  ни  од  Савићевих  жандара,  иако су на педесет опанака од њега. Ту испод камена. Он одавно и није жив, остало му је само да се живота боји.
И  пуцао  би  да  га  не  раздражише  поново  звукови  са  свих  страна  шуме.  Чује  много  чизама.  Све  му  се  десетиња у глави. А онда виде Савића како га с леве стране оптрчава и прилази му с леђа. Хтеде да се преврне и запуца, али га нечији кундак обори на стомак. Ишчекује метак у леђа, али се ипак окрете и придиже на колена. Над њим стајаше Мијовић, као цео Корушац, с пушком упереном у његово грло.
Јоваш се насмеја јер је из Мијовићевих уста штрчала „драва“, као да је запаљени луч држао међу зубима.
Мијовић устукну, те се овај изви у страну и припуца. Метак одлете далеко од жандара и заби се у један граб.
„Јебем  ти  оца  у  дупе  крваво!“  Мијовић  га  удари  пушчаном цеви по челу.
Њему тмуша покуља у главу.
Крену шума да витла.
Тутњи.
„На  ти!“,  заурла  још  један  жандар,  који  га  погоди   кундаком у груди. Јоваш испусти пушку, завуче руку под гуњ да потегне нож, али му прсти остадоше унутра.
Клекну.
Над  њим  је  са  шапком  на  ушима  стајао  Луковић, чије су се очи раскрилиле по Корушцу.
Више ништа није видео.
Ни црну чизму која му се пење на врат.


***


Кликом на слику у прилици сте да купите књигу! 







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"