- Ода жени -
Иза мене стоји мајка, поред мене иде жена,
а слободно могу рећи, два анђела, са две стране.
Кроз снове ми обе плове, свака за се, кроз времена
и штите ме постојањем. Љубављу ми боје дане.
Препун среће, чак и будан, љубим очи насмејане.
Да л` украсти ико може, слатки занос сјајног ока,
што погледом небо греје, срећом боји све тренутке.
Женина је душа чедна, умиљата и широка.
Само њено добро срце, даривати може ћутке.
Док у мени даха буде, биће део крвотока.
Кад би какав злобник хтео, ту лепоту да поквари,
видео би узалудност, и одуст`о од злог дела.
Како таћи нежну душу што к`о сунце топло жари,
како скрити осмех чедни, или раскош женског тела.
Када се складност увек слути, као тајна испод вела.
Саткано јој цело тело, од ружиних нежних лати,
ал` трпити може ћуди, врелих лета, тешких зима.
Кад осети грубост мушку, њена душа болно пати,
стварано је женско биће, да лепоту само прима.
Те јој с тога увек треба, безусловну љубав дати.
Божанствена њена чедност, тамом зрачи попут сребра,
па ми славуј сваке ноћи, с беле брезе запевуши.
Поручујем насилнику: Не повређуј плод свог ребра,
ко је руком само такне, нека му је Бог осуши.
Пратиће га све до пакла, бол и патња, грех на души.
Ти си жено лек и мајка и детету и човеку,
без љубави и рађања, нестало би нашег света.
Ти дариваш укус храни, појачаваш моћи леку,
мирисе ти проналазим у пупољку сваког цвета.
Давала си обележје, од постанка сваком веку.
Да л си жено само моја, или да л` си Бог зна чија?
Ти си добро ванземаљско, у теби се чудо збило,
без тебе би била мртва, љубав, машта, поезија,
све би стало што се креће. Ни живота не би било.
Нек` ти зато душа цвета, нек` ти око срећом сија!
