ИЗБРОЈАНО ВРЕМЕ
Притеран сам у угао, немам куда, али стварно немам куда... Урликнуо бих, не могу да испустим снажан бес, да одјекује, да свака кућа, зграда, дрво, подрхтава од силине отровних звукова. А никога нема, испред мене мрак, иза мене мрак, са леве стране, са десне стране, изнад притиска, под нечујним покретима ногу шкрипи... Гуши, дави ме, са маглом која се увукла кроз разбијена окна и испуњава простор.
Мучи ме, мрцвари беспомоћност и обликује карикатуралну линију тренутка. Никуда да се уклоним, нестанем, исцрпљен, само тонем у сан, а знам у немоћи, ако усним да никада више нећу отворити очи.
И жудим да се не догоди крај, да преостане још зрнаца песка у сату, да не исцури. Жудим и вапим за још један украдени дан, препун илузије и лажи, али и та лаж, зар није бескрајна нада, да можда...
У искривљеном телу које стоји или је привид, није се срозало и постало паралелна видљивост пода, у таквом неприродном облику, и ходам, сањам, спавам, понирем и будим се.
Да прође само ова ноћ, да сунце разбуди земљу, прогута таму и маглу, само толико, још један трачак наде.
Блешти, трепери... Већ неколико пута... Тешко ми је да померим руку у одвратној лености. То су они тренуци, када сам обамро, када ми је у тупости мрска и мисао, а тек покрет. Он изгледа као најтежи напор, а не као кратак покрет.
Затварам очи. Илузијом желим да убедим себе, да чином где стиснутих капака сматрам да ћу избрисати нежељену радњу. Физички покрет насупрот ума, који зна и види и увек боље и јасније од чула вида.
Узалуд, физички покрет ока на тренутак ће избрисати, окренућу главу на другу страну јастука, у мислима ћу радити измишљене бескорисне радње, али...
Сумња? Нагон? Невидљива сила, тамна страна радозналости, да, натераће ме да се вратим у пређашње стање и отворим очи, зграбим „чудовиште“ и пожелим, да жељу увећам и измислим већ следећу слику.
„Здраво. Ја сам...“ Нисам ни обраћао пажњу на следеће реченице, у својој глави сам већ замислио тренутак ... Можда сам се и осмехнуо, задовољан, охрабрио себе и вероватно потврдио себи да био сам у праву, да мора доћи тренутак.
Који тренутак? Лажи, игре, самообмане и бескрајне жеље. Да, коначно је неко, од речи до речи прочитао, збркан и бесмислен низ реченица, мада мени такви сопствени описи, скоро приче исписане никада нису деловали бесмислено. Али мени. Не другима, не једној некој, чију поруку кроз маглу чекам данима.
Желео сам, али нисам ... Желео сам да одуговлачим, да се играм, да призивам нечије ишчекивање, ал нисам, спетљано, смешно и брзоплето, потрчао сам и ...
