ZA PESMU JEDNU I MALO ŽIVOTA  | Dajana Petrović | |
| |
detalj slike: Nektarija Petrović
PRE PESME
Postoji sećanje
Malih dimenzija
Izmaštanih obrisa
I nota u začetku
Tada paperjasti san
Kvari te začetu
Želeći sve, želeći sad
Da stasaš na silu
Izvodi te u maglu
A nije ti vreme...
Ispuštaš tek prvi krik
Dojenče si
Moje
Ušuškavam te
Uspavljujem,
Vraćam grudima
Pre no što postaneš svačija
Sada kad si najslabija
Ne žuri međ' odrasle
Ostani moja Pre
SA ZADRŠKOM DO POLA
Veli: nosi se primerna
Pa otrpi sebe,
Pa ništa opravdaj
Ugrej ko god zebe...
Usanjaj šta moraš
Odloži, oćuti,
U pesmu progutaj
Zar ko će je čuti...?
Umirem primerna
Umri i ti sa mnom
Pa da zapevamo
Pesmo nepevana,
Onamo gde rudi
Zlatnim slov'ma tkana
Radoct svega bola
Snov'ljem zapisana...
EVINA PESMA
onda se pojavila kao leptir iz larve
kao magla nad rekom
oblak zamršen u krošnju
kao ptica posle kiše...
i ja sam je nikad spremnije
kao želju skrivanu privila melemno
uz obraz, na nedra...
čula sam nešto kao savest jasno
i strahotno i oporo
k'o titraj međ žicama...
blede note slagane godinama
slovu izmaštanom kako prete
a mislila sam: meni neće nikada...
verovah u reč zauvek silno
u ad svoje srce spuštam sad
skrivam crtež nalik osmehu sunca...
tu gde se kao dečja razaznaje ljubav
čuh pesmu i ne pada kiša
pokrivam široke zenice kapcima...
bacim pogled u daljinu
ušetam s glavom u magli
namrštim se da me i ružnu zavoli...
san u kome smo se sreli
pena je od sapuna
mirišljavi vrh kažiprsta...
kojem se divim i otimam
krajičkom oka u vidokrug kad uđe
ljubi li prostor u kome smo krhki
grli li ramena odbacujući krila
za pesmu jednu i malo života
