детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОРАЦИ

Ја нисам био ја. Он је био ја, а ја нисам био он. У зачећу настајања мене, он се већ родио. Мој плач и отворени поглед за њега је била смешна игра одрастања, он је већ ходао, скидао звезде и сањао.

    Кораци тик уз мене, били су кораци испред мене. Знао сам, да не знам и сигуран сам да нисам знао, да ја нисам ја, нисам ни он, а он био је ја. Носио сам тешке ципеле уместо њега, живео  својим животом, не знајући да није био мој. Трајало је, док није одлучио да ме пресретне у бесциљном поновљеном лутању и судари се са мном . У гомили празнина, грубо ме је одгурнуо, скоро бацио на шине празне пруге, покушао сам да је прескочим... Силно и грубо ме је оборио на труле, дрвене прагове. Главу ми је испод тешке руке притиснуо на зарђалу шину, да ослушкујем. Још грубље, уверавао ме звук изгубљеног трага у нестајању.

    Мирисао сам одлазећу празнину, ослушкивао сам непостојећи звук, уверен, да сам научио корисну лекцију, у том трену, нестао је. Испарио је, није постојао, а ја не знам куда сам те вечери отишао. Иако памтим и сећам се. Те вечери нисам се никада више могао сетити. Испарио је и мирис, избледело је видљиво, устима сам додиривао земљу, њен метални, камени укус нисам осећао, тај тренутак се никада није догодио.

     Заборавио сам на тај догађај, заборавио сам као што се заборави непоновљив непријатан тренутак или бар тако желимо. Ходао сам, живео сам, остављао сам године у прашини. Истргао сам сећања. Али негде скривено, знао сам да ја нисам ја иако носим облик рођеног себе, знао сам да нисам ни ... Али заборавио сам, да он је ја. Нисам смео, али заборавио сам, прешао сам границу коју нисам смео, ни у најсмелијем сну...

    Корачао сам. Мислио сам да то су моји кораци у поновљеном ходу. Ја нисам био ја, нисам био... Изненада ме обори олујна празнина простора, покушавао сам да се подигнем, али узалуд. Чуо сам и уздах, можда глас како започиње реч, реченицу... Био сам будан, нисам сањао, нисам био ни опседнут илузијом, сасвим чист, јасан, али...

    Нешто снажно притиснуло је моју главу на смрзнуту земљу, још снажније као да ... Ослушкивао сам, али ништа није пролазило кроз ухо, само непомичан поглед, у правцу путоказа. Избледела слова, смерови ка и даље...

     Ја нисам ја, као такав нисам могао живети у незнању да све што мислим да је припадало ми није моје. Крај. Кораци. Он је био... 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: