IZBROJANO VREME
Priteran sam u ugao, nemam kuda, ali stvarno nemam kuda... Urliknuo bih, ne mogu da ispustim snažan bes, da odjekuje, da svaka kuća, zgrada, drvo, podrhtava od siline otrovnih zvukova. A nikoga nema, ispred mene mrak, iza mene mrak, sa leve strane, sa desne strane, iznad pritiska, pod nečujnim pokretima nogu škripi... Guši, davi me, sa maglom koja se uvukla kroz razbijena okna i ispunjava prostor.
Muči me, mrcvari bespomoćnost i oblikuje karikaturalnu liniju trenutka. Nikuda da se uklonim, nestanem, iscrpljen, samo tonem u san, a znam u nemoći, ako usnim da nikada više neću otvoriti oči.
I žudim da se ne dogodi kraj, da preostane još zrnaca peska u satu, da ne iscuri. Žudim i vapim za još jedan ukradeni dan, prepun iluzije i laži, ali i ta laž, zar nije beskrajna nada, da možda...
U iskrivljenom telu koje stoji ili je privid, nije se srozalo i postalo paralelna vidljivost poda, u takvom neprirodnom obliku, i hodam, sanjam, spavam, ponirem i budim se.
Da prođe samo ova noć, da sunce razbudi zemlju, proguta tamu i maglu, samo toliko, još jedan tračak nade.
Blešti, treperi... Već nekoliko puta... Teško mi je da pomerim ruku u odvratnoj lenosti. To su oni trenuci, kada sam obamro, kada mi je u tuposti mrska i misao, a tek pokret. On izgleda kao najteži napor, a ne kao kratak pokret.
Zatvaram oči. Iluzijom želim da ubedim sebe, da činom gde stisnutih kapaka smatram da ću izbrisati neželjenu radnju. Fizički pokret nasuprot uma, koji zna i vidi i uvek bolje i jasnije od čula vida.
Uzalud, fizički pokret oka na trenutak će izbrisati, okrenuću glavu na drugu stranu jastuka, u mislima ću raditi izmišljene beskorisne radnje, ali...
Sumnja? Nagon? Nevidljiva sila, tamna strana radoznalosti, da, nateraće me da se vratim u pređašnje stanje i otvorim oči, zgrabim „čudovište“ i poželim, da želju uvećam i izmislim već sledeću sliku.
„Zdravo. Ja sam...“ Nisam ni obraćao pažnju na sledeće rečenice, u svojoj glavi sam već zamislio trenutak ... Možda sam se i osmehnuo, zadovoljan, ohrabrio sebe i verovatno potvrdio sebi da bio sam u pravu, da mora doći trenutak.
Koji trenutak? Laži, igre, samoobmane i beskrajne želje. Da, konačno je neko, od reči do reči pročitao, zbrkan i besmislen niz rečenica, mada meni takvi sopstveni opisi, skoro priče ispisane nikada nisu delovali besmisleno. Ali meni. Ne drugima, ne jednoj nekoj, čiju poruku kroz maglu čekam danima.
Želeo sam, ali nisam ... Želeo sam da odugovlačim, da se igram, da prizivam nečije iščekivanje, al nisam, spetljano, smešno i brzopleto, potrčao sam i ...
