detalj slike: KRK Art dizajn

SOFIJA ARPAD

            Čin drugi iliti o kraju jedne iluzije

            Ne sećam se kojim putem, ni u koji čas sam se vratila kući onog aprilskog dana. Pamtim samo tupi i uporni bol u glavi i grudima. I duboku tugu koja me nije napuštala. Sutradan sam se zaputila istom stazom prema kraju sveta. Odvela me je na uobičajeno odredište – do kumodraških kuća i uličica. I do jednog pčelinjaka. Na vidiku nije bilo ni rascvetalog drveta, ni zlatokrilih crvenoglavih ptica, ni žubora reke, ni jednoroga, ni petogodišnje devojčice u nevestinskom ruhu. Ničeg osim karantinskog aprila koji se neosetno pretvarao u maj ispunjen varljivim obećanjima o izbavljenju od velike pošasti. Narednih meseci život mi je donosio bolne gubitke. Menjala sam mesta uspavljivanja i buđenja odlučna da promenim svet u meni kad već nisam mogla uticati na ritam talasa koji su se iznenada pojavljivali na horizontu da bi me sobom povukli prema pučini koju sam teško savladavala. Ipak, misao na vilinsku prikazu nije me napuštala. U dugim i hladnim noćima novog proleća, koje kao da nije želelo da dođe, nejednom sam čula Sofijin glas. Behu to reči koje je uputila majci, kraljici Jeleni, u pismu od 11. septembra 1146. godine: „Kazali ste da premda Vam je veoma drago što je Bog među najpobožnijim ženama baš mene izabrao da mu budem nebeska zaručnica, a što sam ja prihvatila u nameri da ispunim, za Vas sam, gospođo, ipak pomalo izgubljena...” Proleće je naposletku došlo i s njim rascvetali makovi u polju poviše mog doma. Taj dan beše naizgled običan, topao, prozračan, sunčan i oblačan istovremeno. U makovima je konačno pronađoh. Sklupčanu. Od jednog do drugog karantinskog proleća ona je porasla. Sada je bila devojčica na pragu devojaštava. Nevestinsko ruho zamenila je skromnom odorom benediktinke. Plavi uvojci nestali su pod crnim velom, ubijena ženstvenost gubila se u naborima široke crne haljine, jedino je beli okovratnik isticao neugasli sjaj velikih tamnih očiju. Moglo se poodavno naslutiti da tovari blaga njenog oca neće biti dovoljni da utaže žeđ za moći njenog svekra. Konrad III promenio je svoj odnos prema Ugarskom kraljevstvu i kralju Gezi II. Dopustio je Borisu, sinu Kolomanovom, da u nemačkim zemljama prikuplja odrede plaćenika kako bi se uz pomoć ratobornih Teutonaca domogao ugarskog prestola. S jednakom bezobzirnošću približio se romejskom caru Manojlu I Komninu. Za Sofiju tu više ne beše mesta. Zaruke su raskinute pod izgovorom da je dvanaestogodišnjakinja odlučila da svoju čednost daruje ne prestolonasledniku Hajnrihu, već nebeskom ženiku Hristu. Odvedena je u opatiju Admont na reci Ens u Štajerskoj iz koje je pisala majci Jeleni, bratu Gezi i svom duhovniku, salcburškom arhiepiskopu Konradu I. Uporno je ponavljala da je odluka o monašenju njena. Jedino je tražila da joj okrutni svekar dodeli makar mali deo njenog golemog miraza kako bi se zaštitila od onih koji joj nisu želeli dobro. Među makovima pod beogradskim nebom ispričala mi je šta se zbilja dogodilo pred kapijom Admonta onog dana kada je po nju u pratnji ugarskih vitezova došao lično ujak Beloš nameran da je vrati majci i bratu u Budim. Zapis o tom danu ostavio je hroničar Herbord. Njena priča unekoliko je drugačija: „Proleće je bilo na vrhuncu i šume oko Admonta behu zaodenute raskošnim cvetovima. Poj ptica prodirao je i u moj skromni i hladni sobičak na spratu ženskog konaka. Nisam imala želja. Jedino sam nastojala da me svi zaborave, da u crkvi i trpezariji budem naprimetna kao sena, jer sam sena uistinu bila. Jednog popodneva začuo se topot konjskih kopita ispred manastirske kapije. Opat Gotfrid mi je naložio da stupim pred nepoznate naoružane ljude. Rekao mi je da je to moj ujak Beloš, slavni palatin Ugarskog kraljevstva, s mađarskim vitezovima. Nisam se sećala njegovog lika. Nisam se sećala Budima, čak ni majke. U snovima bih ponekad osetila njene ruke na licu i kosi, čula bih njen glas, ali joj se lika nisam mogla setiti. Nisam mogla znati kako Geza izgleda kao kralj. Oca odavno ne beše među živima. Pored živih očiju na neki način i ja bejah slepa. Ujak Beloš je bio odlučan u svojoj nameri da me vrati u dom iz koga su me odavno ispratili. Vikao je na opata Gotfrida. Govorio je da zna da ovo nije moja odluka i da sam u Admontu obična zatočenica. Okupile su se moje sestre benediktinke. Potom su došli monasi. Svi vidno uzbuđeni. A ja? Želela sam da me nema. Da me nikad nije ni bilo. Gospodine ujače, želim da svi znaju da je mene lično nebeski ženik Hristos isprosio, da sam ja njegova nevesta sada i u sve vekove, i da je ta odluka samo moja. Stoga Vas molim da ostavite na miru časnog opata, moju braću i sestre u Hristu Bogu i da sa sobom povedete i svoje ljude. Prenesite moje reči što vernije bratu Gezi i majci Jeleni, za koju sam, ipak, zauvek izgubljena...” Htela je još nešto da doda, ali je zaćutala. Pošla je svojim putem. Večni mir pronašla je 15. septembra 1150. godine u Admontu. Imala je manje od 20 godina. A njena pisma behu izmešana s bogoslovskim spisima muškog pera i ubačena u jednu knjigu koja se danas čuva u Klagenfurtu. Njen nesuđeni muž Hajnrih upokojio se iste godine ne dočekavši da postane rimsko-nemački car. Ta čast pripala je njegovom bratu od strica Fridrihu I Barbarosi. Makovi su odolevali naletima vetra. Iz pravca Dunava nadolazili su gusti oblaci. Hladnoća je pekla.

PODELITE OVAJ TEKST NA: