|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
KORACI
Ja nisam bio ja. On je bio ja, a ja nisam bio on. U začeću nastajanja mene, on se već rodio. Moj plač i otvoreni pogled za njega je bila smešna igra odrastanja, on je već hodao, skidao zvezde i sanjao. Koraci tik uz mene, bili su koraci ispred mene. Znao sam, da ne znam i siguran sam da nisam znao, da ja nisam ja, nisam ni on, a on bio je ja. Nosio sam teške cipele umesto njega, živeo svojim životom, ne znajući da nije bio moj. Trajalo je, dok nije odlučio da me presretne u besciljnom ponovljenom lutanju i sudari se sa mnom . U gomili praznina, grubo me je odgurnuo, skoro bacio na šine prazne pruge, pokušao sam da je preskočim... Silno i grubo me je oborio na trule, drvene pragove. Glavu mi je ispod teške ruke pritisnuo na zarđalu šinu, da osluškujem. Još grublje, uveravao me zvuk izgubljenog traga u nestajanju. Mirisao sam odlazeću prazninu, osluškivao sam nepostojeći zvuk, uveren, da sam naučio korisnu lekciju, u tom trenu, nestao je. Ispario je, nije postojao, a ja ne znam kuda sam te večeri otišao. Iako pamtim i sećam se. Te večeri nisam se nikada više mogao setiti. Ispario je i miris, izbledelo je vidljivo, ustima sam dodirivao zemlju, njen metalni, kameni ukus nisam osećao, taj trenutak se nikada nije dogodio. Zaboravio sam na taj događaj, zaboravio sam kao što se zaboravi neponovljiv neprijatan trenutak ili bar tako želimo. Hodao sam, živeo sam, ostavljao sam godine u prašini. Istrgao sam sećanja. Ali negde skriveno, znao sam da ja nisam ja iako nosim oblik rođenog sebe, znao sam da nisam ni ... Ali zaboravio sam, da on je ja. Nisam smeo, ali zaboravio sam, prešao sam granicu koju nisam smeo, ni u najsmelijem snu... Koračao sam. Mislio sam da to su moji koraci u ponovljenom hodu. Ja nisam bio ja, nisam bio... Iznenada me obori olujna praznina prostora, pokušavao sam da se podignem, ali uzalud. Čuo sam i uzdah, možda glas kako započinje reč, rečenicu... Bio sam budan, nisam sanjao, nisam bio ni opsednut iluzijom, sasvim čist, jasan, ali... Nešto snažno pritisnulo je moju glavu na smrznutu zemlju, još snažnije kao da ... Osluškivao sam, ali ništa nije prolazilo kroz uho, samo nepomičan pogled, u pravcu putokaza. Izbledela slova, smerovi ka i dalje... Ja nisam ja, kao takav nisam mogao živeti u neznanju da sve što mislim da je pripadalo mi nije moje. Kraj. Koraci. On je bio...
|
