- Oda ženi -
Iza mene stoji majka, pored mene ide žena,
a slobodno mogu reći, dva anđela, sa dve strane.
Kroz snove mi obe plove, svaka za se, kroz vremena
i štite me postojanjem. Ljubavlju mi boje dane.
Prepun sreće, čak i budan, ljubim oči nasmejane.
Da l` ukrasti iko može, slatki zanos sjajnog oka,
što pogledom nebo greje, srećom boji sve trenutke.
Ženina je duša čedna, umiljata i široka.
Samo njeno dobro srce, darivati može ćutke.
Dok u meni daha bude, biće deo krvotoka.
Kad bi kakav zlobnik hteo, tu lepotu da pokvari,
video bi uzaludnost, i odust`o od zlog dela.
Kako taći nežnu dušu što k`o sunce toplo žari,
kako skriti osmeh čedni, ili raskoš ženskog tela.
Kada se skladnost uvek sluti, kao tajna ispod vela.
Satkano joj celo telo, od ružinih nežnih lati,
al` trpiti može ćudi, vrelih leta, teških zima.
Kad oseti grubost mušku, njena duša bolno pati,
stvarano je žensko biće, da lepotu samo prima.
Te joj s toga uvek treba, bezuslovnu ljubav dati.
Božanstvena njena čednost, tamom zrači poput srebra,
pa mi slavuj svake noći, s bele breze zapevuši.
Poručujem nasilniku: Ne povređuj plod svog rebra,
ko je rukom samo takne, neka mu je Bog osuši.
Pratiće ga sve do pakla, bol i patnja, greh na duši.
Ti si ženo lek i majka i detetu i čoveku,
bez ljubavi i rađanja, nestalo bi našeg sveta.
Ti darivaš ukus hrani, pojačavaš moći leku,
mirise ti pronalazim u pupoljku svakog cveta.
Davala si obeležje, od postanka svakom veku.
Da l si ženo samo moja, ili da l` si Bog zna čija?
Ti si dobro vanzemaljsko, u tebi se čudo zbilo,
bez tebe bi bila mrtva, ljubav, mašta, poezija,
sve bi stalo što se kreće. Ni života ne bi bilo.
Nek` ti zato duša cveta, nek` ti oko srećom sija!
