ЗА ПЕСМУ ЈЕДНУ И МАЛО ЖИВОТА  | Дајана Петровић | |
| |
детаљ слике: Нектарија Петровић
ПРЕ ПЕСМЕ
Постоји сећање
Малих димензија
Измаштаних обриса
И нота у зачетку
Тада паперјасти сан
Квари те зачету
Желећи све, желећи сад
Да стасаш на силу
Изводи те у маглу
А није ти време...
Испушташ тек први крик
Дојенче си
Mоје
Ушушкавам те
Успављујем,
Враћам грудима
Пре но што постанеш свачија
Сада кад си најслабија
Не жури међ' одрасле
Остани моја Пре
СА ЗAДРШКOМ ДО ПОЛА
Вели: носи се примерна
Па отрпи себе,
Па ништа оправдај
Угреј ко год зебе...
Усањај шта мораш
Одложи, оћути,
У песму прогутај
Зар ко ће је чути...?
Умирем примерна
Умри и ти са мном
Па да запевамо
Песмо непевана,
Онамо где руди
Златним слов'ма тканa
Радоcт свегa бола
Снов'љем записанa...
ЕВИНА ПЕСМА
онда се појавила као лептир из ларве
као магла над реком
облак замршен у крошњу
као птица после кише...
и ја сам је никад спремније
као жељу скривaну привила мелемно
уз образ, на недра...
чула сам нешто као савест јасно
и страхотно и опоро
к'о титрај међ жицама...
бледе ноте слагане годинама
слову измаштаном како прете
а мислила сам: мени неће никада...
веровах у реч заувек силно
у ад своје срце спуштам сад
скривам цртеж налик осмеху сунца...
ту где се као дечја разазнаје љубав
чух песму и не пада киша
покривам широке зенице капцима...
бацим поглед у даљину
ушетам с главом у магли
намрштим се да ме и ружну заволи...
сан у коме смо се срели
пена је од сапуна
миришљави врх кажипрста...
којем се дивим и отимам
крајичком ока у видокруг кад уђе
љуби ли простор у коме смо крхки
грли ли рамена одбацујући крила
за песму једну и мало живота
