|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
IGRA MIRISNIH PAHULjA
Duboko je spavala noć prekrivena pahuljama. Mrzle su nozdrve, ledio dah, a on se beskrajno šetao. Sasvim uobičajeno, ne mareći za slučajne prolaznike ili pahulje koje su prekrivale pletenu kapu. Želeo je da poleti, činilo se da leti u noći oslobođen... Zbacio je svakodnevne brige, teret i možda ... Vešto se provlačila kroz hipnotisanu gomilu koja se užurbano kretala. Čudno, uvek su praznici teški, prepuni tuge, usamljenosti, mučnih pomisli, pa ipak izveštačeni pogledi prolaznika kao da su želeli da poklanjaju osmehe. Ovaj ogromni grad poludi, naročito pred Novu godinu – pomislila je - naročito tada, a da niko nema odgovor zašto preteška tuga na tasu preteže „sreću“ ? Hitrih koraka, žurila je da ne zakasni na metro, da ne bi čekala još neko vreme iako je tek četiri po podne. Naprosto želela je da uleti u svoj stan, zavuče se u krevet i da ... Učinilo mu se da je ugledao neku neobičnu zvezdu, nije padalica. Nije obična zvezda koja obasjava smrznutu zemlju. Ova zvezda nikada do ove večeri nije putovala nad nebom iznad njega. Siguran je, iako retko prati poredak načičkanih iskri, siguran je da nikada na tom mestu, na toj tački nije bilo vezano mesečevim zracima i da to mesto, skriveno od drugih uvek je bilo prazno od postanka... Možda to nije zvezda, nevažno - prošaputa - sija tako prijatno. „ Uzeo bih je u ruke, stavio na dlanove...“ Nije mu se išlo u stan, tamo je sve uobičajeno u svakoj noći, ne želi da propusti ovu, posebnu noć, podizao je lice ka noćnom nebu, zatvarajući oči... kao da sebe daje, traži prijatan dodir promrzle noćne svetlosti... Tek je šest sati, veče tek počinje i strašno je dosadno i teskobno. Rutina joj je dosadna, posebno navike zimskih noći. Sutra neće raditi, ostaće kući... Neće se osmehivati dok služi brzu hranu i naliva instant kafu. Sutra neće biti usiljenih osmeha za sitnu napojnicu. „Sutra ću... „ prošaputa sasvim tiho, i sebi jedva čujno „ sutra ću ustati rano, započeću putovanje kroz maglu, tunele, možda ću sa prozora podzemne železnice videti nove predele. Neke nove, daleke, koji su se nizali u rutini nepogleda, pored kojih sam prolazila često i ...“ Tiho je otključavao stan. Skoro je ponoć, neće uključiti svetlo, od svih će sakriti prijatan izgled iznenadne sreće, miris zvezde i poljubac svetlosti iz tame. Neće posmatrati ni „igru radosti“ koja će uskoro započeti. „Zatvoriću oči i zaspati. Večeras plovim kroz maglu, tunele, noć i nazirem promrzlu jutarnju svetlost. „ Priljubljenog obraza, u polupraznom kupeu, upijala je jutro, prvo jutro. Ispred pogleda smenjivali su se neboderi, jutro se budilo, nije bilo sivo i sasvim je neuobičajeno. Prijatno, ima miris i ukus sreće. Okupani suncem prizori u izmicanju bili su dirljivi. Činilo se da se rađa malena radost, budi je i budi osmeh, ples oblika. Činilo se da nazire jedno lice, tamo negde, neko postoji- kroz osmeh radosno prošaputa sebi, skrivajući radost od retkih pogleda. Podne. Prijatan dan, okupan suncem, prazan prostor do beskraja , prepun... Poleteo bi, oseća se moćno, slobodno... Leti, taj hod je let... Kroz vazduh ostavlja poruke... Osećao je. Znao je da tamo negde, siguran je. Iz očiju slivala se... radost, plamen, strast. „Mogao bih“ kao da je želeo potvrdu sebe „ mogao bih sada ušetati u prvi voz, sesti u sigurno prazan kupe i ... „
|
