|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
ИГРА МИРИСНИХ ПАХУЉА
Дубоко је спавала ноћ прекривена пахуљама. Мрзле су ноздрве, ледио дах, а он се бескрајно шетао. Сасвим уобичајено, не марећи за случајне пролазнике или пахуље које су прекривале плетену капу. Желео је да полети, чинило се да лети у ноћи ослобођен... Збацио је свакодневне бриге, терет и можда ... Вешто се провлачила кроз хипнотисану гомилу која се ужурбано кретала. Чудно, увек су празници тешки, препуни туге, усамљености, мучних помисли, па ипак извештачени погледи пролазника као да су желели да поклањају осмехе. Овај огромни град полуди, нарочито пред Нову годину – помислила је - нарочито тада, а да нико нема одговор зашто претешка туга на тасу претеже „срећу“ ? Хитрих корака, журила је да не закасни на метро, да не би чекала још неко време иако је тек четири по подне. Напросто желела је да улети у свој стан, завуче се у кревет и да ... Учинило му се да је угледао неку необичну звезду, није падалица. Није обична звезда која обасјава смрзнуту земљу. Ова звезда никада до ове вечери није путовала над небом изнад њега. Сигуран је, иако ретко прати поредак начичканих искри, сигуран је да никада на том месту, на тој тачки није било везано месечевим зрацима и да то место, скривено од других увек је било празно од постанка... Можда то није звезда, неважно - прошапута - сија тако пријатно. „ Узео бих је у руке, ставио на дланове...“ Није му се ишло у стан, тамо је све уобичајено у свакој ноћи, не жели да пропусти ову, посебну ноћ, подизао је лице ка ноћном небу, затварајући очи... као да себе даје, тражи пријатан додир промрзле ноћне светлости... Тек је шест сати, вече тек почиње и страшно је досадно и тескобно. Рутина јој је досадна, посебно навике зимских ноћи. Сутра неће радити, остаће кући... Неће се осмехивати док служи брзу храну и налива инстант кафу. Сутра неће бити усиљених осмеха за ситну напојницу. „Сутра ћу... „ прошапута сасвим тихо, и себи једва чујно „ сутра ћу устати рано, започећу путовање кроз маглу, тунеле, можда ћу са прозора подземне железнице видети нове пределе. Неке нове, далеке, који су се низали у рутини непогледа, поред којих сам пролазила често и ...“ Тихо је откључавао стан. Скоро је поноћ, неће укључити светло, од свих ће сакрити пријатан изглед изненадне среће, мирис звезде и пољубац светлости из таме. Неће посматрати ни „игру радости“ која ће ускоро започети. „Затворићу очи и заспати. Вечерас пловим кроз маглу, тунеле, ноћ и назирем промрзлу јутарњу светлост. „ Приљубљеног образа, у полупразном купеу, упијала је јутро, прво јутро. Испред погледа смењивали су се небодери, јутро се будило, није било сиво и сасвим је неуобичајено. Пријатно, има мирис и укус среће. Окупани сунцем призори у измицању били су дирљиви. Чинило се да се рађа малена радост, буди је и буди осмех, плес облика. Чинило се да назире једно лице, тамо негде, неко постоји- кроз осмех радосно прошапута себи, скривајући радост од ретких погледа. Подне. Пријатан дан, окупан сунцем, празан простор до бескраја , препун... Полетео би, осећа се моћно, слободно... Лети, тај ход је лет... Кроз ваздух оставља поруке... Осећао је. Знао је да тамо негде, сигуран је. Из очију сливала се... радост, пламен, страст. „Могао бих“ као да је желео потврду себе „ могао бих сада ушетати у први воз, сести у сигурно празан купе и ... „
|
